Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Када се негде сагради храм, он је само слика једног стања духа онога ко га је замислио а после и саградио. Храм је подсетник оног истинског храма.

.

Тај Храм је у оносвету или у свету Душе и Духа. Није материјалан и искључиво је чиста изворна енергија душа многих које дају славу Творцу.

.

Сваки Храм је као језгро енергија намењених за поштовање нечега на вишем нивоу, пут ка вишем нивоу, мердевине на небу, портал ка Богу, капија ка светлу или пак капија ужаса ка Злу.

.

Сам по себи Храм не значи ништа уколико нема изворне идеје и енергије. Онда је то мртва грађевина. Уколико се изгуби јасноћа мотива- Храм нестаје.

Постоје и покушаји да се неки физички храмови униште и уклоне да би се и мотив или идеја или основна енергија тих душа уклонила одатле и тиме се затворио пролаз ка Небу.

.

Незналицама не значи ништа чињеница да спољашњост је само то – љуштура или приказ нечега из друге разине.

.

Зато је знање о Храму као основном делу Душа свуда јако битно. Храм чини свака душа од себе ако се посвети разговору и односу са Богом или небом или вишим светом.

.

Стање духа одређује чистину храма.

.

Када сам био на месту где је била Аркона, споља ништа није остало. Али онај сушти Храм је нетакнут. Он је у другој димензији. Одатле је и дошла мисао да се он ономад и физички направи на острву Рујан. Он је уништен нападима Ватикана. Али само је уништен његов физички део. Знања, блага, записи и остало су остали у другој разини. Све што је физички однето у књигама, списима и предметима је једноставно престало да постоји.  И даље је то негде однесено (вероватно испод Ватикана у трезор) али оно више „не ради“.

.

То је тајна на отвореном коју освајачи не разумеју. Артефакти су мртви када њихова покретачка енергија није више ту. Она им је једноставно уклоњена и оно што су однели је постало суштински безвредно.

.

Не може се више користити јер они који су то покретали духом својим и знањем – су затворили енергију паразитима.

.

Зато чувај свој Храм који је твоја душа створила. То је твој лични пут до Савршенства.

Глас Оносвета

.

Ходим Јавом, сном и давним временом.

Путеви строги измаштани јасно

као да су војске света њима ходиле

у доба сумрака духа ласно.

.

Речима сликати треба када заћуте сви.

Зато очи светле као муње и громови!

А ветра звижд баје бајке на јави.

Оносвета глас тихо ромори…

Не заборави…

.

Окно се на небу ствара

из њег сјакти огња слава,

а до земље мост сад стоји

сав у злату и белини.

Пут од духа све до душе,

где се нити зла сад руше.

Где с’ Арије свете чују.

.

И све стоји.

Мир сад боји.

.

Боји пут златоправа

у сред древног града храма.

У срцима свих звезданих,

расијава света нада.

.

Време је.

Знања дажд да ороси

све што срцем знају сушт.

Очи светле

косе букте.

усне певају

душе играју…

…сред путира воде живе…

.

И пред Небом мирно стоји све

Чека душа свака и дух свети

Мач Бели из корица да излети.

.

Суза и крв.

Ваздух је сув…

Жестина олује милује грома синове.

Кћери муње сијају рујно

у себи носе срце бујно.

.

Језиком, речима које Бог Свети зна

сваком Србу говори муња.

„Буди оно што јеси, воли – воли и види шта ће да се деси.“

.

И гле!

Нема речи ни магије те

која зна да каже и опише,

како Србин с’ муњом разговара

како с’ Громом као с’ братом

реч не прича него пева!

.

Истина је чудна барка.

Неком светло неком варка.

А шта ли би могла бити

него огањ деце Сунца?

..

Види славе!

Њен је плам сред наших срца!

Приштав лисно

Белегом лишним

Сновидно видан

Црно сни

.

Рошав рисно

Безнадно надној

К нади свевишњој

Будно бди

.

Скрушен ридно

Беспутно нетрагом

У непут фуријски

Неумно би

.

А глават.

Ни један човек окове не љуби,
Нико улудо главу не губи,
Јер у дну душе сија слобода
испод божијег небеског свода.
.
Нико не воли ланце и лисице,
Праведници да крију лице,
Да неправда ведри и облачи,
Да лаж злобе хаљину не свлачи.
.
Дај Боже правде и љубави
Да се овај свет од зла избави,
Нек сунце обасја децу своју,
Да прославе љубав твоју.

Здраво јесени, опет си дошла!

Успео сам да ми недостајеш,

Нека у Срцу буде мало чежње,

Лишће је жуто, у успаваном дворишту.

Дим ватре, уморна ливада,

Лете дани лета.

Не плачем ја, то су капи кише,

Дошао на туш са хоровима.

Лепа си, јесени моја.

Иако је твоје Небо сребро,

Са Вером живео сам у твојим речима,

Да и ти чезнеш за мном.

Донели ме ветрови Господњи,

Горке истине, с тобом пиј,

Надао сам се ничему

Са гране лишћа.

Чуваћу злато мудрости,

У светлу топлих, опроштајних дана.

Тишина опет долази на трговине,

Чистотом јесењих киша.

Опет ћемо хватати капи топлотне,

Да певам о сунчаном лету.

Ћао, ћао и ћао,

Ведар дан у мом септембру.

Овде те зраци греју,

Пуним се лепотом мојом,

Раскинућу некадашњу чежњу,

У јесењој ломачи, са окаљаним димом,

Киша ће опрати те наде

Свака кап додирне Душу.

Не плачем,

Само играм са кишом, шта је у мени!

Перунове веде наук оставиле

којим Род он бранио од Таме.

