Ја сам Тијана Дамјановић, користим псеудоним Аурора Борис. Имам 34 године. Почела сам да пишем песме у 21ој години. Написала сам и књигу „Инверзија“ која представља спој духовности и хумора У њој је комичан лик Јагош који силно жели духовно да напредује, али му не иде.

Песме су обележиле мрачно поглавље мог живота и због тога су „тешке“ и пуне сете. Бог ме је благословио њима, те су послужиле као својеврсни вентил. Заиста су туга и бол у стању да породе врхунско стваралаштво, нарочито кад је у питању песнички изражај.

Занимљиво је да песме не пишем од своје 27е године тако да тај „мрак“ одражава стару мене. Себе сматрам фениксом који се изнова родио из сопственог праха. Ко истински сретне Христа у свом животу, он се наново рађа. Тек од 33е написах свега пар песама, углавном у славу Бога и ево једне као пример друге, сасвим нове епохе мог живота:

 Потреба за тобом

Потреба за тобом.

Твојим присуством.

Испунила бих те собом.

И с тобом ћу се стопити.

.

Твоја душа мој је разговор.

Мелем је твој глас и говор

На све моје недоумице, ти имаш одговор

Само ти си мој грех успео укротити

.

У твом се погледу коначно могу одморити

Хоће ли ме мој грех поново поробити?

Осећам се сигурном у твом загрљају

Чуваш ме, мој сапутниче, мој пријатељу

.

Болео си. Док си тргао све моје црнине

Кроз тебе говорио је и говори ми Дух Истине

Помогао си да се ослободим од зла, од тмине која ме је обавила и горке празнине

О ослободиоче из даљине

.

Да, нама припада распеће

Мој би се его од тебе радо отргао, али срце неће

Моје си ослобођење. Поновно рађање

Моја си љубав и моћна сила у грудима, што се креће

.

Вечна тежњо без испуњења.

Ватро у којој горе сви моји окови,

Чежњо мог новог рођења

Море, у које иду сви моји токови

.

Божији посланиче, ћутим те и слушам све тонове твоје душе, тако разнолике,

Твоји погледи све моје бедеме руше

Породиле су те у мени све моје неприлике

.

Светиониче, моје се биће уз твоје свије

Моја је душа тебе тражила у мраку

Као брод на мрачној пучини да га светлост звезда обавије, и пригрли у свом зраку

.

Само љубав је нас стожер,

.

Бојала бих се, али у мени је мир.

Гризла бих, из своје ране ранила,

Ти си једновремено делић и читав свемир

Као да сам те као таквог уснила

.

Сва моја бол се полако губи и нестаје, светиониче.

Моје биће се уз тебе ослобађа

Ћутим те, спасиоче

Док те моје старо биће порађа

Ружа без трна,
вода с усана –
синоним за љубав.
Зато настављам да водом љубави заливам те,
истом грлим те,
гријем па и прашином или земљом због које никла си,
јер душу красиш ми у било ком роду.
Јако и снажно миришем те,
ако треба ко сваку гранчицу сјемена твога дишем те и браним,
свачим те храним.
Све мени бићеш па и суза лијека или бола,
каква год била – чуваћу те, нећу ти дати да увенеш

Имам сунчано јутро у топлом дому,
Имам осмех драгих особа уз себе,
Имам осветљен пут иза и испред себе….
.
Али немам мир у души,
Али немам слободу у дану,
али немам нешто…
а не знам шта је то нешто.
.
И онда желим некуда……..
И онда желим нешто…….
И онда негде тражим то нешто,
али га не налазим..
.
Имам толико тога,
а немам нешто што ми јако недостаје…
а не знам шта је то нешто.

На чамцу, поглед у реку која протиче, Јун. 2003.

 Д.Т:“Латице Булке’‘

Док те јутарња магла обавија,
не жури у топлину стана…
Моје се тело уз твоје привија,
ту сам…невидљива и незвана.

Слушај ветар јутрос што јечи,
јер ја не умем да свирам….
Кроз фијук ти говорим речи,
које за тебе пажљиво бирам….

Погледај у први зрак нове зоре,
кроз облаке ти се смешим….
Прешла ноћас долине и горе,
да ти се јавим ,па нека и грешим.

