Неухватни тонови битисања дрхте на усни

Наши јауци ћуте дуго у души смеха

Са сваким новим даном руше се најлепши сни

Недоумицом разлике чедности и греха

.

Живот љубави украде најдубљу суштину

Док питамо се зашто неке границе нисмо

Прескочили као недостојну нам висину

Сакривши наде у ником написано писмо

.

И тек кад све крај нас мине тихо, неосетно

Спознамо ко зна кога у свему што смо хтели

Поглед нам залута у сећање туђе, сетно

Јер за наше нисмо марили и нисмо смели

Дођи мени, мацо мала! Нешто лепо бих ти дала!
Дођи стварно, није шала!
.
-Њушку брискам, нокте грицкам, очи трљам, крзно лицкам:
не треба ми ништа, хвала!
.
-Боље дођи да се не би покајала!?
Дођи мени, мацо мила! Нешто сам ти наменила
весела ми била!
.
Њушку брискам, нокте грицкам, очи трљам, крзно лицкам
да буде кo свила
да будем ко вила…
.
-Дођи мацо мијао мијао, после ће ти бити жао:
онај ко предуго чека остаје без млека!
.
Имала сам литар цео, ал’ попићу и твој део
ута-та!
.
Мијау мја

Шта је љубав?
.
У праскозорје света,
Кренуо сам на пут,
Далек,
Да учим
И познам љубав;
.
Након векова
Лутања и трагања,
У сумрак вечерњи света,
Гле, још сазнао
Нисам
Шта је љубав!
.
Заиста,
Шта је љубав?

У Петропољу зрачном наш је смак –

Де влада нама Прозерпина сама.

Ми пијемо уз дах и смртни зрак

И сваки час је смртна ура мана.

.

Боињо мора (та розна Атина!)

Скини свој моћни и камени шлем.

У Петропољу зрачном ћу да мрем –

Овде не владаш ти, већ Прозерпина.

Залеђена сузо

На дну душе

Како да те исплачем

Кад сијаш као дијамант

Ах та проклета глад

И та света бол

Многа прољећа видим

Опрости ми сузо

Ал морам да те пустим

Чека младо Сунце

Плаво небо

Први цвјетови  багрема

Мирис тамјана

Чека мирис мора,липа

Загрљај вјетра

Можда те једног дана препознам

У капи росе

На хајдучкој трави

И заједно ћемо сијати

На младом Сунцу

О залеђена сузо

Пусти ме да испостим ту проклету глад

Да загрлим ту свету бол

И онда испијем ту Свету Љубав.

Воли ме

Воли ме кад јутром очи отвориш

Кад сунцем се умијеш

И птици у лету махнеш

Кад цвет руменке милујеш

И чело на грозд наслониш..

..

Воли ме

Воли ме кад у сну те дозивам

Кад песму ти запевам

И руке пружим да те загрлим

Кад цвет жути љубим

И влати траве  у косу уплићем.

..

Воли ме

Воли ме кад плачем

Кад посрнем, паднем

И не могу да устанем

Кад на ветру се заљуљам

И од света бежим.

Кад букну сунцу

брда зеленокоса,

песма ми клекне

.

Кад шикну траве,

бљесну росе и воде,

песма ми занеми.

.

Кад заори глас

кликом земље и сунца,

песма је ништа.

.

С.М: Збирка – “Пејзажи у огледалима“ 

Нема недостатака у другима

С тога – не печати усне!

Људи траже … то што има Пут

Не прави од Живота рмбу над рмбовима

Сваки човек  је Откровење Божије

.

Потка је плетеница до плетенице,

Ћилимица до ћилимице

Потка је свест потка – то су светови

Его је рам у који се урамљујемо

Уместо да путујемо дуж плетеница –

Из места у место – из света у свет

.

Буди чист-а – не губи снагу на извињења

Када људи гњаве као не….не могу … мрзи ме

 Када скоро никада немају акцију

Већ скупљају духовне мрве без реда

Да би се показали пред другима

Посебно необавештенима- то је таштина

То је гордост то је духовна мастурба

.

