Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!

И нека ово лето буде испуњено блаженством!

Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове

Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне

Овај дан је пун милогледања и миломиловања!

.

Гурам речје и наречје у распаковани идентитет

Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак

Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше

Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште

Иако је горки мочворац одкокодатавао јутрење

.

Гледам комшије преко ограде и њихових мачева

Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра

Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца

Моје тело – део душе узраста врло високо високо

Тако висок изродићу олако своје преславне претке

.

Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта

Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо

Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже

Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех

А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме

Жута копља сјајне месечине

сва су ноћас у мене упрета,

бели облак иње паучине,

бодеж срцу, погубљење – метак.

.

Зарива се у грудима болно

сва тишина твојих утврђења,

црвен усне у бледило бојим

одзвонила поноћ сновиђења.

.

Ал и даље стопе ти целивам,

молим месец да ти пут обасја

пре изласка сунашца сам жива,

зраци – копља то је моја казна.

.

И док ходаш ка светлости зоре,

хладна копља груди ми кидају,

топла крвца прекрила је поље,

зашто лијем сузе сви питају.

.

А ја ћутим, немости сам дужник,

таласи ми испод блузе теку,

а очи су пресушиле моје…

Док изнутра море прекри реку!

.

О ти, сребро месечино моја

што милујеш пољане и шуме,

сачувај га од свих неспокоја…

Под копљима твојим златне руне!

*

Вечерња вилинка

Љубу Димитријевићу из Лопаша,

праисконом ловцу на орлове и сне.

..

Понад зрелог жита у пољу

Облаци бели од пене

И горје плаветно у даљини

С вечери од пурпура дивна

..

Сетна на дашку вилинка

Вије се поврх јасика

И вечерњи звон висином

У сутон рујан зимзелен

..

Уз пој и пев сневам

Озарен руменом ждрака

И плачем јецам од миља

Сред поља жита зрела

.

Велики Гај, 15. липањ, 2011. године.

Ја сам потомак

бескрајних пространстава

Широког Неба

.

Ја сам син

Врлетних Голети

Сиара и Литица

Бездана и Клисура

.

Ја сам љубавник

Снежних врхова

Плавих глечера

и Ледничких језера

.

Ја сам брат

Брдолина и Шикара

безгласних и пустих

натопљених мирисима

трава…

.

Ја сам глас

Четинарских шума –

тајанствених и тамних

еолских харфи…

..

Ја сам дете

жутих висоравни

Дивљих Степа

Тундри и Тајги

..

Ја сам плод

љубавне игре

Хриди и Таласа

(Још памтим успаванке Мора

у наручју Камених Обала…)

..

Ја сам син

Дивљине

дете Сунца

и Месеца

..

Ја сам номад

изгубљен у метежу Људињака

и његових закона…

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Одахните, груди, у овој слободи,

што моћима својим све исцијели

на овој висини гдје сам Господ бдије,

Василије Острошки Свети.

.

Поред тебе душа је слободнија

на висини испод литица и платија

нигдје није боља и нигдје топлија.

Ту мир пјева пјесму која душу грије.

Из камена тог свјетлост види се,

пред тобом свако Богу моли се.

.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,

Теби људи хрле, мошти твоје

душу посебном благошћу грле.

И ја чујем како у Царству небеском,

пред олтаром светим

пред олтаром светим за неког се Богу моли.

.

Ово није вјетар са високих страна

нико не чује ни вјетар ни кишу,

Ово није грмљавина са високих страна,

дан поред тебе је најљепши на свијету,

вјером помажеш свима

и малим и великима.

.

Док тамо далеко, за врхове оне

што се к небу дижу као знамен свети,

свечано и мирно јасно сунце тоне,

и као златна круна спрам истока трепти.

У близини твојој у човјеку препород се рађа,

врата твоја отворена су свима.

.

Замишљам тај сјај,

сваког трена што лијечи сваку муку љуту.

Хвала ти, Василије Свети,

за све што сигурно нијесам могла ни снити.

Теби ћу се увијек молити,

док има ме,

моје срце обливаће топлота Твоја.

.

Овдје у слободи близу Бога стојим,

не мислим на оно што давно бјеше,

јер ти чистиш све оно што лоше је.