Паметарке мудре су училе

како Арије ка понору маме.

.

Од почетка харали градове

паразити што рад не волели.

Куповали у граду изроде

који су им двери отварали.

.

Превара им занат архетипски

којим блага себи прибављају.

Кад не успе наум лагаторски

Са оружјем крену да харају.

.

Светом књигом стварност пројектују

да будуће Космос тако твори.

Могућности црне комбинују

да се сав свет под њима покори.

.

Род су славни снено омамили

док трајала дуга ноћ Сварога.

Са истока будни прозборили

живом речју против демонскога.

.

Ведска знања срећом су нечитка

сивом роду томе недостојном.

Вечна тајна наука космичка

похрањена у роду достојном.

.

Бес свој стога Аријима смере.

Раздањење прљав траг открива.

Крв невиних жртвен прилог вере

што под маском јадничком се скрива.

Била си
моје прво прољеће
и долина мојих чежњи
на постељи влати
зелених трава
дозивао сам ноћне лептире
који су спавали
на фењерима наше улице
да нам освијетле
стазе љубавних трагова
будио неиспавана јутра
да отворе круне
жутих маслачака
за нашу срећу…
.
Ово прољеће драга
не личи на она наша
птице пјевају заборављене пјесме
које си крила у гнијезду
испод ребара
тамо гђе се
казаљке љубе
твоје плиме су потопиле
све моје чамце
ни облаци више не дотичу
мирис твога тијела
однијела си све са собом
све моје потоке
од чијег жубора
ни птице не бјеже…
.
Можда бих могао мила
да ти опростим
сва прошла прољећа
увијек си била
моја скривена ријека
понорница
коју су И вјетрови
крили од мојих уздаха
жеђ се пробудила
још више те волим
у подножју пуном чежњи
мириса и боја напупљених врбака
покрај зелене ријеке
још једном буди загрљај
мога посљедњег сна
нека твоје вреле усне
буду гнијездо
које сам чувао
за ово прољеће
нећу никад обрисати сјећање
у којем тебе нема…

Фото: Пролеће; Википедија

И пре сна
Бејаше вечан сан
Који Велики Сневач
И будан сневаше у сну
*
Свест је у сваком трену
Свуда у Свесности присутна.
*
Кад је радост у мени,
Гле, сета је око мене;
А кад је сета у мени,
Гле, радост је око мене!
*
Вилењак Чаробног Звука
На леденице борова свира
Дивотну вилинку звезда
*
Лепрш шишмиша
У румен сутона
На дашку тишине
*
Светлост Стварања
Шири се Пра Васељеном
У сну Великог Сневача
*
Чаробним звуком вилинке
Израњам из пра тишине сневача
Духовних звезданих јата
*
Вилењаков онород, гле,
У тишини обитава!
*
На Лепоти и Доброти
Почиваће, гле,
Један будући Свет!
*
У тренут тишине,
Иза Великог Праска,
Гле, све Сушто стаје!
*
У дубини минулих векова,
Гле, једно будуће
Праскозорје свиће!
*
Нека из ове љуштуре
Од твари и вештаства
Излети Светлосно Биће
Пут Велике Пра Светлости!

Два су пута човековог давања –

Први води преко срца други преко клинца

О човече! Пази како мислиш и дајеш!

Благо оном који чистим срцем даје

Јер свој тврди тунел ка Вишњем

Све више смера и дуби и шири

И сваки пут више угледава и открива

Светло унутарње царство Свевида

.

О човече! Пази како мислиш и дајеш!

Срцем ако дајеш срцем ти се враћа

Обогаћено – умилно и испуњавајуће

Из света Давања света нашег суштаства

Ако дајеш тврдосрцо – преко клинца

Враћа ти се назубљен и изгужван добитак

Баш онако како си мислио и дао

Огледало своје нико варати не може

.

Пази како мислиш и дајеш! О човече!

Ако срцем не дајеш немој ни давати!

Срцем дано у Дужицу се уписује

Затамњено око светлост избељује

Срцем дано у Дужицу се уписује

У тамној ноћи душе лампу упаљује

Срцем дано у Дужицу се уписује

И твоје СрцеВатра отвориће свака врата

Да л’ у неком ћошку собе

сам целиваш своје ране,

скривајући очи водне,

прегураваш тешке дане.

Срдиш ли се бар понекад

ил на живот ил на сене,

што прекрише твоје зoрe,

стрепњом студи обгрљене.

Немој роде окаснити…

да осмеху предаш лице,

oсмехни се, поглед нек сја,

очи су ти жеравице,

Пут путујеш преко ватре,

трња, мина и голготе,

исправи се, немој пасти,

још су снажне твоје стопе.

Не поклекни пред борама,

ту су оне ко траг свега,

будних ноћи, борби тешких,

стрaжaрeњa, кише, снега…

Непреболне старе ране,

сва неправда и њих вређа

кад је народ ове земље,

окренуо вама леђа.

Заборави српска раја

шта витештво Мајци значи,

шта то беше част и слава…

– Ех, рођени ти не пати!

Ви сте прави борци – Вуци,

борбеност вам јача страна,

устај снажан, све ће проћи…

Биће знај и бољих дана.

Гледам, сав си као птица,

рањена су крила твоја,

чупаш перо из њих храбро,

па у борбу путем слова.

Јаче је то твоје перо,

нег мач љути лажних људи,

замах песме борбу слути,

добар тапше, лош нек луди.

Ја ти наклон свој дарујем,

поштовање већма ту је,

у грудима нешто тиња,

боље сутра душа сања.

Сви сатови нека стану,

нада креће од дамара,

крв предака, хвал Jунаку,

вене пуне протицања.