Не живи по уштогљеном сценарију

 Писаном за “гомилу“, за “овце“!

Пиши сам-а сопствени живот

Слушај пажљиво срце и слушај душу

Лутај скакутајући са планине на планину

..

Не ушушкавај се!

Баци свилене пелене, душеке, јоргане, јастуке!

Изађи на снег проби лед и окали се у води леденој!

Не брини о било чему!

Чувај чело од бора водоравница!

Нема ничега, на овом свету

и свим вишим световима,

 о чему би требало бринути!

.

Протљај очи – једном, два пута, десет пута, сто пута …

и гледај – кроз масиве високих планина,

кроз облаке, кроз Васељене!

Непознато, тајновито – висине, дубине – ту је вредност,

ту је иза-зов.Тамо тражи, тамо скочи!

.

Понекад пусти крв и призивај звери

Чувај се тих дана да не прекардашиш!

Баци луткице које скупљаш,

баци каменчиће, сличице, књижице.

Иди слободан-а и неустрашив-а,

 иди иди иди… иди у Светлост

.

Свакодневница – уштогљена и уштројена,

То је пакао, другог нема!

Њега сами стварамо!

То је духовни аутизам…

Ман’те ме се Тугољуби!

Тражим Глас захукталих!

.

Шта радиш? – питају ме

Одговарам свима заувек:

Ја се непрекидно одушодухосвестолицетворујем!

.

Ми смо вечна бића.

На нама је дуго била копрена незнања.

Пливајмо радосно кроз Вечност тражимо Безкрај…

Ми јесмо Вечност ми јесмо Безкрај!!!

Јединица је највећи број

без обзира шта наука каже.

Само један имаш живот свој

па не веруј у модерне лаже.

Мајку свако има своју једну,

њу која је од свих важнија .

Баци рачунаљку ту,безвредну

прати осећања најснажнија.

Домовину само једну имаш

корен,место родно увек једно

немој за више да се отимаш.

У једином ти срцу стоји вредно.

Љубав,кад се две душе исте нађу

буде само једном у животу,

тражећи друге изгубиш се у безнађу

губиш себе кушајући лажну стоту.

Небески Отац који над нама бдије

у срцу будан а очима недогледан

зна кад да куша или радост прелије

Он,Бог, је за све исти и само један.

Јединица је по свему највећи број.

Одупри се мноштву које прети.

Једини си кад си чист и свој

а само се једном може и умрети.

Није тешко у себи имати онај деч’ји хир,

да све око себе видиш кроз срећу, љубав и мир,

ал није тешко знати нити схватити све,

да ништа није као кад си био невино дете.

.

Пробуди се у теби онај спартански дух,

од сирове гране направиш љуту стрелу и лук,

јер јасно видиш да сви ту склапају неки пакт,

не желиш бити роб туђину и кренеш спремно у рат.

.

Не ниси ти желео стрелу, ране нит бој,

лепше је гледати сунце, него крв и зној,

ал кад се своје брани, душа тад плаћа цех,

штитити своју земљу никада није грех.

.

На рамену пушку качиш, у руци блиста мач,

у срцу ратника навек одзвања урлик и плач,

кућни те праг дозива, али ти добро знаш,

пре него на врата дође… Зло се зауставља!

.

Станеш на црту звери, не даш јој да приђе ту,

а у души си дете, на лицу боре настају,

руке храпаво црне, оловни мирис носе,

стопе рањиво болне кроз ватру би ходале босе.

.

Јер у теби блиста небо, правда и Бог,

у крви српској тече плави небески свод,

амајлија ти љубав према народу свом,

зато сад теби хвала, поштовање и наклон!

.

Поштујем твоју борбу, снагу и пожртвовање,

јер само ти душа зна шта је то жртвовање,

одрекао си се себе и борби дао све,

спасио животе многе, покорио си зле.

.

Ни других било не би, да ниси створио лук,

ни мене било не би, да није метка звук

фијукнуо кроз ваздух право до аждаје,

да није тебе било… Не би било ни Србије!