У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

Мајко деца застинула

Угреј им снове

Осмехом да се пробуде.

(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)

Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!

Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!

Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада

Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!

Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог

Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога Бога: – Ти си ми Око напио!.. 

Молитва словенског песника

Светлани Стевић, хомољској вили гласа правилинскога,
која је и певање и живот Дивотама Словенства посветила.

Боже!
Ако си у Љубави
Својој неизмерној,
Створио сва бића
У свим световима,
Онда их у Љубави,
Свесилни и Свеблаги,
Избави из патње,
Како овога
Тако
И онога света!

Наспрам Црвене горе, у Банату,
кад багрем бео цвате, 2011.

Црвена Плава Бела,

Најлепше те три су боје,

Поносно на застави србској,

Оне најљепше стоје.

.

Још Грб кад засија на њој,

И увис она се вине,

Поносна србска тробојка,

Најлепше тада сине.

.

Уздигни главу, Србине,

Подигни заставу високо,

Нека те виде поносног,

И весело ти вазда око.

.

Нек завиори у руци твојој,

Застава србскога рода,

Нек знају сви од реда,

Да то је част носити је,

И да је твоја и од Бога.

Залутах у ноћ летњу, месечну, тамо где у извору тишине

Млад јелен свој дивљи, врели рик

Короз поља и шуме пролама, од младости, да ми се сине

Ноћно сунце и постане мој лик.

.

Ал бесна нека коб без обличја, уместо сна, црним гласом

Ѕапљусну ми и подера сва чула.

Мразном слутњом прекри вид. Муклим таласом

Празнина је унаоколо одјекнула.

.

Сам у свему, у покрету и збивању, остављен у тмини

Да свој живот слушам како страхом светлуца;

Видех блесак, чудовиште муњом нацртано у висини,

Непогоду што смрћу пуца.

.

А ни крик из мене да шикне! Тек мртви забрујаше из мрака,

Што ми се у збуњеној крви збише;

Немогућој коби која би и змија, и наказа и сврака,

Груди моје ко лешину отворише.

.

Млаз светлости тад груну. Људи од усијања бели,

Попут распрслих варница на све стране

Кроз дим и тресак с бакљама су излетели

Од тог призора да ме бране.

.

Чудовиште громом насрну, земљотресом сруши

Тле под нама. Остасмо у ваздуху лебдећи,

Ишчилеше и последњи трагови ноћног светла на души,

Скаменисмо се у општој несрећи.

.

Стравна коб ми приђе, лизну плућа из којих град

До неба ниче. Хтеде и руку да ми смота,

Ал из ње река потече и сва чудовишна глад

На дно паде опечена жаром живота.

.

Тад ствар се свака врати у свој ток, затворише се ране

Заласцима облепљене. Опет сам остадох

Да у вид дозивам прсле очи звучном тамом разроване

И дољубим све што овој ноћи дадох.

.

Тек у освит, сред пуцња зоре, небом опрана чела

Сазнао сам, још лебдећи по Кумовој Слами,

То се са мном, од лудости, месечина бела

Учила заносу и помами.

.Фото: Кумова слама; Википедија

ноћ од млека ти си длану
небом душе јутра такла
слатку врелу гризла рану
сред болсрца неглед стакла

игра бока игра луда
насред воде усножедне
светло наде одасвуда
груди дрхтне стопогледне

под каменом жеља ћути
прска спрудна сред милине
сати дуги ко минути

кад се винем у висине
у твом белом расцепдану
на звездану зеленграну

Бивам
у тииијању и не – тииијању,
тамо и амо,
амо и тамо,
у би-ти и не – би – ти.
Срећнице моја,
како си диван одраз!
И како си не – различита!

Оној што је у сунце загледана нетремице,
што пламен хвата мирним прстима,
што чује химну Духа Свеопћега иза буке и вике слијепаца –
М. Е. Х. посвећујем ову књигу.

ПРОЛОГ
Имао сам осамнаест година када ми је љубав отворила очи својим чаробним
зракама и први пут ми душу дотакла пламеним прстима. Селма Кераме бијаше прва жена која ми је својим чарима дух разбудила, која је у врт узвишених осјећаја испред мене кренула, тамо гдје дани протјечу као снови и гдје се као светковине окончавају ноћи.

Управо Селма Кераме научила ме својом љепотом да обожавам лијепо, својим осјећајима ме научила тајнама љубави, она ми је на ухо отпјевала први стих пјесме о истинском животу.

Који младић не памти прву ђевојку која му је својом мекоћом замијенила
младићки немар јавом величанственом, која га рањава милином и сатире слашћу својом? Тко се од нас не топи од чежње за тим чудесним временом у којему се нагло пренуо и уочио како се цијело његово биће сасвим промијенило; како су се дубине у њему размакнуле и још дубље постале; како су се испуниле слатким осјећајима што и горчину у себи крију; како млади у сузама и страсти, како у несаници уживају?

