И пре сна
Бејаше вечан сан
Који Велики Сневач
И будан сневаше у сну
*
Свест је у сваком трену
Свуда у Свесности присутна.
*
Кад је радост у мени,
Гле, сета је око мене;
А кад је сета у мени,
Гле, радост је око мене!
*
Вилењак Чаробног Звука
На леденице борова свира
Дивотну вилинку звезда
*
Лепрш шишмиша
У румен сутона
На дашку тишине
Светлост Стварања
Шири се Пра Васељеном
У сну Великог Сневача
*
Чаробним звуком вилинке
Израњам из пра тишине сневача
Духовних звезданих јата
*
Вилењаков онород, гле,
У тишини обитава!
*
На Лепоти и Доброти
Почиваће, гле,
Један будући Свет!
*
У тренут тишине,
Иза Великог Праска,
Гле, све Сушто стаје!
*
У дубини минулих векова,
Гле, једно будуће
Праскозорје свиће!
*
Нека из ове љуштуре
Од твари и вештаства
Излети Светлосно Биће
Пут Велике Пра Светлости!

О, како је то свирепо,
кад наступе те чудакове нервне кризе,
кад аорта почне срце да му гризе,
док дланови и прсти зверски шизе,
а очи халуцинирају и необуздано клизе.

.
Тада је спреман на највеће пакости:
да свет лично ствара опет,
док не смрви све људске кости,
и притом ником не каже „опрости”.

.
Тада је склон,
да убије за свој херојски крај,
да паклу злочински одузме рај
и направи незапамћени лом,
јер одувек из дна душе презире топли дом.

.
Онда просто не може да се смири,
јер практичним, обичним животом не уме да живи,
због тога кад „срећне” види – болесно вилице искриви,
јер не може са тим свакодневним да се помири,
зато једино он из тог традиционалног света вири.
У тим часовима слуша музику која мозак раздваја,
враћа децу у мајчину утробу приликом порођаја,
јер ако се роде,
прихватиће постојеће – кич моде,
никада неће моћи да се занесу и ослободе,
и да схвате вансеријске изроде.

.
Нагло тада нагази гас до краја,
јер њему је потребна слобода бескраја,
једина лепота – лепота пасторалног завичаја,
и то у време месеца маја,
лагани ветар му тад зањише јаја,
и он се сети да је у ствари човек…

.
А не вук из степе,
већ једно чудесно и демонско дете,
тада у његову главу ударе комете
и свестан је штете.

.
Али није мозак желудац па да га исперете,
Ви морате да се освестите и отресете,
и помислите бар једном: зашто једете?!?

.
Па да животињски-егзистенцијално опстанете,
Ради пуког продужења врсте имате дете,
и да на крају задовољни умрете.

.
Постојите само да би продужили своје постојање,
Није важна сврха већ филистарско кајање,
Битне су конвенционалне норме устаљене
и медиокритетске, просечне, заблуде „ваљане”.

.
Не, он је свега тога свестан и нема реп,
Али је ипак животиња која је залутала,
у туђ и њој неразумљив свет,
која никако не може да се врати у своју јазбину,
не може да нађе свој ваздух, храну, климу,
и која губи свој тотални психички интегритет,
али никад неће бити просек!!!
Неко као он се никад неће родити опет

Ноћас ћемо брати биље што све ране лечи.
Негде цветак, негде лист, корен, негде плод
Сви помиловани, душом упитани
У корпу, месечином плетену, ће стати!
.
Понећемо и камење зрело и потока искре
Мало песме зрикаваца, ноћних птица.
Вилин коло са врха женске планине,
И мед са кора, коловођа дрвећа!
.
А пред јутро, кад већ сунце буде будно,
Дому ћемо поћи, где ватре радосне
И жеље благосне већ пламте
И на њима ћемо силу љубоносних
Срцалска направити
То прозори су душама
Ка пољима белим и златним!

Док на једном месту стојиш,

ни духом ни срцем никуд нећеш стићи,

прво себи признај да се бојиш,

и да није лако за сновима светом ићи.

.

Ко трептај ваздуха ослушкује,

за зрном сна крене и не застане,

голорук и у само гротло олује,

кисне ил га ветар вијe на све стране.

.

Сигурну једноличност дајем,

за све што може срцем да се сазна,

колико да у своме истрајем,

награда је трагање а досада казна.

.

Ако се плашиш ти у кутку стрепи,

лудости моје из пакости не зазивај,

храбар верује да може и да лети.

Да покажем боље ме не изазивај!!!!

Оче!
Јутро се дани,
а ја Те још увек зовем
и чекам Твој поглед ми, знани.
Не могу више да Те дозовем,
јер су ми незнане, воде далеке.
Твоја ми зеница, у оку, згасну.
Нема Ти оне танане, душе меке,
јер, све се стопи у једном трену,
на лицу остави бору јасну.
Нема Те више
и нема сунца моме дану.
Узалуд за Тобом клизе кише.
Узалуд тражим мелем, за рану.
..
Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци
“ Србијо, вољена копљем и песмом“.
Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.

Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Очи које светле

мисао мирује

душа ишчекује.

.

Покрет пре покрета

лет без крила и узвика

Дух побеђује.

.

Само трен без краја

од очаја до сјаја

све једно је.

.

Искра у огањ

мисао у трк

дело у свет

.

и онда затворен круг

Лепота шири миомирис 

нечујно јединство свега.

.

Извор: Звезда Род  Zvezda Rod

Приче о карми или судбини трају вековима

Личе на страшила која вребају са шиљ мотки

Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш

Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају

Тиме оловом заливају колективно несвесно

Ученици тако учени страхом се допуњавају

Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива

Држе човека – заробљеника у апсани свести

Он се трза као риба на удици тражи излазе

Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења

И кад преовладава аутизам физичког света

У лику обичног човека долази свети аватар

И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација

Стави у сверу – ради правилно технологију

Пребаци силу прошлости у бољу будућност

Јасновидим и духовним боље и брже успева

За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

(Негде 1970-их)

КАП РОСЕ

ДА САМ

НА ТВОМ

ДЛАНУ…

.

И ЗРАК

СУНЦА У

СВАКОМ ДАНУ

ШТО У

ОКУ ТВОМ

БЛИСТА.

.

ЉУБАВ ЧИСТА

ДА САМ

У ТВОМ

СРЦУ ЗА

СВА ВРЕМЕНА!

.

И ТВОЈА

ЖЕЉА СМЕРНА.

ЈА, ЖЕНА

ТИ ВЕРНА,

ШТО ЉУБАВЉУ

ТВОЈОМ ДИШЕ…

.

ОБЛАК ВЕДРИ

У КРИЛУ

ПТИЦЕ.

НЕЖНО СРЦЕ

ДЕВОЈЧИЦЕ,КОЈА

ВЕРУЈЕ У

ЉУБАВ.

.

ЖЕЂИ МОЈОЈ

ДА СИ

ИЗВОР ВЕЧНИ!

ПРЕД БОГОМ,

ПОД НЕБОМ

ДА ЖИВИМО

СРЕЋНИ!

.

КАП КИШЕ

ДА САМ,

ДОК УСНЕ

ТИ РОСИ.

ЛАХОР БЛАГИ

У НЕСТАШНОЈ

КОСИ…

.

СВЕ ДА

НАМ СЕ

У ЉУБАВ

ОДЕВА

И ДА

ВЕЧНО О

ЉУБАВИ ПЕВА!

.

СВЕ ДА

СИ МИ!

СВЕ ДА

САМ ЈА

ТЕБИ!

(Награда – Орфејев свитак – за лепоту литског исказа)