Када у тебе гледам,

осјећам слободу сваког дјелића свијета.

Тишину преводим у речи

да оставим сећања у трену,

мисли , као једно биће

у загрљај вечности кад крену,

оваплоте се у наше суштине

кад их ветар у свепростор вине!

Шта покреће твоје срце?

Скоро по правилу је то везано за дух и осећаје – не и емоције. Емоције су површина леденог брега док су осећаји суштина.

Осећаји те никад не бацају тамо амо као што то знају емоције.

Контролиши или хармонизуј своје емоције да би чуо шта кажу осећаји, ту је срж.

Путовао сам се као мало ко. Прешао хиљаде и хиљаде километара и миља аутом и авионом, путешествије свуда. Одседао у најбољим хотелима и јео у скупим ресторанима и шта?

Све је то лепо али оно од чега ми срце заигра су ти неки осећаји које сам осетио где год да сам.

Рецимо, возим према Ртњу и сам призор планине ми одузме дах и вешто се уреже у сећање и сваки пут када идем у том правцу једва чекам тај део пута јер се пробуде осећања на величанства сјај.

Тако исто и вожња Вранглер Џипа по Мауију,  Хавајском острву ван званичне трасе. Силазак скроз доле на југу где нема туриста на црну плажу. Црни песак и нигде никога. Тихи океан, први континент је на 6 сати лета а испред тебе само несагледиво море, океан, вода и небо, затим пев Пацифика који хучи и нестварна лепота која делује да је изолована од свега.

Затим дрво Еукалиптуса које има флуоресцентну кору која се сама гули у тракицама дугиних боја које су као појачане неким ефектом. Затим шума Секвоја где зађох дубоко ван туристичке стазе и где осећаш присуство духа шуме. Дрвета која су а и нису са овог света

Осећаш неку врсту славе, древног света и мира, скоро па чујеш властитим ушима како причају између себе неким тоновима које још увек Вилењаци могу чути а и Човек који воли Вилин свет…

Емоција нема. Само мир.

Онда Соколска планина и Соко град и та природа около. Незамисливо а опет тако обично. Речица из које пијеш. Водопади и природа која ти струји кроз вене.

Затим Власинско језеро и шума бреза. Затим Алпи и тихо величанство снежних врхова.

Заједничко свему овоме је да се осећаји буде у нама када смо у додиру са природом, не и технологијама данашњице.

Иако ово куцкам на телефону од 1000$, немам ама баш никакав осећај према њему. Алатка.

Са друге стране емоција је ту да те загреје а после мораш сам. Кад кажу да је неко емотиван, то углавном значи – нестабилан.

Жене које су емотивне су ходајући проблем човечанства. Са друге стране оне које су осећајне су Богиње које то исто човечанство лече. Мушкарци који су емотивни су слабићи или бета типови. Још мало па послушни робови.

Мушкарци који су осећајни су Богови који живе снагу и лепоту у исто време.

Мушкарац који осећа је јачи од најјачег мушкарца који не осећа. Осетити значи знање о души и како га применити. Такав човек је моћан ван схватања неуких. Непријатељи се овог јако боје и стога цео систем наводе да се људи баве емоцијом да никада не дођу до осећања.

Јер највећа тајна осећања је баш ту, на отвореном.

О сећање.

О (драго) сећање.

Сећање.

То је отворени приступ знању и примени истог.

Сети се ко си. Осети. О сети. О је симбол круга или савршенства или Творца. О (створи) се. О сећај се. Буди божански и божанска.

Време је.

.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

Ја сам твој љубавник

Дођи ми

Отворићу

капије твојој љубави

.

Дођи, скраси се крај мене

Хајде да звездама

будемо суседи

.

Тако си се дуго крила

безциљно лутала

морем моје љубави

.

Ипак у мени си ти

скривена, откривена

у познатом

непозната

.

Ја сам живот сам

.

Ти си затворена била

у малој бари

Ја сам океан

његова надирућа плима

Дођи, улиј се у мене

Напусти овај свет незнања

.

Буди са мном

Отворићу капије

твојој љубави

Ветар исушен дува у лице

кад се играју речи – медитације,

после киша од борових иглица

слике-радоснице нариче;

чучећи молим ватру да се покрене

стављајући чепове у пуну бурад.