Сваки младић има своју Селму што се у ведром прољећу његова живота
појављује, која његовом осамљивању поетичан смисао даје, која му самотне
дане угодним дружењем замјењује и глухе ноћи му химнама обремењује.

Био сам сав предан узбуñењима природе, надахнућима из књига и светих објава у вријеме када сам чуо како љубав Селминим уснама шапуће на ухо мојој души; живот ми бијаше самотан и студен попут Адамова боравка у Рају до трена када се Селма преда мном усправи попут ступа свјетлости. Јер, Селма постаде Ева томе срцу препуном тајни и чудеса, она га упути у бит свемира и она се пред њега попут огледала постави. Ева изведе Адама из Раја својом вољом и његовом преданошћу, а Селма мене уведе у Рај љубави и чистоће својом љупкошћу и мојом податношћу. Али, првоме човјеку се не деси оно што се мени десило, јер мач огњени што је њега из Раја протјерао заправо је мач који мене бљештавом оштрицом престраши и из Раја љубави ме протјера прије него што сам се успио одупријети и прије него што сам успио плодове добра и зла кушати.

Данас, након низа мрачних година што потиру и саме обрисе тих дана, од оног прелијепог сна остадоше ми само болне успомене што ми око главе лепршају као невидљива крила, што ми маме болне уздахе у грудима, због којих ми вјеђе рањавају сузе бола и очаја. Лијепа и заносна Селма изгуби се негђе иза плавога обзорја и на овоме свијету за њом остадоше само болни јецаји мога срца, само мраморна гробница подигнута у хладовини чемпреса. Тај гроб и ово срце моје представљају све што остаде да приповиједа свијету о Селми Кераме. Али, тај мир што копа гробове не одаје тајну коју божанства похранише у тмину ковчега, нити гране што сисају сокове тијела одају тајне мркле дубине сезањем у висине. Дотле су уздаси овога срца и његови јади веома рјечити – они се управо точе с капљама ове црне тинте казујући о свјетлости несреће коју Љубав, Љепота и Смрт представљају.

Пријатељи из младости моје, ви што сте се по Бејруту расули! Када се наñете поред те гробнице надомак цедрове шуме, посјетите је шутке и тихо се крећите да стопалима својим не бисте узнемирили оне што под слојевима земље почивају, а онда са страхопоштовањем застаните крај Селминог гроба и у моје име поздравите црну земљу што јој тијело пригрли, с уздахом се мене присјетите и тихо прозборите:

»Овђе су покопане наде онога младића кога сама Судбина одведе иза мора;
овђе су запретана његова надања, сачуване његове радости и сузе, и овђе су
ишчезли његови осмијеси; меñу овим нијемим гробовима стасају његове туге
заједно с чемпресима и тополама; над овом гробницом његова душа сваке
ноћи узмахује крилима другујући с успоменама, враћа се са самотним силуетама опхрвана тугом и сјетама, рида с гранама над оним што још јучер бијаше  химна на уснама Живота, а данас је мукла тајна у земљиним њедрима.«

Пријатељи из младости, заклињем вас женама које су ваша срца љубила да положите вијенце цвијећа на гроб жене коју је моје срце вољело – можда ће цвијет који ћете положити на заборављену гробницу постати попут капљице росе коју вјеñе јутра точе у листове увеле руже.

Ноћ
крадом силази низ град
без Месеца и звезда
моја улица
огрнута тишинама
тоне у самоћу
ћутим…
а сећања навиру
заглављена
у данима без бројања
и годинама без путање
…како да се навикнем
без тебе у сновима.

.
Сам
у тишини утамничен
ослушкујем сетне песме
ретких птица
гомилам дане
који ми ништа не значе
а ти негде мирујеш
у мојим сновима
и сећањима
и кад сам многе љубио
веровао сам да тебе љубим
знам да никад нећу
престати да те волим
док ме не пробуди
мирис твојих усана.

.
Драга моја
све више се бојим мрака
и заборављених сокака
буди моја тајна
сакривена у незабораву
буди моја ретка птица
која понекад наврати
да пробуди младост
у којој дише прашина
са твојих табана
која је била лек моје душе
а заборав наша судбина.

.
Можда је мила
у твојој башти пролеће
са мирисом добрих времена
расцветао април
можда се лептири
јуре твојом авлијом
без ожиљака и рана
можда се ласте
играју на ветру
у трептајима Сунца
…а ти сретна
што нема априлских киша
које ниси волела
јер оне су знале у ово доба
у моме граду
дуго плакати.