Путујући по Драгачеву, некакви Турци набасају на хајдуке. Хајдуци бејаху јачи, па Турци нагнуше у бекство. Том приликом упадоше у некакво живо блато и почеше се топити.

Пошто су били на коњима, викали су:

-Као, на! Као, на!

Нико није могао да им помогне. Сви су се потопили, изузев једног који је имао крилатог коња.

Помен на њихово викање и њихову смрт сачуван је у називу села Каона.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Свануло је јутро сиво

Сунце једва светлост даје

Али није Сунце криво

што се мени не устаје:

.

НЕ ИДЕ МИ СЕ У ШКОЛУ!

.

Топли кревет назад вуче

мада сан са ока бежи

Данас опет као јуче

зна се грм где зека лежи:

.

НЕ ИДЕ МИ СЕ У ШКОЛУ!

.

Ја њу не могу да сварим

(а мислим ни она мене)

Претерано баш не марим

за лекције и оцене…

.

НЕ ИДЕ МИ СЕ У ШКОЛУ!

.

То је разлог што ми сада

тек напола живот прија

-јер он (живот) почиње тек тада

кад се школа одробија…

Заталасај златно класје

Праискони змај се роди

Својом ватром небо шара

Нове руне старог свијета

На дар светој зори носи

Затрепери ој изворе

И заискри очни сјају

Нек запламти огањ срца

Праискони нам се роди

У земаљском новом рају

И крик пусти горски орле

Бисер сузу мајко вила

Заталасај златно класје

У сну сам га једном снила

Сливао је Љубав гласом

Погледом је дуге ствар’о

Рукама сређив’о Свемир

Залив’о га смарагд пјесмом

Ех ти двори од кристала

И капије од сафира

И цвјет Божји усред баште

Неописив људском рјечју

Недокучив њеној мисли

Мироточив нектар тече

Од омаје успаване душе лијечи

Пробуди се о витеже

Пробуди се сило свјета

У камену мач те чека

И потезом самураја

Незнању да вео дигнеш

Расточиш га

Избришеш од памтивјека

Заталасај златно класје

Милујем те руком,пјесмом

И усјецу ријеч Праоца

На небеском своду плавом

Ти си као ружа –

Црвена као љубав,

Нежна као љубав,

Мирисна као љубав,

Несигурна као љубав.

.

Али ти ниси обична ружа –

Не могу те убрати када ја то желим,

Не отвориш се увек када моје срце жели,

Не миришеш увек када моја душа жели опојни мирис,

Када бих ја желела твој мирис И дах да удишем.

.

Појавиш се када ти то желиш.

Отвориш своје латице

када непознате капи страсти падну на њих.

Замиришеш када ти то зажелиш.

Пробудиш ме када ни не очекујем,

И онда оставиш често, тако на осами.

.

И онда трајеш колико ти желиш –

Некада трен или два,

Некада да не стигнем ни титрај да ти осетим,

Некада довољно да боја, мирис И дах твој до мене стигну,

Некада довољно да узберем те целог И будеш мој.

.

Не, ти ниси обична ружа –

Ти си она дивна, црвена, дивља ружа

Сакривена у жбуну дивљег грма,

сакривена негде на пропланку у шуми,

тамо где само вилењаци знају пут.

.

Када пронађем пут до тог пропланка,

Откријем цвет –

Најдивнију ружу, црвену, миришљаву,

Обаспеш ме својим дахом, нежношћу, спонтаношћу,

Пробудиш у мени титраје младости И радости.

.

Како да чешће пронађем пут до твог пропланка,

Како да чешће пронађем ту дивљу ружу?

.

Како те наћи И задржати заувек?

.

ДТ: “Латице булке“

Добро јутро, Самовање!

Јесмо ли се наспавали?

Какви су Вам снови ноћас били,

да ли су Вам руке зебле?

..

Зашто су Вам усне тако суве,

да л` су звезде ноћас пекле?

..

Сад ћу слатко да Вам спремим,

а и кафу црну, горку.

Сед`те, благо мени,

ево овде у подбратку,

да се сити испричамо.

.

Збирка – Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Добро јутро, Самовање!

Јесмо ли се наспавали?

Какви су Вам снови ноћас били,

да ли су Вам руке зебле?

..

Зашто су Вам усне тако суве,

да л` су звезде ноћас пекле?

..

Сад ћу слатко да Вам спремим,

а и кафу црну, горку.

Сед`те, благо мени,

ево овде у подбратку,

да се сити испричамо.

Збирка – Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Жуто лишће опада, опада,

на малога Обрада, Обрада.

.

Обрад мајку слушао, слушао,

па је брзо заспао, заспао.

.

Жуто лишће опада, опада,

на малога Обрада, Обрада.

.

Орад санак снивао, снивао,

и мајци се смијао, смијао.

.

Жуто лишће опада, опада,

на малога Обрада, Обрада.

..

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Преко пута куће је кућа,

између та два свијета

луна шкропи мисли

да не сузе по софри.

.

Преко пута стабла је стабло,

између та два ока

мјесечина лаванду дуби

фатаморганичним смиљем,

погане шутње криволови.

.

Да не прерасте себе,

а да не руши дан

и не прекида дан,

и да се напосљетку

двије ноћи рукама свежу

мамцима зачараних праменова

у ноћ, из које буђења нема.

.

Збирка – “Ужарена лаванда“

Када одем

Ватра ће

Да се угаси

Напуниће се

Мраком соба

.

А шта радити  у граду

У којем

Улице плачу

.

Године сам

У самоћи  иштрикала

Док су ме дамари

Шамарали

.

Носталгија жубори

Он живи

У сузама врелим

.

Покушавам

Розе облаке

Да населим

.

Питам се

За кога празници

.

Нека се укину

Нека се укину

Празници за

Усамљене душе

.

МРВ: “Разоткривена неосећања“

Сањао сам ноћас, браћо,

И из сна се јутрос тргох,

Сан који вам морам рећи,

Срби бјеху једно Дрво.

.

Колко бјеше Боже мили,

Пружало се све до неба,

А широко на све стране,

На све стране колико треба.

.

Гране бјеше раширило,

Врхови се и не виде,

У даљину светлу тамо,

Само иде, само иде.

.

А листова милиони,

Сви ко један јарке боје,

Окренути сви ка себи,

Сложни стоје, сложни стоје.

.

Кора њему бјеше тврђа,

Од камена и челика,

Те љепоте такве снаге,

Никад Боже љепша слика.

.

Корени му никад већи,

У дубине он се свио,

Чврсто стоји сам са собом,

Осам Вјека ту је био.

.

А плодова број се не зна,

Свуда се по свету шире,

Шаљу гласе преко ветра,

Ово дрво сад да виде.

.

Окренух се око себе,

Пре но што се из сна трго,

На стотине беше поред,

Није само једно дрво.