Видиш сине мој мали !
Мој ти је живот стао у један кофер
Онога дана када су ме оставили
Испред једне рецепције
Када ау ме одвајали од тебе
.
Снага твојих речи
Могу ли ја с тобом
Небо ми је заплакало
Тешка ми је суза и сад ми образ лиже
Од тад чујем сине мали
Звона наше виолине
.
Од тад нисам више твој
Прича о нашем сунцу
Више нас не греје
Сећања са слика
Сливају се кап по кап
У ожиљак туге
.
Да се љубав не заборави
Љубав …
Како сине мој мали
Бити разапет на љубав твоју и моју
Како да ти објасним раскршћа
Био си ми као да живим жеље
Мислио сам да ће мо
Трошити љубав заједно
.
Имали смо чаролију
За сваки дан
Били смо
Сваки дан нераздвојни
И тако радосно срећни
Баш некако као да је вечно
.
Видиш сине мој мали
Мој живот
Нема твоје радости
Твога смеха
Истргли су те из мог
А твог топлог крила
Глас не чујем више твој
Занемело је дозивање
.
Сине тата …
Сузо моја за шта би ме
Све још молио
Баш си ме много волео
Наша љубав остаће нам тајна
Од тада облачим се у црно
Возим црни ауто
Твоју слику држим
У црном новчанику
.
Видиш сине пишем ти
Како је кад живот стане
И један кофер
И како и љубав зна да боли
.
Сине мој
Не знам да ли си још мали
Али да знаш
Моја љубав сине
Под узглављем твојим спава
.
Још је мека ко врела суза
Која још пада
И стално те воли
Када падне
Неће више да ме боли

Фото: Отац и син; Википедија

Слово п, азбучног имена Покои, налази се унутар азбучног календара на месту јесење равнодневнице што одговара месту зодијачке Ваге.

Знак Ваге симболизује, заједно са хоризонталом календарског крста на коју се својим положајем ослања, равнотежу летњег и зимског дела године, равнотежу дана и ноћи. То је и смирење године, смирење (помирење) дана, када наступа ноћ односно зима. Јесења равнодневница у дневном колу одговара сумраку. Стога назив Покој (мир) сасвим одговара симболици овог дела године.

Вага такође симболизује и правду. То је време након летње жетве и плодова (Девица) када се сабира укупна родност године чија повољност или неповољност, у свести наших предака, зависи од неког вишег суда – воље богова, наших дела или недела, заслуга заједнице или другачије речено карме (биланс године). Зато се са коначном годишњом жетвом пред замирање природе у зиму, задовољава правда – обилност природних плодова условљена је нашим заслугама. Вага је често представљена у рукама човеколике фигуре, најчешће жене. Стога Дама Правде (која у рукама носи вагу и мач) постала је симбол правног система а чија представа потиче из Римског доба и оличење је римске богиње правде Јустиције (Iustitia). Правда је синоним за истину (у руском), а латинско iustitia је когнат са српским истина. Јуста, како се на далматинском кажу уста, су орган којим се истина изговара и тако правда задовољава.

Правда у словенским језицима такође је женског рода и по неким словенским бајкама такође је оличена као биће попут Јустиције, уз коју се појављује и њена супарница Кривда. У мушком роду имамо свет Прав, духовни свет богова који се помиње у Велес књизи. Значења која ова реч поприма у језику као први, прави, правити, право, правило говори о суштини овог појма. Основа речи је корен пра из којег се извлаче и облици пре, при, про и по који се налази у речи покој (по+кои).

Основа пра је изузетно стара и налази се и у источним и у западним гранама језика развијених из заједничког пра језика, у науци названог праиндиевропски. Тако имамо санскртско pura (одавно, пре, пра) и pari (при, около), затим авестанско paro (пре) и pairi (при). Ову реч имамо и у енглеском, с тим што је тамо п прешло у ф, па тако имамо облик fore, before (пре) као и first (први) – fore+ist = first (ist означава суперлатив, дакле најпрвији) . Ово објашњава и значење српског прст и прса – оно што се истиче прво, испред свих/свега. Такође у српском језику пра носи значење древног, давног – оно што је било пре свега.

