Подбочен руком

Већно ће слушати несносни хук Нијагаре

А у руци држати стиснут комадић хлеба из својих наћви

Још увек храни голубове

Све види; Њихову слободу и невидљив светлосни спој

.

Визије није било

Да ће му копци однети ципеле

Србин је увек ишао бос.

Тихнина се расула, заплавила град и поља,

људе и птице, земљу и сунце.

Над планинама осванула, реке утихнула.

Звезде занемеле, у времену застале.

Ветрови међусобно,  немушто говоре,

Богови отворили капије,

војске у предворју стоје.

И не риче јелен, не рже коњ,

само се вук, спрема на зов.

У оку суза слеђена,

Забодена ко трн.

Жртњк Њтрљ Пршњ
Сварогов Сврдл

Пра-род и, гле!
Пра-родина,
У песмама
Песника Певача!
Виосна Сербона

Сних и бих у Пра Бићу
Онај што снева и снује
И Онај Сушти што твори
И постаје пре рођења вечан

Јер Онај сам што јесте и бива
У свих Дванаест прстенова Стварања
Велике Мааје и Сваруна Свесилног

Била је топла, летња ноћ. Сребрни месец је предводио стада злаћаних звезда и клизио по небеском своду. Природа је утихнула после врелог дана, али спарина се још осећала. Млади ратник Правдољуб, је одложио штит и копље, али је двосекли мач и пар бодежа, злосмртника, оставио за појасом. Седео је на големој голој стени, још топлој и угодној. Извадио је из недара чудесну свиралу, фрулицу коју му је вила Милосјајна специјално направила и подарила. Почистио је грло, облизао уста и засвирао. Мили и треперави звуци су се разлегли, дуж падина, поља, планине, шуме. Све је затреперело у том чудесном звуку и све је осећало прилив енергије и светлости. И тако, занет својом музиком , није ни приметио да се на небу појавила једна јако сјајна звезда и да се полако спуштала на пропланак.

Кад је отворио очи угледао је трепераво светлосно биће, невиђене лепоте и стаса. Горостас га је гледао право у очи, и видело се да му се свирка допала. Онда је благим и милујућим гласом, да не кажем мислима, прозборио: „Драги мој ратниче, тебе слуша цела васиона. Сви се радују кад ти се прсти разлете по свирали и кад се распростру милозвуци на све стране. Али морам да те упозорим, да је и наша васиона створена звуком. Зато опрезно свирај и често се упитај да ли реметиш неки устаљени поредак у свемиру.“ Млади Правдољуб je занемео. А онда, примети да је светлосно биће село на оближњи камен, наместило главу на руке и као да чека нову мелодију. Правдољуб, примаче свиралу устима и опет засвира. Шума је шумела у датом ритму, зверке су помаљале своје њушке из шипражја, птице су престале да певају, земља је исијавала чудесну светлост, а звезде су сатреперавале заједно са песмом. И тако, после пар сати, свирања, опет врати свиралу у недра и загледа се у придошлицу, па рече: „Поштовани светлосни свирачу, чему могу да захвалим на овој посети. Виле су ми направиле и даровале фрулицу и ја са задовољством свирам на њој. То ме окрепљује, исцељује, то ми даје снагу пред бој, то су предивни, вилински звуци.“ Светлосно биће прозбори: „Ја сам Васељенски свирач и имам задатак да одржавам овај свемир у миру и срећи. Чим се зло намножи ја засвирам и они се или промене или оду у најзабаченији део свемира, јер им ова свирка рањава злодушу. А добри и светли, почну да се уздижу духовно, да мислима стварају чаробне ствари и појаве. Моја свирала, знана као васељенска фрулица, има сличне звуке као твоја. Па се, ето питам да случајно не погрешиш и пореметиш устаљени поредак.“

Правдољуб се брзо снађе па рече: „Жао ми је ако су неке песме сличне твојима. Молим те ми реци шта да не свирам. Не желим ништа да реметим у свемиру. Али мислим да ова музика прија не само мени, него и целој природи, па и мајци Земљи, јер је она жива. Чини ми се да и камен испод мене певуши док свирам.“ Васељенски свирач га погледа мило, па дода: „Ја ово радим миленијумима и могао бих мало да се одморим, а тебе да задужим да свемир држиш у миру. Повешћу те са собом у Васељенски храм да се боље упознаш са свемирским милозвуцима, па да ме одмениш.“ И тако и би.

Његови садрузи су се питали где је нестао Правдољуб. Те ноћи су слушали чудесну музику, а онда одједном мук. Већ су се помирили да је негде отишао.

Али, пре сваког боја, чула се нека далека небеска свирала, која их је соколила, страх убијала, давала невиђену снагу. И тек кад се бој оконча, тихи, прелепи звуци би утихнули. Онда су се увек сећали Правдољуба и помињали га. У дну душе и срца су осећали да је  и он са њима.

Свети огњу, Света земљо,

Косовска заклетво,

Његошева капо.

Сидро јеванђељско,

руко Крститеља,

бројанице,

тужбарице огњишта запретених.

Задужбино Немањића

и Романових.

.

Кућо мога ђеда

у тјеснацу сатрвена,

покидани цвијете,

згажена печурко,

пећино зачарана,

изворе замућени,

крви изливена,

смождена лобањо,

изгризена слутњо.

.

Може ли се?!

Црна Горо,

тијесно хукћу јутра,

хлапћу вуци низ Јаворке,

кипи мјесец поврх Цетиња,

тамјан дрежди у осами,

планине искљуцане орловима.

.

