У тишини модра ноћ се шуња
где се страда, где мисао тоне
мирис туге ветар ми доноси
у ноћној дубини неспокоји звоне

Снови се котрљају у пустом бескрају
горке ме сузе беспућима воде
на невидљивом крсту гледам распеће
пред сенама дубок амбис до слободе

О још једном само, о мили Боже
да ми је подићи свет несталих нада
да ми је још једном ићи пољанама
где је песма птица, где ведрина влада

Нисам ти рекла

.

Ни делић онога што желиш чути,

ни бол, ни страст, ни љубав , ни смех,

нисам ти рекла ниједан овоземаљски грех,

а све знаш…

.

Ноћ је , а виле боје дугу у плаво,

нисам ти рекла колико ми је до тебе стало,

а грлиш ме сваког трена!

.

Нисам ти рекла да у мени се налази твоја сена , кроз биће што

живи…

.

Нисам ти рекла оно што сниваш,

да истина јесте ,

и сваки пут када ти нешто нисам рекла,

река суза је у мени потекла!

.

Купај се на изворишту када сија плаво!

Поглед тих – ништа сем чудеса.
„Замисли“ – није испред већ у теби
јер избор је начињен у светлу
и онда – можда ћеш видети.
.
Видети шта – чујем ти ум,
видети танку сребрну нит
и мисле све што вежу те.
Што крила не шириш Бели Голубе!
.
Напред!
Без стајања!
.
Јаке су те речи духа.
Јака и воља што чини ствара.
Ал’ магија живота има своју реч,
„Моћ је у теби“ – одувек је.
Ах тако значи – путовање.
.
Нису очи те које вид виде,
замишљаји стварају темеље пута.
У знању Љубави бићу – и будности,
душа шапће „сети се своје будућности“.

.

Извор: Звезда Род- Zvezda Rod

Под прозором цветала ми лала,

дош’о драги па ме загорава’:

“Цуро мала, лепа ти је лала,

би л’ је мени да миришем дала?“

“Дала бих ти, како не би дала,

за тебе сам лалу неговала;

свако јутро рано заливала

и о теби песмице певала.

Узми лалу те успут мириши,

Њу мириши, а за мном уздиши.

Чувај цветак да ти не увене

Љуби, драги, лалу место мене

.

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

У сновиђењима
Видео сам врт свог Вољеног
.
У вртоглавици
У збуњености
У магли пијанства
Док сам се вртео и плесао
Попут точка на преслици
Видео сам себе на извору постојања
.
Био сам ту кад је све почело
И био сам дух љубави
.
Сада када сам трезан
Само је бунило ту
И успомена на љубав
И туга само
.
Стремим ка срећи
И тражим спас
Милост хоћу
.
А моја љубав каже
.
Поледај ме и чуј ме
Јер само сам зато ту
.
Месец сам твој
И твоја месечина
Твој сам цветни врт

Можда потонем

сањајући сан

од кога се не оздрављује.

.

Можда ме експлозија јутра

затекне у бунилу

дубоког самозаборава…

..

Можда ме разнесу речи

неког кормилара света

са срцем на доживотном одсуству…

..

Можда ме пепео надања

упије у себе

као свету воду…

..

Можда ме ватра

прихвати у коначној нагости

као брата…

.

Можда ме воде опколе

као последње острво

на чијим обалама стоји Човек

а не питање

без одговора.

Неухватни тонови битисања дрхте на усни

Наши јауци ћуте дуго у души смеха

Са сваким новим даном руше се најлепши сни

Недоумицом разлике чедности и греха

.

Живот љубави украде најдубљу суштину

Док питамо се зашто неке границе нисмо

Прескочили као недостојну нам висину

Сакривши наде у ником написано писмо

.

И тек кад све крај нас мине тихо, неосетно

Спознамо ко зна кога у свему што смо хтели

Поглед нам залута у сећање туђе, сетно

Јер за наше нисмо марили и нисмо смели

Дођи мени, мацо мала! Нешто лепо бих ти дала!
Дођи стварно, није шала!
.
-Њушку брискам, нокте грицкам, очи трљам, крзно лицкам:
не треба ми ништа, хвала!
.
-Боље дођи да се не би покајала!?
Дођи мени, мацо мила! Нешто сам ти наменила
весела ми била!
.
Њушку брискам, нокте грицкам, очи трљам, крзно лицкам
да буде кo свила
да будем ко вила…
.
-Дођи мацо мијао мијао, после ће ти бити жао:
онај ко предуго чека остаје без млека!
.
Имала сам литар цео, ал’ попићу и твој део
ута-та!
.
Мијау мја

Шта је љубав?
.
У праскозорје света,
Кренуо сам на пут,
Далек,
Да учим
И познам љубав;
.
Након векова
Лутања и трагања,
У сумрак вечерњи света,
Гле, још сазнао
Нисам
Шта је љубав!
.
Заиста,
Шта је љубав?

У Петропољу зрачном наш је смак –

Де влада нама Прозерпина сама.

Ми пијемо уз дах и смртни зрак

И сваки час је смртна ура мана.

.

Боињо мора (та розна Атина!)

Скини свој моћни и камени шлем.

У Петропољу зрачном ћу да мрем –

Овде не владаш ти, већ Прозерпина.