Са овим језичким предзнањем можемо сагледати и етимологију имена германских богова природе и плодности Фреја и Фреје. Званична етимологија извлачи ову реч из протогерманског *frawan у значењу господа (што се последично односи на господина – freyer и госпођу – frau). Међутим ако претпоставимо изворно п у односу на германско придисајно ф, добијамо изворно праван. Дакле господ (lord) код германа би изворно могао бити Прав (први)? Већ смо рекли да се знак Ваге представља ношен у рукама човека односно жене (Правде). Време Девице које претходи Ваги време је управо Богиње Земље Мајке којој у нордијској митилогији одговара управо Фреја – богиња плодности. Мајка Земља својим плодовима (Девица) задовољава Правду (Вага). Планета владар знака Ваге је Венера која носи име римске богиње чији је старогермански парњак управо Фреја (код словена Жива, Девана, Мокош). У неким словеначким наречјима правда се изговара прауда (веза са германским frau). Шта више, службена етимологија и повезује порекло германског frau (госпођа, жена) са ПИЕ *prow у значењу господар, судија – правник.

У предањима о словенској митологији забележена су божанства по имену Прове (Правид, Праводар) и Поревит. Сретен Петровић обрађује Поревита и преноси нам да је он забележен као божанство Западних Словена и да је имао свој храм на острву Рујан. Поревита представља кип са пет глава што се тумачи као оличење 5 зимских месеци којим влада Поревит, насупрот Рујевиту, чији се храм такође налазио на острву Рујан, представљеним кипом са 7 глава и 7 мачева као одраз 7 летњих месеци којима Рујевит (рујан – румен – црвен) влада (Рујевит и Поревит се помињу и у српским обредним песмама које је сакупио М. Милојевић). Поревит дакле обележава зимски период који врло приближно почиње са зодијачком Вагом, Правдом и Покојем (трећи храм на острву Рујан посвећен је Световиду).

Што се Прове тиче, С. Петровић каже следеће:

„Божанство Правда, или Правид, Прова сматран је код Западних Словена за друго високо божанство после Световида. Статуа која је њему посвећена налазила се на високом и широко разгранатом стаблу храста… Прове одликује се као први и главних бог оних места где постоји, о чему налазимо потврду код Хелмолда…“.

С. Петровић по стиху ивањданске песме из збирке Милојевића: „Правид баца – Цвеће на веће“, закључује да је Прове, Правид бог Правде, Судија (протогерманско *frawan). С. Петровић такође бележи и мноштво топонима на јужнословенском простору попут: Прово, Привина глава, Провота, Порева глава, Врх Прове, Поратова глава, Провија итд.

Ономатопеја гласа п представља прасак – то је експлозивни, праскави глас. Тако имамо прснути (енглеско burst), прднути, пукнути и прати, прчити, прцати – ударaти. Занимљиво је што се на три кардиналне тачке године налазе праскави гласови који у ономатопеји представљају пуцање – ударање. То су Буки (бука, букнути, бомба, бум, бити, бат, батина) – равнодневница, Како (крц, кврц, крш, краш, crack, crush, crash, кидати, кресати) – дугодневница и већ поменуто Покој – јесења равнодневница. Једини изузетак је слово Живот који је струјни глас али се и он развио из преградног гласа г у прасловенско време.

Назив за руну која носи гласовну вредност п је изгубљен, предпоставља се да гласи peorth (крушка) мада је то нагађање. Феничанско слово за глас п носи назив Пе у значењу уста (јуста, истина, правда?).

Занимљиво је да слово Покој са словима Рци, Слово и Тверд обликује реч ПРСТ. Рекли смо да та реч, осим што значи прасак, носи значење истицања, првенства (као и пра). То је четвртина године која претходи Божићу Сварожићу односно поновном уздизању Сунца на небу, рођењу новог годишњег кола. Такође, то је четвртина која следи након остварења Природе Земље као Мајке (9 месеци након почетка сунчевог уздизања). Дакле то је време пра стања, када је годишње коло испунило свој потенцијал и када је природа у стању увенућа све док се не роди ново годишње коло. Tо је симболичка „пра“ фаза између живота, између оног који је прошао и оног који ће тек доћи – време силаска у подземље или пак уздизања у свет Права.

.То је време по рођења Богиње Мајке и време пре рођења Божића Сварожића – Сина Божијег, Световида.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 54-ти наставак)

И тако.

Одлучих се за тупо

добовање кише

за осећај

као после боја.

За русвај преплетених мисли,

рањених и мртвих

рука и нога где год која.

Фото: Киша; Википедија

Вала, било је то у једној малој земљи – великих сељака,
на оријентално-сентименталном Балкану,
на једној страни је била огромна скупина ђака,
Само не Он!
Јер он је отишао на једну сасвим супротну и себи
својствену страну.
.
Затим се већина појавила на екрану,
а Он је пустио врану да му кости нађе,
јер у целој тој свакидашњици и гомили,
није хтео, умео, а најмање желео да се снађе.
.
Сви су отишли некуд у једном дану,
а ћудљиви Он је и даље стављао со на рану,
и гађао пушком врану,
која му још увек није испунила наредбу задану.

