Можда потонем
сањајући сан
од кога се не оздрављује.
.
Можда ме експлозија јутра
затекне у бунилу
дубоког самозаборава…
.
Можда ме разнесу речи
неког кормилара света
са срцем на доживотном одсуству…
.
Можда ме пепео надања
упије у себе
као свету воду …
.
Можда ме ватра
прихвати у коначној нагости
као брата …
.
Можда ме воде опколе
као последње острво
на чијим обалама стоји Човек
а не питање
без одговора.
..
П.Ш: “Пламен тишине“

Како гордо одзвања ти име,
Србијо, ко богови да кличу,
Имаш чиме, поноси се њиме,
И боровима што у недрима нам ничу.
.
Сваки глас у тој дивној речи,
Планинска је река суза и крви,
Пред њим свак моли се и клечи,
И пева, Мати, зови и умрећу први.
.
Бусен сваки и дрво, река и камен,
Нису само белег, већ део човека.
Зато ти је син, као и ти, стамен
Зато ти је кћи, чиста као река.
.
Други су нам кости зидали у куле,
Ал смо куле сами зидали у себи.
Па кад дође време сви на те да хуле,
Ми и даље Мајко, певамо о теби.

Ко се то мени одзива честаром?
Да л то бор шапће с храстовином старом,
Ил оскоруша шкрипуће даљином,
Или запева штиглиц окарином,
Ил је то црвендаћ, малени друг, рад –
Да мени пред смирај одговори сад?
.
Ко се одазва мени кроз дрвеће?
Да л ти, што си се и овог пролећа
Сетила нашег прохујалог доба,
Сви наши брига и наших тегоба
И тумарања кроз далеку тмушу –
Ти, која си ми прогорела душу?
.
Ко се то мени одзива честаром?
С јутра, с вечери, под мразом ил јаром,
Ја слушах одјек нејасан, далеки,
Ко неизмерне љубави дах неки –
Ради које се мој стих устрептао
С дланова мојих теби отимао …

Фото: Црвендаћ; Википедија

Бог Отац је земљорадник; обрађује Сином сву зземаљску њиву: све људе. А пошто је род људски – рукосад Божји, виноград Божји, то је и Отац – виноградар.

Све око тебе и око мене чудотворац¸све око мене и око тебе пева неку силну химну Богу; све око мене и око тебе гласноговорници који оглашују и проповедају Творца Бога сви светова; свака травчица – гласноговорник, мегафон; свака птица, да човек који мало памети има види: гле евангелист Божји, јавља силу Божију, јавља чудо Божије, сву милост Божју. Тако, све око човека, где год се окренеш, гле, твој чудотворац.

Дефиниција Бога: љубав је дефиниција Бога и стил Бога. А за човека могло би се рећи: Богочек је ндефиниција човека и стил човека.

Вечност испуњена љубављу, то је Бог.

Нико не може осим Богочовеком познати јединог и истинитог Бога.

Хиљаду метара изнад земље човек се на земљи не види. А како то да човек може да смести Бога?

Богом смо јаки, само Богом.Иначе, без Њега људи су мољци и стенице, које ђаво сатире ноктом свога малога прста

Што људи не виде, види Бог.

Тек кад Богом и из Бога погледаш себе, ти угледаш правога себе, и познаш правога себе.

Ни једна нас ствар не може учинити морално већеима. Сву своју вредност и силу човек добија само од Бога и Божјег.

Бог између два разбојника – врунац подсмеха; најлепши крин – између два трна. Призор какав не виде земља, нити ће икад видети.

Бог се косне душе човекове, и она прогледа, и у Христу Бога и Спаситеља угледа.

Један је пут ка човеку: Бог.Јер је без Бога немогуће ни прићи човеку, ни љубити човека, ни познати човека. СамоБогом и у Богу човек постаје и диван, и силан, и вечан.

Све је од Бога ради човека.

Бог је и сишао у човека, и живео у телу, да би показао људима како се живи Богом у телу и како је тело дато људима ради тога да у телу живе Богом, на божански, на богочовечански начин.

Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим: комарци? Та кад су сви људи пред Богом као капља и као прашина, онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце.

Сав Бог сишао је на земљу, да би сав човек уззашао на небо.

