Ћелете, ћелете (2)

а ветар се задувао и однео је

како ћу хорото (3) да купим

за мог унамуна(4)

размислићу после о томе

а пред спавање ћу спремити мути (5)

за мог човека.

Подариће ми га опет н’кулу н’кулу (6)

надам се најбољем сутра.

.

*На језику Зулу – језику јужноафричкиг црнаца:

1. жена

2. новчаница

3. хлеб

4. мушкарац

5. лек за љубавне јаде

6. бог

Где се у мору купају розе зоре, где се ветар злобно игра са смоквиним листом и јата галебова доносе свеж Дах Даљине… Врхунац Вечног развоја је најближи сваком човеку.

.

Тамо где су бајке стварност, природа се поиграла својим четкама и бојама, стварајући Рај узимајући свој дах

.

Неки, нама далеким људима у давна времена, разумели су речи Океана… унутрашњег и спољашњег света, чија се порука сваког јутра шири треперећи обала Ловрана

Ловран се, заједно са свима нама, буди из вјечног сна.. бацам прашину заборава… износи из дубине себе сјај истинског Бића. Нека, давно заборављена Знања и нека давно напуштена Љубав, показују се у својој пуно Сваком људском бићу!

.

У прошлим временима, само привилегованима су приказани Рингишпил Светог Простора, Небеске Здање Изобиља, Радост Божанске Јединства и Кочије за Пу Данас је сваки човек изабран! Свако је позван да открије сва своја унутрашња Богатства и живи живот какав је од Извора.

.

ЛОВ- РА- Н – плени својом Лепотом краљевских резиденција, којих су далеко више од онога што је видљиво физичком оку Унутрашње богатство, неодољиво привлачно, девичанско заводљиво, открива се пролазнику. Негде у Бисеру својих Светих Дубина, свако осећа чаролију бајковитих светова који су вам на дохват руке…

.

Дуго наговештен Нови живот је ту! Живот у давно време напуштен и заборављен. Понекад и некима од нас је тешко поверовати да је време за повратак. Назад  у обећану земљу чуда.. која нас неодољиво привлачи својом свеистрајном снагом Бесконачности.

.

Од лавине Свете Учке, Бели Мудрац чисти етерично тело Града Сунца, а Богови Плодности оживљавају Поруке остављене кроз векове… поруке о Изобиљу жене, мајке… Богиње љубави.

.

Усуди се да живиш своје снове! Отворите своја Света врата и погледајте благо које носите са собом! Корачај кроз Свету Капију са дубоким поштовањем према себи које ти се отварају као што су твоје очи навикнуте на да Време је да се вратимо кући! Време је да узмеш своје Свето возило и кренеш у Вечни Живот.. кроз Бесконачност сусрета са Домом заборавили сте.

Прошетајте обалом своје унутрашње Лепоте и упознајте другачијег Вас! Што се пред твојим погледом расплета, што те додиром обавија.. твоја је права стварност, део твоје светлости, шапат твоје Душе… да је живот вечан… да све ово што сте икада упознали, је само сан… сан из кога се будиш и кроз који ти се отварају неочекиване пространства Радости Вечног Развоја.

