Кајање
застор од бисера веже
седа и обрве мршти
гле то је траг суза
кога ли она мрзи
.
У пролеће
трава је на северу још нефритно плава
овде се гране дуда свијају већ зелене
док ти зажелиш повратак кући
моје ће срце већ искрварити
ветре пролећа не желим знати да си ту
и што разгрћеш засторе мога кавеза

Не могу све да потопе,
због путева и разних брана,
док се у Срба очи не склопе,
православље има стана.

Оставили верни преци,
Хиландар, Студеницу, Љубовију,
духовној ,будућој деци,
уз Тројство Свето да се привију.

Вера се чува у души,
све светиње, древне да униште,
Христа нико не сруши,
срце нам Његове милости иште.

Зграда нам и не треба,
храмови су у срцима верних,
и на ледини се проповеда,
погледима и речима смерних.

Jезеро – женска енергија символика душе
Због тајни идем у језера пећине вртаче…

И тајна ескалибура лежи у језеру можда овде
.
Видим да је вода плодовна – препаметна
Укључујем троумило ходам по пешчаној пени

Играм на обали пиљака са каменим срцима
.
Затим вежбам – вежбе су јин дисање јанг

Удах хлади вреле груди издах срце греје
Вируцкају из притока виле језеркиње
..
Како се дивно огледају у води брда дрвеће

Ако понестане воде призиваћу кишу
Ијуууу, оп џија, џија, хаај, џија, џуна, џија, Јаа!

***
Загледан у Језеро и Небо закачен за Вечност

 Добро реагујем на равнотежу Васељене

..
Враћам се у Тијанију хранилицу срца здравницу

Идем – поскакујем идем – насмејан насмејан

Фото: Језеро Голи камен, Вучковица – Гуча

Ништа изван овог бескрајног трга не постоји

Све је ту: људи и њихови снови по којима треба

Одмеравати даљине и свет,

Све што уз њега неотуђиво стоји

И чека да се претвори у белу мисао хлеба

Ил неку прастару клет.

.

На овим плочицама љубавници зборе о будућим зорама

Као да се никад тако љубило није.

Ту, истовремено, ноћи муче страшним морама

Док се неутољива, скривена битка

Између два ока бије

Ка нож затамњена и бритка.

.

Ко застане судбине наше лепршају изнад умних здања

И свако свој голи сан

Као белег на челу носи, њим мости

Обале бескраја, засут ватром очекивања

Од које се иде заглушен и пјан

И руке шире опросту и милости.

.

Овде је све присутно. Пустиње жегу творе

Звери глад на зубу носе, шума кукољ у злу биљку диже.

Ал ту је и сунце затечено како плоди море

Предео дарован слободи

И у њему свет што се до себе уздиже

Да се небом засводи.

.

Са овог трга коме само време може име дати,

Полазе све лађе и путеви без свршетка.

Одавде се кренуло и застало

И увек стиже, ту се сјати

Што се собом помножило или остало

Без потомка и претка.

.

Борим се за сан и за слику
која ће ми оживети разум
и дати ми снае да те дотакнем.
Твоја шарена силуета даје мом сећању
делиће бајковите природе.
.
Могу да те доватим и дотакнем
инспирисана укусом музике,
могу са тобом да полетим
и да замрзнем звезде,
да убрзам време
и стопим се у букет осећања.
.
Могу да те оживим у сваком трену
а у исто време да ти дам
пластичност лутке
и од тебе направим статуу.
.
У мистици боја преливаш се
и одзвањаш у јеку потока.
У зеленилу блештавила
облачиш се у тиркизне панталоне
и дубоко урањаш у наизглед нестварни свет.
Небеским гротлом пловиш
и стискаш ме све јаче.
Моја пуноћа те узбуђује и даје
да се узвинеш, спојиш
додаш ми руку и пустиш да лебдимо.
.
Стежу нам се тела
стисци допуштају да се подигнемо
и ухватимо чудотворни свет истине.
.
Погледај ме,
очи нам се спајају
и заједно постајемо васиона.

Једну те исту Љубав –
Већу од света,
И моћнију од смрти –
Познај, и проживи,
У свим љубавима
Својим!
*
Дошао сам из света Љубави,
А враћам се у свет Дивоте.
*
Лепота је само оно
Што се види
Очима духовних бића.
*
Васаображен са дејствима
И сновима Пра Васељене
У језгру Пра Бића од Светлости
*
Моји Велики Преци –
Ратници Светлости!
Проведите ме
Кроз светове таме,
И уведите
У Живот вечан!
*
Све велике љубави
Из минулих векова
Још увек су живе!
*
И гле!
Светлост у нама,
Без престанка,
Кружи!