Мери испуњења себе Богом, човек и познаје Бога. Испуњујући се Богом, човек се осветљује, освећује, обожује, и на тај начим оспособљује  за истинско познање Бога.

Без Бога човек је неродна биљка.

Сишашвши с неба, живи Господ и Бог снео је на земљу и сав божански живот, са свима његовим силама, да би људи, сједињујући се с Њим у Духу Светом благодатно кроз свете тајне и свете врлине, усвојили тај божански живот и живели њиме и на земљи, па и после смрти, надаље кроз сву вечност.

Самоћа је светилиште
И идеја обитавалиште
А пуноћа свијести
Дивно цвјетилиште
.
Самоћа је светилиште
И мисли окупљалиште
А осјећај радости
Узвишено постојалиште
.
Самоћа је светилиште
И мира прикупљалиште
А стање свијести
Свега створилиште
.
Самоћа је светилиште
И тишине стајалиште
А љепота вјечности
Шарено мирисалиште
.
Самоћа је светилиште
И љубави проналазиште
А дивота смирености
Освјетљено станиште

Небом земље моје, ветри шапућу.

Облаци бели, као војници постројени,

начуљили уши,  слушају.

.

Одлуке, донела је Земља,

Сунцу их говори.

.

Милост у немилости,

Немилост у помисли,

Родили сузе у њеној утроби.

.

Сине и Кћери Човека,

главу подигни, образом ветар осети,

шапат одгонетни!

Трагам за оном
Никад изговореном Речи,
Из које би могла
Пра Светлост рођена бити!
*
Ми смо зраци, гле,
Од Пра Светлости!
*
Вечно је све
Што се
Из Светлости
Рађа!
*
Унутарња Светлост, гле,
Све прожима; и све, у трену,
Исцељује и оживотворује!
*
Сви Велики Преци,
У свим световима,
Једно, заувек, са мном бивају.
*
Чудо Стварања и Чудо Живота
Вечно се прожимају у Пра Васељени.
*
Смисао је тамо
Негде иза свега!

овде

под разбојничким небом

стојим

погрбљен, разваљених руку,

ноћ пада,

жалосна врба се над

главом савила

висе јој тешке гране

пуне туге

суморне сенке лете

преко чела,

паћеничке звезде

мом погледу блиске

згасле су,

задимиле су вече,

ко знамење

у моје очи се зариле

бесконачност неба хладна и

тамна,

чује се прасак што граби

болу,

цепа се небо, громови

тутње

плачу даљине,

нигде никог немам

зајецала душа

у црном плашту.

са тужних и скрушених

грана врбе

пада,

мистична песма, свежа

и врела,

продире свуда,

касапи срце

одјекују

сетни звуци

дроњавим телом

у ком

црна беда уз кукњаву расте,

сисам тугу

прохујалих дана,

све бешње

све више,

без вере и наде,

испод голе врбе

знам

неће друго време доћи,

нестаћу

у блаженој тами

бесконачног пута,

где ће боли ишчезнути

у бусењу трава,

где се чула губе

где се мирно спава

Фото: Жалосна врба; Шума пева; Википедија

Отвара се поново оно питање обузетости болешћу

као лепотом учињеном усред рама

једном затегнутом платну.

Докле то лутање без обое

и кичмени стуб слаби

не одолева као онај из Коринта

кад смо сви били нејач.

Ходају вични, тугом би се добацивали

шакама утиснутим у глину што рађа,

сасвим самоћа мимоићи ће

и кад у несвест падаш.

Кад поново отвориш очи

дете ће из мојих полуотворених усана изаћи

и измамити уздахе очевидаца

као и моје мати.

Нема дилеме,

ту за моје очи нема места

и видом ћу зато ући у себе

да би се наднела над рођењем

на које црвено вино проливају

као највећу тајну смртности

бели робови у дугом низу

пред моје главе постављени

и као да се Сфинга рађа у исто време

из моје слузокоже

новорођени песник теши све окупљене

зато што су морали бити рођени.

Трошност, у којој догоревам
Са ћутањем посматраш клетим.
Ти си – каменит, а ја певам.
Ти си – споменик, а ја летим.
.
И најлепши је мај расцветали –
Ништаван пред вечношћу сваком.
Ал ја сам птицс – и не жали
Што подлежем закону сваком.