Слаткиш

Тишина кида све присутне у просторији овој
А никада више свијет не може да буде исти
У сусрету некој новој праскавој зори
И даље гласови се чују негдје далеко
А само питање времена за овог свијета
Јесте гдје данас ћемо да живимо
А смисао живота је да будемо срећни
Сваки дан разлога за то имамо
Јер љубав ће да гради неки сретнији дом
И љубав онда постаје више него икада јача
Јер све што је лијепо кратко траје
Морамо да знамо да љубав је јача од било чега
Да све што градимо је за привременост
А љубав нека гради и даље онај дом
Гдје свако од нас ће да буде поносан на себе
Прије него ли касно буде за нека дешавања
Гдје нико од нас неће моћи да спаси самога себе
Од сопствене пропасти и пошасти црнине
Смисао живота је вољети данас само себе
Јер кога брига какво јутро некоме је започето
Само морамо да знамо да љубав гради дом
Искреношћу и неким добрим свјежим кофеином
Који наша чула ће да јасно опије
И да на знање свима да је лагана зора била
Јер шта је данас остало од нас самих
Ако нема у нама иједан грам љубави?
Дражесно доба дошло је да у сусрет новој зори
Свађе буду и даље опостојане до краја дана
И када погледаш; дан има двадесет и четири сата
А ми неспособни да и даље нађемо компромисе
За наша бројна рјешења која нас одвлаче
У неку саму нову пропаст свијета
У сусрету некој новој зори ми тражимо глас
Да љубав разум краси као увијек до сада
Само нека свијет разумије нека наша дјела
И све ће бити као некада прије
Јер љубав је ипак можда погрешна
У ово доба када нико од нас не схвата
Да људи морају да науче комуницирати
И да свијет искључиво зависи од нас самих
Јер касно ће бити касније за нека кајања
Која скупо коштају када вечер дође
Љубав нека краси искрене и добре људе
А све долази на своје, прије или касније!

Заштити ме од урока и зла,
зађи у дубине у које још нико зашао није,
уђи у срца, читај им мисли.
У земљу мртвих се спусти,
питај их за тајне неоткривене нама,
питај их коме се моле и да ли их ране
тамо доле боле.
Хватај снове који путују изнад наших глава,
али не само када се спава.
Снове које сањају будни,
могу бити опасни и задивљујући.
Тамо иза мрака крије се велика тајна,
ја је не познајем.
Све су то путеви којима не могу проћи,
орнаменти мистике налазе се по њима.
Моја нога крочити не може,
али ти имаш моју душу
и носи је тамо.
Она ће осетити све, знаће
и ткаће песме лепше од јутарње росе.
Али, пази да је на том путу не изгубиш.

За умирање је ноћ

Загрли бол

За умирање је моћ

Охолост и похлепа

Одвајање од Извора

.

За васкрсење је дан

Играј, пјевај,

сузу у бисер преточи

.

А онда спој ноћ и дан

Па узлети у свом срцу

Ту је Бог и света Љубав

То је стварност није сан.

Када је постао духовни и световни владар Црне Горе, наследивши свога стрица (Светог Петра Цетињског), Петар II Петровић – Његош је имао само 17 година.

Питао је свога стрица пред упокојење: „…Господару, виђу да ћете умријети, него шта ћу ја сад?…“

Свети се усправио, сео на постељу, па му рекао: „…Ја ти сад помоћи не могу ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: Моли се Богу и држи се Русије!“

Ноћ бијаше пала на манастир стари

Урлао је вјетар с ловћенских врлети

А у малој соби испушт’о је душу

Човјек што га сада зову Петар Свети

.

Кроз отворен прозор пиркао је вјетрић

Пробајући да му врело чело хлади

А уз кревет меки на столици трошној

Сједио је смјерно један монах млади

.

Туга вјеђе мрке повила му бјеше

Сузе му се вреле котрљаху с лица

У царство небеско те је хладне ноћи

Испраћао свога остарјелог стрица

.

Па овако поче суморно да збори

„На послове важне још нијесам свик’о

А буре нас са свих ударају страна

Како ћу без тебе, шта да радим стрико „?

.

Слабашним му гласом одговори старац

“ Моја душа гн’јездо већ на небу вије

А ти немој духом витешкијем клонут

Бога моли сине и држ’ се Русије

.

Ником другом немој вјероват шта каже

Не насједај на лаж и душманску

варку

Кроз олује страшне паметно и мудро

К’ руском мору води црногорску барку

.

Плам слободе српске ускоро ће морат

Синути из давно утуљеног жара

Слушај шта ти зборим на самртној ури

Нико нема већи од рускога цара

.

Тако рече старац склапајући очи

И блажено заспа к’о мало дијете

Уз небеске скале попе му се душа

Да царује вјечно међу Србе свете

.

А аманет његов већ одавно ево

Носи вјетар хладни што с Ловћена вије

Проклет нека буде сваки Црногорац

Што се против мајке окрене Русије

Бечки архив скрива и открива

тајну причу истребљења српског.

