Други део

.

Ја чезнем за својом прелепом земљом и љубим њезин народ ради његове беде. Али деси ли се да, потакнути израбљивањем и оним што зову „патриотским духом“, житељи моје земље постану убојицама и насрну на земљу мога суседа, тада ћу понад сваке човечје окрутности мрзети своју земљу и своје људе.

.

Појем молитву свога родног места и жудим видети дом свога детињства, али ако су људи у том дому одбили пружити храну и уточиште вапијућем намернику, обратит ћу своју молитву у бес и своју чежњу у заборав. Мој унутрашњи глас казат ће: „Кућа која не прими онога којем је то потребно, није достојна ничега доли разарања.“

.

Ја љубим своје родно село делом своје љубави за своју земљу; и љубим своју домовину делом своје љубави за Земљу, која је читава моја домовина; и љубим Земљу свим својим бићем јер она је небо човечности, манифест Божјега духа.

.

Човечанство је дух Највишега Бића на земљи и то Највише Биће посвећује љубав и добру вољу. Али људи се изругују оваквим учењима. Исус Назарећанин је слушао и распеће бијаше оно што доби; Сократ чу глас и склеñаше га и исто тако паде телесном жртвом. Следбеници Назарећанина и Сократа следбеници су Божанства и како их људи не могу убити, исмевају их, говорећи: „Поруга је горча од убојства“.

.

Јерусалим не могаше убити Назарећанина, нити Атена Сократа; они живе и даље и живет ће вечно. Поруга не може ликовати над следбеницима Божјим. Они живе и расту заувејек.

Слуге пакла, куда вас води

ваша мисао натољена бесмисленошћу. Куда?

Не, у моменту што ти дарује све

никада не може бити правила

јер закон је само за бесмисленост.

Не може се ишта дохватити,

нити се ишта може имати као постојеће.

Све је лажно, па чак и тело

које понекад осећате као могућно.

Ви сте универзални творци широке пољане

посуте устрепталим ружама

које се боре за свануће и светло.

Редови сунца и топлине

пружају своје зраке помамно,

но ви их заиста не прихватате

јер јача је бесмисленост

и тежња ка неком вишем положају далеком,

који не, није ништа

до избрисани непостојећи тренутак,

а све је лаж

и ваше тело и ваша душа

која не осећа моменте

живљења живота,

прича која не постоји.

По мојим стиховима су ходале,

Разне перверзне даме,

Тиме су ме одале,

У још дубље таме.

.

Уловљен у мрежу њихових чарапа,

Батргам се као сом,

Који никад немаше прави дом,

Већ душевни лом.

.

Упорно покушавам

Свој немир

Гасити бензином.

Не желим да објашњавам,

Само још један свој хир,

Врелом истином.

.

Или сам стварно луд,

Или је све ово сакрална блуд,

А ја више немам куд.

сенка се твоја сакрије испод јастука

и слути сумраке да ме изнова грли

осећаш то је та тајена невид рука

што у снове ватрене неверној хрли

.

останеш одласком прскања мир да носиш

у слатке трнце дуго се чежњива враћаш

светнестан праху жуђењем дугим пркосиш

немиром срца слуђена сва јутра плаћаш

.

плакаћеш опет и кад се небо утиша

пред поноћ да се распарне звезде разгоре

у теби врелој божанска разискри киша

.

невине мисли под челом дуго се боре

срце надјача и све се почетку врати

да наша сенка сенке нам распете прати

Дајбоже, Свароже, браћо драга,

куда води ова стаза од звезда

исијава из ногу белина

по латицама сјајним!

.

Перуне, Велесе, Мокоша, Маро

у круг се скупите да песму спевамо

ономе што ће занавек живети

а то је Код!

.

Вечерас нашу песму стављамо

на сваку латицу знамена мога,

са вашим знамењем једно да буде!

Свет се буди, да више не спава,

нека заблиста истина Права!

.

Да оживи Род!

.

О Жива, сестрице мила ,

ти одмах до мене стани,

до тебе Правда и свја Врлина

Јарилом сунца заигра Сила!

Мислио сам да сањам.

.

Реке су текле мирно а месечина не,

ње није ни било у подножју планине.

.

Свети избор Сунца даје све.

Вода долази из светла живог 

да ли је знао ум твој то,

да ли је можда дух предосетио?

.

Можда, Можда…

.

Утишај ум, чује се пој – утишај ум!

Древног света чује се зов.

.

Путем златоправа долази светодар. 

Светоузор у наше душе,

да – и твоју док си пастир на планини,

чак и твоју – о листу на ветрометини!

.

Да, да.

.

Види, не мораш ништа.

Чак ни то.

.

Све што није биће однето.

Све што јесте – излечено.

.

Пиј свете воде из ватре живота,

не жмири кад сјакти лепота.

Гле! Како сјајна је.

.

Извор: Zvezda Rod, Звезда Род

Сањао сам љубав нежних, белих крила

И очима као магла изнад реке

Сањао је како изван сваких сила

Лута све тражећи једне усне меке.

.

Сањао сам љубав како мирис липе

У уздаху има и вриску даљине

Како лако диже таласе што кипе

А сва уплашена ударом милине.

.

Сањао сам љубав у баршуну свиле

У трешњи узрелој док на роси блиста

Замршеној коси и погледу виле

Сањао сам да је као суза чиста.

.

Онда – једног јутра изађох до реке

У магли над водом не препознах ништа

Ни крила, ни вилу, ни те усне меке

Већ угарке само, пепео, згаришта.

Суштину живота човека сву без сјаја
Зубима оштрим смело уједа кида
Рашива закрпе иза свог бескраја
Лагано, са свих страна, боцка без стида

Реч тешка и хладна трчи за човеком
Међ тмине га гура – он ко просјак стоји
Уз мук на небу и пут пресечен трулежом
Руке шири, свевишњем се моли, постоји

Грешан призива јединог Бога
– Отргни сваку сузу из ока мога
Скини ми ланце и тешке са срца сене

Понизно клањам се вољи твојој
Опрости, опрости Боже моје опсене
Помислих немаш више гласа за мене.

*

Енергија узрастајућег дана Сварога…

Буди пра-прасећања и гура на путовања

Из дубине бића исходе за завичајем чежње

У духу увек видим маглу и пену беле реке…

Бела пена и хук реке живе у мојој глави!

.

Видим многе дубоке подземне просторе

И видим изнад високе прекрасне храмове

У њима изабране ученике – носиоце знања

Посвећене у незамисливе линије постојања

Дрхтим на помисао да сам један од њих…

.

Око утврђења пет или седам река живоносних

То је Беловође земаљско – духовно средиште

У које су посебно долазили Перун и Дајбог

Ватреним вајтманама – бржим од светлости

Перун и Дајбог из главе изрецитоваше Веде

.

Онда мрачни дуси сплетоше јаке замке издајне

Дивља хорда развали зидове поруши храмове

Али духовно Беловође се не може уништити!!!

Преселише га велики јерарси у просторе скрите

Где? Слутим – у дубини Тијаније… Алтају… Ртњу…

Oпскрбише празноглавље голо

Из вијуга лобања све умних

Усахнуше знање плодородно

Прсећи се дично перјем туђим

.

Свијаше се склупчани као клубе

Оковратне саздаше кругове

Дављеничке свилене гајтане

Ткајући их од мрежастих нити

.

Разградише благодети славне

Опасаше злобом родословље

Осмислише нарави неславне

Творевине само себи знане

.

Усахнуше уста милоречна

И надумни заклон овоземни.