Загледан у очи мора
у чвориште таласа
где су реке онемоћале силе
као да остављам два живота
у песку трагова:
два чврста отиска
у крести таласа.
.
Устајем и одам ка месту
где реке не памте
ни име ноћи
ни име дана…
.
Тражим у име оног другог не-Ја
и место где реке
не памте ништа
где реке не знају ништа
где су реке заборавиле све
осим наша два имена…
.
Ноћ је пуна људи
и ти људи говоре
о једној таквој ноћи
пуној људи
и кажу
да се у таквим ноћима чује
хук гласова
који причају о месту
где реке не памте
ни име ноћи
ни име дана
где реке не памте ништа
где су реке заборавиле све
осим наших имена…
.
Не чујем и ходам
према том месту.

Сред затона је нашег – знаш ли –

Спавао воде зелени сат,

Кад су војни бродови зашли

Међу нас, као бразде траг.

.

Четири сивих. И питања

Тиштала су нас читав час

И препланули од сунчања

Матрози ишли покрај нас.

.

Примамљив поста свет и шири.

Ал отпловише ко кроз сан.

Видесмо кад се сва ччетири

Зарише у ноћ, у океан.

.

Обично опет би сред мора,

И терпну светионик, вал,

Кад су са ниског семафора

Послали задњи свој сигнал…

.

Животу треба тако мало,

Теби и мени, деци свој,

Та срце би се радовало

И најмањој новини тој.

.

Откри на џепном ножу – праха

Далеке земље макар трун

И свет ће бити истог маха:

Чудан,шарене магле пун.

Кад се родих отац засади дрво, танак прут

Крај прага. У завичају

Цветом кад га искити први род,

Један далек,

С марамом у руци, указа се пут.

.

За мном осташе маглине

И пси да лају

На месец у висини замрзнут,

Мој сребрни брод

Што осветљава покрајине.

.

Сад дрво је скоро у шуму израсло, ја у човека

Коме време што узме не враћа.

Виђамо се ретко, тек

Од раздаљине

Да се не отуђе браћа.

.

Не знам шта је, ал када се сретнемо

Два нема лелека

Покидају нам грла. Тако увек

У заборав река

Ветром лишћа отпутујемо.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Пун месец

господар је неба

Ноћ је бљеснула тако моћно

да сам пао на земљу

.

Твоја љубав моја је вера

.

Спреман сам да напустим

овај световни живот

и предам се величанствености

Бића твог

Имао сам белог зеца ја

носио је дуга уха два

и округли мали реп

баш је био драг и леп

Имао сам белог зеца ја…

.

Једном смо се шумом шетали

кроз дрвеће небо гледали

Шалили се смејали

са птицама певали

Једном смо се шумом шетали…

.

Ека је крај мене крочио

(а) онда је одједном скочио

Као ватра сукнуо

и у траву штукнуо –

не знам шта је то учинио

.

Недељама ја сам патио

(а) онда се мој зека вратио!

Довео је зечицу

и њихову дечицу

то је љубав, тад сам схвати!

.

Имао сам белог зеца ја

носио је дуга уха два

.

Имао сам једног зеца ја

а сад има брдо зечева…

Јутрос је моја душа чистуница поносница

Изашла на реку која се дообро оштипала

Обасјавам свесност где сам на своме Путу

Осећам кроз себе моћно живљење живота

.

Срдито је и тврдо ово место идем на Извор

Гледаћу у њега помно да му угледам Срце

Високо изнад планине кроз плаветно небо

Сто орлова клизи по силницама невидним

.

Из неутро вертикале нечворујем осећања

Рашчињујем прошлост и правим збирове

Миран сам одавно немам згуснуте болове

Збирови су исправни а болови разређени

.

Ослушкујем – меки ритам је пришао мени

Осећам Присуство и осећам Његову снагу

Правим многе изборе и одлуке бирам путеве

Живот је безброј начина наших испољавања

.