Да се случајно ниси усудила
да ме оставиш!
Да се случајно ниси усудила
да ме заборавиш…
Нисам ја камен поред пута…
Да можеш тек тако да одеш,
да ми живот залута…
Да се случајно ниси усудила
да ми неку патњу прећутиш…
Да се случајно ниси усудила
да неку тугу сама слутиш…
Нисам ја пролеће,
што може час овако, час онако.
Нисам ја небо,
да у прозраку
свако долеће…
И постојано тек тако.
Да ти на памет није пало,
пре мене да идеш игде!
Остајем без ослонца.
Онда сам свугде и нигде!
Да се случајно ниси усудила
да дах ми узмеш и одлетиш!
Ниси ти птица, па да слетиш,
да те не видим, да те тражим…
Растанак ништа не чини блажим…
Да се случајно ниси усудила!!!

.

Љубављу преизобилном погледај свако биће

Употреби бистроумље и не прави збуњивке

У свакој прилици употреби благозвучне речи

Буди светлост која разгони сенке и тамнину

Љубав мудрост слаткречивост – божанско пиће!

.

Усправи се и гледај равно у Творца – очи у очи

Добро пази на све уговоре и стискај своје рачунице

 Што мислиш говориш и радиш клеше ти судбину

Буди будан и благородан и увек ради најважније

Храброст јасноћа свесност будност – мелем пиће точи!

.

Не одлажи обавезе не дај им блажену безсмртност

Смеј се скраћуј и поплочавај пут до људских срца

Учи – да те има много више него што те други виде

Певуши – излечен сам подмлађен сам и вечан сам

Вредноћа радост знање песма- стварају вечност

..

Стално увећавај знање и проверавај кроз деловање

Од сокола учи летење од орла телорастварање

Од лава учи јасновиђење а од кондора слободу

Спроводи милосне акције које помажу раст и развој

Мудрост спосоност виђење акција и у Бога веровање

.

Буди не-месојед али то врло пажљиво одвој од ега

Тихуј на оно што заиста постоји – тихуј  на сопство

 Непрекидно срцем захваљуј и не тражи помоћ за све

Не тражи ништа – добио си рођењем божанске моћи

Тражи мудре тихуне људе и увек увек мисли на Једнога

„Љубав траје колико и живот!“, тако кажу људи.

„А, мудро би било доказати вечност!“, проговори душа.

Шта ћу рећи срцу, ако сутра пита кол’ко је волело?

Зар за један живот, до последњег даха…

Зар док траје тело?

Ја не умем тако!

Покушајте људи можда и умете продужити века,

ал искрена љубав она једна права, већа је од њега,

и од света целог, дужа од живота…

До бескраја сеже!

У морнарском чвору и небеском двору за душу се свеже.

Ево… Послушајте ту у мени куца једна вечна љубав

и пролазност ова њој се сада клања, осећај је убав.

Знам, све једном прође и прохуји време, дрхти звук од сата.

Пешчаник се сурва у дубине неме кроз малена врата.

Али ова љубав снажна је ко ветар и ко сунце топла…

Хиљаде рођења, милиони смрти, смака и потопа!

Све то када прође једно проћи неће, у мени ће остат’,

Љубав мили моји ни након живота не уме да згасне.

Док ме тихо буди, откуцај што снива…

Једном, не знам када чућу глас вољеног како ме дозива.

Одзвањаће силно путем галаксије, у сазвежђу ватре!

Гледам, урањаш руке у траву,

Милујеш земљу, мајку.

Росу са чела скидаш,

Очима, сунце, оца љубиш!

,

Заливаш лозу, шум брезе сањаш,

Жир љубиш,

Пре но што га усадиш!

.

Гледам, душом камен бојиш,

Живу воду из њега точиш,

Синове њом росиш.

.

Додирујеш цветове румене,

Сваки је део твоје сестрице!

Пред брестом клечиш,

Брату руке пружаш!

,

Гледам, твоје лице,

На њему куца твоје срце!

Твоје срце, моје срце,

Јелена и кошуте!