И видим три гротла

и два котла

и једну ломачу

и испечене хомосапијенсе.

.

Не састављам дланове

опирем се њима о глину подамном,

чекам надута своје стењање

и век просвећености,

конзумирам бациле за доручак

и пратим твоје скандирање као онда

док је било Послова и дана

kai musai pieriethen

и видим побеђивање и твој позив:

“Дођи потпуно сама

жртвоваћу најстаријег овна

и обљубити преминулу краву,

после ме можеш имати…“

.

Сећам се

из звоника је падала крв по нама

змије репатице извирише из својих каменова

обузео их наш млечни дах

и дијадеме по мојим рудима

мирис туњевине из наше косе

и коренови чичка на леђима.

.

Онда је дунуо ветар по очима

и уклонио нам трептај

тако да су нас воде пуниле

и на уста бацали смо течност молитве:

Живе нас поједите, о, ви, ритуалисти,

хвалоспевом и заклетвом

умирите маске умрлих предака.

.

Х.Ш: “Ритуал детета“

Кад год имам заталасане видике и када ми се за тренутак чини да не знам шта ћу и где ћу, размакнем завесу илузије испред очију и кренем на високу обалу плаветне реке Истар.

И ево ме корачам громним кораком од седам миља, са упаљеном свешћу Свеспасења – 319817318. Алхемијски курјак у мени пажљиво прати сваки подзвук и звук, и сваки миг и покрет у великој разноликости ранојутарњег испољавања живота. Истрчава снажни бели сибирски пас живих и веселих очију, жељан Игре, као и ја. Јури шарену мачку, којој, чини се, није до игре. Потсетио ме је на једну од мојих прапостобина када сам био Чувар живе воде. Баш та вода свести ради у свим водама мога бића и, наново и наново, води ме на Истар. Захвалан сам белом псу на препознавању, и кроз њега се повезујем са родом паса – 8941898, са родом мачака – 471918498, и са свеколиким животињским царством – 55514219811…0. Нарасле су траве покрај пута и расцветало се ранорасцветавајуће пролећно биље. Повезујем се са биљним царством – 811120218 и са биљним душама у себи. Биљке су божји гласници и филтер енергија, баш као што су великодушност, задовољство, а нарочито захвалност, филтери за осећања.

*

Тече тихо Истар ка свом одредишту. Вода увек нађе циљ јер га чврсто држи у свести и креће се ка њему упорно, непрекидно. Уистину, несвесна дела су као када удараш у шерпу, пуне депое несвесног, а свесна дела се уписују у потку и мењају сопствену судбину и судбину света. И ја течем временском линијом ка Свециљу, уткан у живу златну сверу Свеспасења, која непрекидно исијава формулу коју је пројавио Аватар. Ова светлост помаже развој божанске стварности и гради Вечни живот. Када овај исток иде из душе, а трудим се да тако увек тече, јасно осећам пунину, јасно осећам целовитост – ја јесам, заједно са физичким телом.

*

Стапам се са околином и посматрам излазак Јарила на истоку, посматрам са сврхом и у пуној свести. Још више разбуђујум свест и енергетске центре понављањем спољњих и унутарњих звукова који отварају и подстичу уздижућу енергију. Јарило-Жарко ме притиска и греје златним зрацима. Надгуравам их сребрнасто белим које исијавам из мојих многобројних очију. У свести држим бројку 1891014 која из-бистрава окуларе да виде многобројне светове. Држим и циљбројку – 888 912 8188848 вечне љубави и лепоте која помаже да се стварају нови светови, јер, уистину, нема живота, нема љубави, нема лепоте, нема буђења, и нема духовног уздизања без стварања.

*

Враћам се кући непрекидно осећајући и држећи вечност у грудима и осећајући исту Силу- Вод, која држи мој дух, дух коприве, дух јастреба, дух пре-пе-лице, дух кремена… О, Лепото, о Љубави, како си дивно скривена у свим стварима и свим догађајима! Ипак ми се чини да си најлепша у очима мојих комшија, очима свих људи, очима животиња, очима биљака и очима минерала.

Уистину, уистину, Човек је безсмртно биће. Хеееј Дунаве-Истаре, низино плаветна!