Долазимо на овај свет изнова много пута

Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде

Да прозремо кроз демоне богиње и богове

Враћамо се да досањавамо недосањани сан

И кроз Истину дођемо до коначног буђења

Прошапташе тамне ноћи

Напунише крчаг вина

Ког чекају на сред пута

Луталице од давнина

Коме пале ватре живе

С духовима њеним плешу

Коме циједе нектар свети

Златним прахом заливају

Чекају ли сједобрадог

Да му сваку стопу љубе

Ил змајеве васељене

Кажу на том мјесту некад

Почело је све

Кад змајеви круг саставише

Завитлаше све атоме

Срце живота отворише

Рађаху се свијет по свијет

Пјевале су ноћне нимфе

Изњедрише златно јаје

Ех тог трена Боже мили

Најљепшег  од свог постања

Чаробнијег од свих чуда

Веселијег од све среће

Још је негдје у мом бићу

Призват ћу га,загрли ти

Угасити се тај плам никад неће.

• Култура и прогрес! – хвали се сужањ живота сужњу живота.
• – Хоћеш да кажеш: чишћење и осветљење тамнице? Но, ко ће нам пробити зид тамнице?

Н.В: “Мисли о добру и злу“

И пре сна
Бејаше вечан сан
Који Велики Сневач
И будан сневаше у сну
*
Свест је у сваком трену
Свуда у Свесности присутна.
*
Кад је радост у мени,
Гле, сета је око мене;
А кад је сета у мени,
Гле, радост је око мене!
*
Вилењак Чаробног Звука
На леденице борова свира
Дивотну вилинку звезда
*
Лепрш шишмиша
У румен сутона
На дашку тишине
Светлост Стварања
Шири се Пра Васељеном
У сну Великог Сневача
*
Чаробним звуком вилинке
Израњам из пра тишине сневача
Духовних звезданих јата
*
Вилењаков онород, гле,
У тишини обитава!
*
На Лепоти и Доброти
Почиваће, гле,
Један будући Свет!
*
У тренут тишине,
Иза Великог Праска,
Гле, све Сушто стаје!
*
У дубини минулих векова,
Гле, једно будуће
Праскозорје свиће!
*
Нека из ове љуштуре
Од твари и вештаства
Излети Светлосно Биће
Пут Велике Пра Светлости!

О, како је то свирепо,
кад наступе те чудакове нервне кризе,
кад аорта почне срце да му гризе,
док дланови и прсти зверски шизе,
а очи халуцинирају и необуздано клизе.

.
Тада је спреман на највеће пакости:
да свет лично ствара опет,
док не смрви све људске кости,
и притом ником не каже „опрости”.

.
Тада је склон,
да убије за свој херојски крај,
да паклу злочински одузме рај
и направи незапамћени лом,
јер одувек из дна душе презире топли дом.

.
Онда просто не може да се смири,
јер практичним, обичним животом не уме да живи,
због тога кад „срећне” види – болесно вилице искриви,
јер не може са тим свакодневним да се помири,
зато једино он из тог традиционалног света вири.
У тим часовима слуша музику која мозак раздваја,
враћа децу у мајчину утробу приликом порођаја,
јер ако се роде,
прихватиће постојеће – кич моде,
никада неће моћи да се занесу и ослободе,
и да схвате вансеријске изроде.

.
Нагло тада нагази гас до краја,
јер њему је потребна слобода бескраја,
једина лепота – лепота пасторалног завичаја,
и то у време месеца маја,
лагани ветар му тад зањише јаја,
и он се сети да је у ствари човек…

.
А не вук из степе,
већ једно чудесно и демонско дете,
тада у његову главу ударе комете
и свестан је штете.

.
Али није мозак желудац па да га исперете,
Ви морате да се освестите и отресете,
и помислите бар једном: зашто једете?!?

.
Па да животињски-егзистенцијално опстанете,
Ради пуког продужења врсте имате дете,
и да на крају задовољни умрете.

.
Постојите само да би продужили своје постојање,
Није важна сврха већ филистарско кајање,
Битне су конвенционалне норме устаљене
и медиокритетске, просечне, заблуде „ваљане”.

.
Не, он је свега тога свестан и нема реп,
Али је ипак животиња која је залутала,
у туђ и њој неразумљив свет,
која никако не може да се врати у своју јазбину,
не може да нађе свој ваздух, храну, климу,
и која губи свој тотални психички интегритет,
али никад неће бити просек!!!
Неко као он се никад неће родити опет