Ноћас ћемо брати биље што све ране лечи.
Негде цветак, негде лист, корен, негде плод
Сви помиловани, душом упитани
У корпу, месечином плетену, ће стати!
.
Понећемо и камење зрело и потока искре
Мало песме зрикаваца, ноћних птица.
Вилин коло са врха женске планине,
И мед са кора, коловођа дрвећа!
.
А пред јутро, кад већ сунце буде будно,
Дому ћемо поћи, где ватре радосне
И жеље благосне већ пламте
И на њима ћемо силу љубоносних
Срцалска направити
То прозори су душама
Ка пољима белим и златним!

Док на једном месту стојиш,

ни духом ни срцем никуд нећеш стићи,

прво себи признај да се бојиш,

и да није лако за сновима светом ићи.

.

Ко трептај ваздуха ослушкује,

за зрном сна крене и не застане,

голорук и у само гротло олује,

кисне ил га ветар вијe на све стране.

.

Сигурну једноличност дајем,

за све што може срцем да се сазна,

колико да у своме истрајем,

награда је трагање а досада казна.

.

Ако се плашиш ти у кутку стрепи,

лудости моје из пакости не зазивај,

храбар верује да може и да лети.

Да покажем боље ме не изазивај!!!!

Оче!
Јутро се дани,
а ја Те још увек зовем
и чекам Твој поглед ми, знани.
Не могу више да Те дозовем,
јер су ми незнане, воде далеке.
Твоја ми зеница, у оку, згасну.
Нема Ти оне танане, душе меке,
јер, све се стопи у једном трену,
на лицу остави бору јасну.
Нема Те више
и нема сунца моме дану.
Узалуд за Тобом клизе кише.
Узалуд тражим мелем, за рану.
..
Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци
“ Србијо, вољена копљем и песмом“.
Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.

Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Очи које светле

мисао мирује

душа ишчекује.

.

Покрет пре покрета

лет без крила и узвика

Дух побеђује.

.

Само трен без краја

од очаја до сјаја

све једно је.

.

Искра у огањ

мисао у трк

дело у свет

.

и онда затворен круг

Лепота шири миомирис 

нечујно јединство свега.

.

Извор: Звезда Род  Zvezda Rod

Приче о карми или судбини трају вековима

Личе на страшила која вребају са шиљ мотки

Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш

Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају

Тиме оловом заливају колективно несвесно

Ученици тако учени страхом се допуњавају

Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива

Држе човека – заробљеника у апсани свести

Он се трза као риба на удици тражи излазе

Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења

И кад преовладава аутизам физичког света

У лику обичног човека долази свети аватар

И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација

Стави у сверу – ради правилно технологију

Пребаци силу прошлости у бољу будућност

Јасновидим и духовним боље и брже успева

За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

(Негде 1970-их)

КАП РОСЕ

ДА САМ

НА ТВОМ

ДЛАНУ…

.

И ЗРАК

СУНЦА У

СВАКОМ ДАНУ

ШТО У

ОКУ ТВОМ

БЛИСТА.

.

ЉУБАВ ЧИСТА

ДА САМ

У ТВОМ

СРЦУ ЗА

СВА ВРЕМЕНА!

.

И ТВОЈА

ЖЕЉА СМЕРНА.

ЈА, ЖЕНА

ТИ ВЕРНА,

ШТО ЉУБАВЉУ

ТВОЈОМ ДИШЕ…

.

ОБЛАК ВЕДРИ

У КРИЛУ

ПТИЦЕ.

НЕЖНО СРЦЕ

ДЕВОЈЧИЦЕ,КОЈА

ВЕРУЈЕ У

ЉУБАВ.

.

ЖЕЂИ МОЈОЈ

ДА СИ

ИЗВОР ВЕЧНИ!

ПРЕД БОГОМ,

ПОД НЕБОМ

ДА ЖИВИМО

СРЕЋНИ!

.

КАП КИШЕ

ДА САМ,

ДОК УСНЕ

ТИ РОСИ.

ЛАХОР БЛАГИ

У НЕСТАШНОЈ

КОСИ…

.

СВЕ ДА

НАМ СЕ

У ЉУБАВ

ОДЕВА

И ДА

ВЕЧНО О

ЉУБАВИ ПЕВА!

.

СВЕ ДА

СИ МИ!

СВЕ ДА

САМ ЈА

ТЕБИ!

(Награда – Орфејев свитак – за лепоту литског исказа)

 Хвала ти Сунце моје

Што Светлошћу својом

Чиниш да Биће моје

 Буде обојено

најдивнијом бојом.

.

Хвала ти Сунце моје

Јер се због тебе

Изјутра уз поскок

Из сна дижем.

.

Хвала ти Сунце моје

Што сваку живу ствар

Тераш на раст

И ка себи дижеш.

.

Хвала ти Сунце моје

Што несебично љубиш

 Свакога без осуде

И никога се не стидиш.

.

Хвала ти Сунце моје

Што цело небо

Учиниш плавим

И од кише начиниш дугу.

.

 Хвала ти Сунце моје

За све оно што чиниш

А ум мој никада

Неће моћи да разуме.

.

Хвала ти Сунце моје.

Владан Пантелић: Кристина Гашић

Кристина је слободна личност и слободна уметница.
Рођена је у Гњилану, студира грађевину, близу је краја,
и завршиће те студије, али је срце вуче другим смером
– у уметност, природу и вечност. Срце ју је довело у село Тијање, дивну природу и лековиту енергију. Довело је у место где се откривају, поштују и активирају традиционалне вредности и велика знања из ведских времена. Кристина ствара просторне слике необичном техником, а поезију пише са лакоћом, у слободном времену, испуњавајући један од талената из свог обимног потенцијала.

трећом се обалом прелива вода
далеког извора разум планине
капље из Богсунца са плавосвода
у недра дахкрхке мракдубине
.
јуче још пошли смо у живовирје
у руке уплели дарове свете
трепери љубозорно срцомирје
светлозорје новодање исплете
.
трен се у трену твори у вечно
тела у ватри кад смело полете
то ми се спајамо космомлечно
.
и кад нас нема да нас се сете
светлоталасјем у бескрај течно
великог праха развође речно