Бијели зидови празнине и

Неке дрвене птице

Оплакују у

Мојој глави

Неке добре људе

Заробљене у

Траговима штикли и

Немоћи свјетлости

.

Бијели зидови празнине и

Неке дрвене птице

Тврдоглаво чувају

Мудре ријечи

Пијаног адолосцента у

Једној од предфаза

Делиријума и неистине

Чекајући

Све зидове да сруше и

Пусте дрвене птице

Слободно да лете

.

Бијели зидови празнине и

Неке дрвене птице

Престрашено ћуте у

Лелеку мајке и

Страху оца од

Сјутрашњег дана и

Свога сина

Фото: Смедеревска тврђава; Википедија

Ох, царице вилин вода,

Заплеши свој плес искона.

Скини  безкрај својих  велова,

Додирни усном, крајолик небеског свода!

.

Гле, твоје виле уснуле, овосвета ветар милује.

И лепршају прозирне хаљине

по влатима зелен траве,

и убрза звон срца, округло камење!

.

Ох, царице вилин вода,

Запевај песму искона,

Раскини копрене овосвета,

Разбуди душе пламене!

Фото: Вилин река, сада Нишава; Википедија

To Whom It May Concern

Путник који не путује
Змај који не лети
Лудак који не лудује
Сневач који не снива
Филозоф који не мисли
Паун који се не шепури
Млин који не меље
Убица који не убија
Песник који не пева
Сликар који не слика
Краљ без поданика
Народ без будућности
Ветрењача без ветра
И ја без Тебе
Љубави.
. . .
Ја сам песник који путује невидљиво
Песник који пева нечујно
Љубавник који љуби у самоћи
Ветар који дува тајно …
.
Ја сам стена без облика
и облик без чврстине.
Ја сам дрво без крошње
Са корењем у ветру.

П.Ш: “Пламен тишине“

Сигурно да није случајно што су најтраженији сувенири из Србије баш лицидерска срца, а за њима пиротски ћилими, ручни радови, буклије и тестије. То је оно што се људима, који су желели да понесу неке пригодне успомене из Србије, учинило посебно својственим овим просторима.

Додуше, на традицију даривања лицидерског срца, чиме младић/девојка симболишу приврженост девојци/младићу, која/и им се допада, савремени српски момци/девојке, одавно су заборавили.

Ипак, овај леп обичај има корене који сежу вековима у српску прошлост, али – и не само њену.

Сврха ових симболичних поклона је, међутим, остала иста – поклонити њој/њему, своје срце.

Од давних времена мед, брашно и миришљави зачини чине основни састав медног теста, од којег се праве лицидерски (лицитарски) колачи, а занатлије које их праве су називане су лицитарима.

Наравно највећа радост ових слатких поклона је – дечија!

Извод из текста Славољуба Марковића

Седела сам давно на стени,
помаљао се жив светлосни огањ
кроз свет, кроз живот сам
са мном се спојио тај светлосни плам
да силимом Светом осветљавам таму
светове да стварам у Творчевом пламу!

Страхове да рушим где год поглед допре
срца да оснажим у витезова светла,
тамни кодекс да сатрем до последњег у Наву,
сву таму да затрем до светлости у Јаву,
по Перуновој правди у безсмртном Праву!

Име ми је Храброст и Љубав и Вера,
и Истина и Правда и Безсмртна Срећа
снагом Свете Славе бојим стазе етра
на крилима Стрибога и орла попут ветра
и сам ветар постајем без крила и етра!

Толика је снага у оних што не познају страх!

Ватра је испит живота.

Живот је кренуо из првог пламена и не трпи ништа да га везује и ништи. На одређено време, живот позове изворни огањ у себи да изађе на површину. Тада се чисти од свега што не може да поднесе пламен. Све што се може уништити пламеном, није достојно да буде накалемљено, спојено, надограђено на живот.

Огањ и ватра, пламен и светло су једина истина о души и духу, о бићу. Из ватре смо потекли живом водом.

Ко не разуме да је вода живота настала из ватре прве, да се сабере.
Чудо је чудо а незнање је незнање.
Знање је Огањ.

Шта изађе из ватре испита јаче, боље светлије, живо је.
Нешто сагори а друго се претвори у јаче, чистије, боље, сјајније. Са новим квалитетима. То је знак изворне чистоће. Међутим шта ослаби или сагори после животног огња, јасно приказује да нешто није било у реду, достојно или на нивоу чистоће узвишености.

Једноставно је.

Ко се радује ватри живота имао се рашта и родити.

Извор: Звезда Род