Ненадана била им Толева

тражећ' прошлост народа бугарског.

.

Би јој име Богом предзначено

да истином српском проговори:

Кад албанско рухо је скројено

и ко беху његови неимари?

.

Двадесети век је започео

у хаосу великога рата.

По победи којом је скончао

Албанија од Епира наста.

.

Заверу бечку пораз не омео

јер увек су добро трговали.

Беч је савез од племена сплео

што међ' собом нису ни словили.

.

Паметарку честиту пратили

намерени да причу утихну.

Научници живот окрачали.

Деценије четир' тек промину.

Тијање праискони јесте божански промисо свеколиког помирења и исцељења.

Јер нема истинског исцељења илити обожења без свеопштег опроштења и помирења.

Свеопште помирење, како по висини тако и ширини; како по усправној

тако и по водоравној линији.

Насупрот Тијању праискони налази се демонски пројекат: рат свих против

свију:  рат са самим собом; рат са породицом; рат са прецима; рат са потомцима;

рат са народом својим; рат са иним народима; рат са божанским.

Да би човек оздравио, да би се уистини исцелио илити обожио,

он мора најпре да се помири са самим собом, са својим прецима и потомцима.

Духовно узраста само онај који се уистини помирио како по висини

тако по ширини илити дубини.

Помирити се са свима и опростити свима, имати разумевања и љубави

за све – то је пут Богочовека илити човека од праискони.

*.

Сневачев Велики Сан

..

И гле!

Сневајући

Познао сам Живот

Један и Вечан

У Васељени

И живео у Истини

Праживот од праискони

А кад сам се гле!

На трен пробудио

Видео сам и појмио

Да је све опсена

У свету изнад сна

Тијање је омалено село удаљено око 8 км од Гуче и Лучана и око 18 км од Чачка. Некада је Тијање било среско место, центар дешавања, а сада га стиже судбина србских села – млади, трбухом за крухом, се селе у градове, стари одлазе на страну лица, многа домаћинства се затварају. Недостак државног плана за опстанак села, за традицију, за развој уопште, учинио је своје.

.

Има много теорија како је настало име Тијање. Неки кажу да му име потиче из доба Римљана, неки опет тврде да су му кумовали Турци. Има и других теорија. Но, имена увек долазе из духовног. Тијање има облик развученог удубљеног сочива, одликује га блага клима, јер ветрови прелетају преко њега и одлазе даље својим тајновитим путевима. У Тијању је тихо – тииијааање, а тишину развлачи пев птица певалица, посебно у пролеће када је љубав најактивнија.

.

Снага и суштина Тијања је Тијанија, препуна песме и мудрости.
Камен Тијаније је б е л и к р е м е н
Птица Тијаније је ч е ж њ и ц а – љ у б а в т р а ж њ и ц а

.

Звук Тијаније је ш а п а т и ш а п а т
Свет Тијаније је С в е т В и т е з а П р а и с к о н о г Р е д а
Унутарње стање Тијаније – Р а д о с т о д Р а д о с т и
Жив-вир Тијаније је М а н и т и в и р
Дрвеће Тијаније су Х р а с т У ч е њ а к и Б р е с т У с т р п т а л к о
Биљка Тијаније – х а ј д у ч и ц а
Култно место Тијаније – П о љ е о д к а ћ у н а
Река Тијаније – Т и ј а н а
Планина Тијаније – О р л о в а
Пиће Тијаније – С у р и ц а и т и ј а њ и ц а р а н е в и д а р и ц а
Девица Тијаније – А р и ј а н а с в е з н а ј н а

-2013. година-

Кад орежем душу своју од зебње

и пустим је голу и бистру као лозину сузу

безбрижно и нежно да падне у свет,

стопало ће моје у облику срца

кораке нове да учи,

ко дете које не зна

да ход љубави често потраје

колико и кап кише кад задржи се на листу,

но ипак зна да пружен корак

значи више него оно што

непомично у незнању чека

да буде избављено,

и у коначном

исцељено.