Капи росе не отресај са груди,
уз тебе сам наслонила главу…
Не треба да ме виде други људи,
ти осети….замрси косу плаву.

О, Мајко, Велика и Премила!
Како је тешко, и претешко,
Бреме пораза и сиромаштва,
Гле, у свету у којему никада
Не бејах мио и драг гост!
*
Велика Мајко – Ратнице Светлости!
Још се једино у Тебе уздам,
У свету који никада
Не бејаше мој!

***
Предели душа
Љубици Раичевић, сетној души словенској,
из Града подно Копаоника.
.
Стварност је само оно
Што смо сневали, негда!
.
Рекао би ти брат, посвећени,
Загледан у даљине сетне, –
С ону страну пурпурна обзорја.
.
Тако би, уистини, сведочио онај
Што пределе душа слика,
У бескрајној тишини
Далеких звезданих јата.
.
На водама Словенског Истера,
месеца рујна, 2011. године.
***
Пробудите ме
У праскозорје
Будућега века,
Кад багрем бео
У цвату буде!
*
И у самоћи, и у осами,
Ја сам вазда, и свугде,
Са свим оним душама, гле,
Које Суштаство моје
Љуби од Праискони!
Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Љубав моја цвета под листовима брезе златне!

Гле!

Ту  моја рука додирне твоју!

.

Срце моје трепери уз звезда трепет!

Гле!

Ту  душа моја прелази из Овосвета у Оносвет!

.

Очи моје,  птице снене, ту милују облаке

Гле!

Ту кораке твоје  прате, беле сенке!

Њено величанство Р е ч,
некрунисана владарка,
господарица света, често моћнија
од најубојитијег оружја,
нежна као лахор,
бритка као сабља,
радосна, а некад тужна…
.
Р е ч, врцава, бритка и нова,
као из снова,
истрошена, празна,
разбијена скупоцена вазна…
.
О н а је замајац живота и снова,
говор душе,
њеног баршуна
и њених криза.
.
Р е ч је недокучива тајна…
ветар неухватљив,
она гради и руши,
развија крила, али и гуши…
.
Р е ч је недоречена,
несхватљива, неслућена,
неумољива, неутољива,
немерљива.
.
Р е ч је као стена,
као трептај,
као музика,
као жена…
.
Р е ч је неупоредива,
смела,
непобедива,
неуништива…
.
Р е ч је као почетак,
или извориште,
или уточиште…
као ушће,
као блесак светла
у тами…
она светли
божанским прарођењем.

С:М:Л: “Бисери моје дубине“

У стопалa стаје седам кила туге

за вучу среће лаганa јесу.

,

Носићемо товаре и једне и друге

све док се корак заувек не покрене.

С песмом и олујама дочекаћу јутро
с кишом и ветром водићу ноћ.
Да бих могла удисати ваздух среће
скинућу хаљину са себе и мамити
небо да ме дотакне нежно.
Ја волим сањање своје и стих што ме буди
мирис дубоких белутака
и дубину провидних облака.
У ноћи што одзвања мраком
спустићу своје голо тело на шарени ћилим осмеха
и уснама пуним жара загристи месец.
.
Какав чист и прозрачан минули трен
и додир пролећа осећам
ја извијам тело високо изнад града
и дуго дотичем тајанствени свет.
.
Он ме мази и чува одбелу тајну
поново враћа малени сјај
он воли, зна и примећује мене
он је моја половина сва.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Свирала је мене изабрала,

Прсти сами по рупама лете,

Душа ми пева све до свемира,

А срце србско коло оплете.

 .

Ти танки, јецави звуци

И плачне, тихе  песме,

Чувају нас од болести,

Па ни зло да приђе не сме,

 .

Да приђе, да мори,

Сви тамни злотвори,

Лагано плове кроз свемир

И души мојој доноси мир.

 .

Свирало моја од зове,

Пратиљо моја у вечност,

Свирај ми ноћи ове,

Донеси духу светлост.

 .

Фрулице блага, фрулице мила,

Двојнице моје пустите звук,

Све што је тамно нека оде,

Ти си ко исконски Србски вук.

 .

Понеси моју суштину,

Далеко негде У-Рај,

Да видим лепоту свега,

И Божије милости сјај.