Стрижу се облаци,

ноћ и дан се помијешали,

испити их не умије нико.

.

Без благослова

ни дан не свањива,

ни ноћ се не износи.

.

Острог с неба

на нас ка` на нејач гледа,

Василије Свети, помилуј нас,

спаси да се крстом садјенемо

и

опрости

што достојни тебе нисмо.

Моје срце љубављу букти

Свако види пламен тај

Моје срце страшћу бије

Као океан који ври

.

Пријатељи су ми постали странци

И окружен сам непријатељима

Слободан сам попут ветра

И не вређа ме ко ме ружи

.

Код куће сам где год да сам

И у соби пуној љубавника

Затворених очију могу да видим

Лепоту која плеше

.

Иза ветрова

Опијен љубављу

И ја плешем

У ритму овог света

Који се врти у круг

.

Изгубио сам разум

У свом свету љубавника

Хтела бих свима да испричам нас

али,знаш да на речима нисам јака,

зато у словима тражим утеху и спас.

Готова је прича отужна као свака.

.

Волела сам кад се на глас смејеш,

кад тепања говориш лудици својој.

Теби сам бежала да ме од туге грејеш.

Да се наругаш злоби било којој.

.

Некада смо стално музику слушали.

Исту,јер смо обоје исте акорде хтели.

Кичу смо се истом ругали и гнушали.

Да кажемо шта мислимо увек смо смели.

.

Разумео си да не волим убрано цвеће

па си ме водио у ливаде и цветна поља.

Мислила сам да нас ниша раставити неће

али је,као и увек,невоља дошла споља.

.

Мучим се да почнем да ходам без тебе,

падам и устајем као кад проходава дете.

Сваког ми јутра биће страхом зазебе

јер се све ћелије моје самоће одмах сете.

.

Сузе што крену на дланове сакупљам,

кад се сетим колико смо били блиски.

Блиставе капи у слана језерца окупљам

да сијају као јединствени бисери Охридски.

Неко се вози животном трасом

к’о возач пилот капетан лађе

Лаганим касом ил’ пуним гасом

А мене ето кочија снађе

.

Дрвени точак нема ни гуму

заноси често а тешко кочи

Осетим сваку џомбу на друму

и зато држим четворе очи

.

У свом животу свако се труди

да буде данас бољи но јуче

Кочијаш своје кочије буди

да неби био онај што вуче

На путу ка Животу

пуно је суза, бола

и неке тихе туге у осмеху

када дубоко у себи осетиш

све заблуде овог света

које сам не можеш да промениш.

И давно би поклекао

да није те

бескрајне Љубави у срцу,

те прозирне Чистоте у погледу,

те силне Вере у сваког од нас.

И питаш се

одакле се све то у теби родило?

А Нежност Бескраја

дланове пружа

и немо одговор даје…

Безусловна Љубав је енергија нове димензије или некадашњег Раја, изгубљена кроз време и илузију.

Безусловна Љубав је енергија Извира, заборављена и изгубљена јер се човек одвојио од Извира на почетку времена и остао заробљен у овој илузији до данас. Безусловна Љубав је енергија Увира на крају времена. Она је Вир Постојања, беспочетна и бескрајна Вечитост. Безусловна Љубав је Вртлог (вортекс) Светог Односа Бога МајкаОтац, јесте Свети Дух, Светлост која разрађује матрикс заробљености и таме у Тродимензионалном свету.

Кроз Безусловну Љубав вазносимо се у свет Четврте и Пете димензије.

.

Дошло је време да се вратимо кући, да вратимо Светлост и Љубав у наш живот, дошло је време да човек заблиста као некада и да поново буде Биће Светлости … Дошло је време за Еволуцију … Безусловна Љубав је више од љубави, то није само реч на папиру, то није само емоција, већ је и рацио, њихово јединство које је Апсолутна Свест. Безусловна Љубав је Енергија Врхунске Свести која све ствара и у Себи одржава…

.

И овде и сада започиње путовање у нови свет, свет вечне Божанске Љубави, Љубави наше душе и срца, која је увек и свугде. Пут Безусловне Љубави је трновит пут пун одрицања, где остајемо велики у понизности, ослобођени окова Ега и свега онога што он са собом носи. Енергија Безусловне Љубави је енергија која лечи и ослобађа човека, енергија која отвара срце и повезује нас са душом.

.

Још увек непозната енергија, али тако моћна, полако се открива и рађа у свакоме од нас, да нас води у бољи свет и лепшу будућност. Што смо отворенији, више ћемо примити, што више верујемо у себе и Љубав, то више растемо. Верујем да нова будућност почиње овде и сада и ми ћемо бити сведоци, јер Безусловна Љубав је оно шта Ми јесмо. Бог наш ОтацМајка је Безусловна Љубав а Ми смо Љубав из Љубави. Она је Сама Стварност, Истинско Постојање, Свесна Свест.

.

Искра Безусловне Љубави је у свему. Без Ње не би ништа могло постојати ни на овоме ни на ономе свету. Безусловна Љубав нема себи супротности, Она је Само Пстојање Које нема алтернативу, симбола или опис. Може се знати и разумети само кроз властити доживљај. Незнање, грешке и заблуде су на нижем нивоу и никада не могу бити Стварност, што Безусловна Љубав јесте.

Безусловна Љубав једина јесте, Она је наше Истинско Биће, Живот и Свет у којем живимо. Безусловна Љубав је Слобода, Бесмртност и Радост Постојања, јесте наше Надахнућа, Песма Божјег Стварања. Она је Смисао и Вредност Постојања, наша Срећа и Блаженство у којем Дух плеше у материји.