Гледам у звезде, трепераве, сјајне.
Тако су далеко, а тако заједно.
А у мени –
Буде празно, тамно, чежњиво.

И онда се нека туга усели
И онда се нека патња усели
И онда се неки немир усели.

И желим да побегнем
И желим да одем некуда
И желим да нисам на овоме месту.

Да одем негде где нема туге,
Да одем негде где нема патње,
Да одем негде где се немир претвори у мир.

Да тамо не будем сама,
Да тамо будем сретна и слободна,
Да тамо у мени
Не буде празно, тамно, чежњиво…

На чамцу, летње звездано вече, 2003.

Д.Т:“Латице Булке“

Ритну се коњушар

И уби вранца пунокрвног

.

Теле рикну

У чуду

Краве мукнуше

.

А остале трице и кучине

Не макоше

Ни репом.

Песма нашег понашања

.

Тамно језеро у нашем бићу

зове се СЕБИЧНОСТ.

Из њега извире велика река

сваког зла – ГОРДОСТ

.

Из гордости извиру мање реке

различитих особина и боја:

надменост, завист, стид, туга,

усплахиреност, љубомора, брига,

анксиозност, љутња, страх…

.

Светло језеро у нашем бићу

 зове се НЕСЕБИЧНОСТ.

То је нешто најлепше

што обасјава нашу личност.

.

Из њега истичу реке сваког добра:

присуство, скромност, срећа,

поштовање, великодушност,

лојалност, симпатија, славље,

радост, задовољство, љубав…

.

Свет и Човека створила је Љубав.

Дошав на овај свет, дете, најпре,

шири очи, гледа, исказује чуђење.

Онда почиње да истражује околиш.

.

Могуће је да наш драги Творац

живи чуђење, као задње осећање,

гледајући како људи поступају са

минералима, биљкама и животињама,

и како се односе једни према другима…

Синоћ једна
Звезда бела
Пала је на дно
.
Једна вила
Постала је жена,
Ништа више, само то.
.
Коме вилан песму поје
Небо знаш ли то ?
Сам на грани, изнад света
Што гута га ноћ.
.
Плач детињства
Јавио је ту тужну вест
Нема њених златних крила
Пала је у свет
.
За ким бело срце чезне
Небо знаш ли то ?
Летњи сумрак, празна вечност
Са кровова цури бол.

Фото: Сиријус; Википедија

Осећаш ли душо, како нас обоје
обузима врелина?
Док ми прилазиш, кроз груди ми се
шири топлина…
Море нежних струја,
кроз ноге ми силази..
Срце брже куца,
љубав ми прилази.
Загрли ме нежно, уједно и страсно,
уздаси ће моји потећи гласно..
Утопићу се у тебе,
ко река у море…
Љубићу те помно,
све до беле зоре.
Сви додири лаки, телом нека лете,
врелина се шири, около планете…
Осећаш ли душо,
да душу ти волим?
Мада моје тело о томе говори.
Врелина у телу, врелина у глави…
Обоје смо знали да љубав то прави.
Осећаш ли душо, да душу ти волим?
У оку ми читаш, не морам да молим…
Горимо к’о свећа, као једно биће.
Врела ноћ прође. Ето, већ свиће.

( Сиригу, родном селу)

.

Понекад само, у село свратим,

јер су ми дуги пути, без краја,

па онда дуго, дуго патим,

тонем у бездно, сред очаја.

Била су тамо стабла трешње

израсла давно покрај пута,

кићена плодом, често, још чешће

у рухо пролећа оденута.

Дивље му коприве, покрај пута

заноће тако, крај плодних поља,

па се над њима дуња жута

претаче у Месеца зрака, снопља.

Па ми се над њим расплину зраци

и нису ноћи нигде к’ о тамо.

Можда и зато, што смо знанци,

због њега срце затитра само.

Удара снажно из мојих груди.

Слушам га, као да звона звоне,

па мислим, Боже, чуће га људи,

док оно тако, у сету тоне.

Можда се живот ближи крају

к’ о дан, над пољем, кад изгара,

тако над селом у очају

слама ми срце из недара!

Изнад мора се пени скут,
ако икада угледаш да се вине
огранак један тихи, блед
покушај да достигнеш те висине
или му само махни за сретан пут.
Док добује прстима о врх хриди
лагано његова шишти крв
поваздан цео он трпи мирни
смирај сванућа, весели труд.
Како лепота усрећи њега, а
тамне мисли заборави тад
о укусу више не расправља сине
добри су за њега и срећа и склад.
Мало је таквих ко он на небу
а много душа поспаних кипти
нек само један близак му приђе
а онај мали нек почне да лети.
Где да одлети, где да полети
такав и такав да постане сад
у слатки онај вечити лепши
брисани лаки умор је благ.
Смех га спопаде он душу испусти
лагани зној га обли тад
нека и један дан остане
да гледа своју пуку смрт млад

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Увек са новом свежином
јавља се лик твој,
као само сунчево рађање
и месец млади;
пре би ми могао жубор воде
него глас твој да досади.

.

Са истим чуђењем увек
додирнем твоју руку,
као камен, земљу и воду,
као врбов румени прут;
па сто пута да те видим,
чини ми се први је пут.

.

Чини ми се да ти ливаде садиш,
да ти свијаш гнезда,
да ти расцветаваш жбуње глога;
цео ми је свет с тобом у вези,
и кретање звезда,
и шибљичаста птице нога.

.

Чини ми се, рођак је твој,
све на свету,
све што земљом хода.
Све што чиниш,
чини ми се, бити мора,
као ток воде, клијање зрна,
рађање зора,
и силина непогода.

Кад је  у свитање

Чуло горке речи

.

Срце моје

Престаде да лута облацима

.

Позатвара све капке

.

Скупи се у грчу

Трза се и чути

И чека ме сањивим

Промрзлим погледом

.

Да кренемо

На пут до плача

.

Јер зна да су мрвице

Трајања љубави

Истекле

.

И излети до дуге

Престали

М.В.Р: “Разоткривена неосећања“

У овој пјесми

не може се зауздати небо

обуздати мисао

сан са јавом слити.

У овој пјесми

може се загрлити небо

освештати мисао

исповједити

само дан и само ноћ.

Опстаје само пјесма

ослободиоца,

пјесма ореола

који тјеши наша чела.

Опстаје мук, опстаје огњиште

око којег се свијају руке

и грију пјесму христородну.

До распећа

пјесма ова бди!

В.М: Ужарена лаванда