Кад се теби неко јави

чак и ако не знаш ко је

ти му махни отпоздрави

не кошта а културно је

.

Када с неким разговараш

гледај га право у лице

немој очима да шараш

и да правиш упадице

.

Кад ти неко нешто даје

И каже притом Изволи

Реци Хвала – културно је

Аверуј ми да не боли

.

Сваки човек има право

на Извлште, Хвала, Здраво

а сваки је човек вредан

поглед или осмех један

.

Г.Х.Б: Збирка – “За добро јутро и лаку ноћ“

Све мре на земљи: и младост и мати,

Изневери жена и оставља друг.

Али ти другу сласт пробај и схвати,

Загледан у хладни и поларни круг.

.

Узми чун, плови на тај пол далеки

У ледене стене; заборави све –

Где су љубили и гинули неки…

Заборави страсти некадање тле.

.

И ту, на дрхтај од тихога хлада,

Уморену душу научи нек зна:

То што је овде њој не треба, када

Отуда нагрне сјајних зрака тма.

Шта је човек без вере?

Шта је човек без части?

Како ли ће своју

Јадну душу спасти?

.

Шта је човек без мере?

Шта је човек без чојства,

Родољубља и огњишта,

Без витештва и јунаштва?

.

Шта је човек без Бога?

Шта је човек без душе?

Уместо да засија

Мрачњаци га гуше.

.

„Човек је човеку светиња“,

А не накострешени вук,

Човек је човеку учитељ,

Огледало и друг.

Агонија и екстаза божанског незадовољства:

Румијева расположења

.

У винограду и у ружичњаку

Чезнем да Ти видим лице

У укусу сласти

Чезнем да Ти љубим усне

У сенкама страсти

Езнем за Твојом љубављу

.

О, Узвишени Љубавниче!

Лиши ме брига.

А цвеће нек света

Усхићењем твога Духа.

.

Тако ми Бога!

Чезнем да распустим ланце свог ега

.

Избави ме од тужних и усамљених људи.

Чезнем да пијан тумарам у заносу Твоје љубави

и осетим снагу Рустама у својим рукама.

.

Краљева смртних ми је доста.

Чезнем да видим Твоју светлост.

Са фењером у руци шеици и хоџе

мрачне сокаке обилазе, али не налазе

оно што траже.

.

Ти Сушт си Суштине

Што љубављу ме опи.

Чезнем даТи певам хвалоспеве

али остајем нем

са агонијом жеље у свом срцу.

Људи су тако контрадикторни једни другима.

Када си ти весео, они су нерасположени.

Када си нерасположен, они који не знају

како да ти помогну.

Када си љут, они су срећни.

Када си срећан, они су пркосни.

Када желиш да живиш, они ти и то мало ускрсте.

Када си уморан од живота, они тада живну.

А када се све у теби почиње колебати и мешати,

када више не знаш,

ни да ли си весео,

ни да ли желиш да живиш,

ни да ли си љут,

ни да ли си будан,

ни да ли спаваш,

онда они уживају у твом хаосу.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Постао си витез у лавиринту срца,

тамо где ковачи коваше мачеве,

оштрице им севају на недела душмана.

Тамо где јуде с бојишта утекоше…

Светлошћу небеса, душу моју грејеш!

.

Ти, достојан ордења, љубави и хвале…

Пред тобом су круне мог живота спале

и теби се несебично дале,

златом још их кујем, нитима среће плетем…

Витеже судбине, у тебе верујем!

Никад

не могу обрисати

сјећања на дугу

децембарски ноћ

када су у небо

полетјеле бијеле птице

са крилима мелека

које заувијек однијеше

наша сретања.

.

Вјечно ћу

узалуд чекати сумраке

и буђења без сна

ноћи које затварају

мој град

твоје трагове у снијегу

са ожиљцима и болом

уз виолине туге

и живот који нестаје.

.

Врати ми

дане заједничких ходања

и ријеку

која је грлила

наше зелене вирове

и облутке нашег ђетињства

које смо за срећу

сакупљали.

Врати ми

нашу стару кућу

и вишњу у дну баште

коју је отац засадио

у авлији пуној смијеха

ђеце која су се

јурила као свици

.

Врати ми

оне хладне зиме

и дубоке сњегове

кад су нам образи

били црвени

не волим ове…без тебе

које тужно цвиле

као светиљке

наше улице

које на издисајима умиру

и слуте

да је љубав само бол…

ево прође и друга година

а туга за тобом неће никада

вјечно ћу те чувати

у сузама и довама.

Била је ноћ, а као да је био дан,

негде на самој граници јаве од сна

стајала је на извору сребрно живе воде

и чекала, дивила се лепоти…

.

Ноћ је, а као да је дан,

слетела је светлосна птица на домак од ње,

Гамајун, што долази у сне!

.

Питала је дева

шта ће ноћас птица да јој пева

и одговор у мислима гласом људским доби,

рече јој да погледа по блиставој води

свог драгог што снева.

.

Пресрећна је дева

кад угледа ратника са вуком што иде

по води су газили као да је земља

у сусрет полетели да се што пре виде!

.

Загрљај ван тла,

љубав највећа!

.

„Moja си , Елиса у векове све,

дошао сам сада да одведем те“

.

и тихо , нечујно у наручје је узе,

Гамајун их испрати у светлости Права

два вољена бића испратише сузе

у радости оне која будна спава!

Знање – бреме или благослов?

Увек је било да само онај који нешто зна може напред. Кретање је у самој суштини живота и кад оно престане, тај неки животни облик нестаје. Знање о томе шта се дешава уопште је сила. Сила које даје погон сваком мислећем а мислећи је онај који уме да примени знање. Умети…шта то представља данас и ко је онај који уме? Уметник у правом и суштинском смислу речи је човек који уме.

Шта то уопште и значи данас? Да ли је умети у ствари знати? Да ли је примена знања у ствари највиши облик уметности?

Последњих стотинак година се дешавају огромне промене чије последице видимо сада. Ушло се у једну фазу када се корените промене дешавају врло брзо. Свет је вешто сакрио праву уметност и наметнуо да је то само свирање инструмента, малање четкицом, писање које изгледа као нека врста игре речима да се пронађе најкомпликованији израз…или пак којекакве пројекције зване уметност у виду изложби и сличног.

Иако је то све део уметности, то није пре свега уметност. Уметник нешто уме а када то заживи и да вредност онда се стварно осети у души као уметност. Музичар је само техничар. Сликар такође.

Музичар ништа не зна нити уме. Он постаје уметником онда када нешто створи на том нивоу да то има вредност и да га друга душа као и његова – препозна. Тада он „уме“. Само бесомучно свирање и познавање техника до бесвести ничему не води јер то није уметност већ занат или вештина.

Али када тај музичар нешто створи, тада је он применио знање.

Да ли је знање бреме оних који га имају?Нипошто! Мада тако изгледа многима. Знање је једина уметност.

То је стање духа. Сво знање иде из духа.

Ко нема духа, нема знања. 

И можда и најважније нешто што модеран човек не схвата а заиста би морао;

не можеш ништа добити из духа морањем, техникама, вежбањем, куповином, изнудом.Никада. Запамти то и урежи пламеном у своје срце да ти тако нешто не пада на памет.

.

Свет духа је свет одакле смо. Тај свет је савршен али и потпуно другачији од људских представа о њему. Из њега извиремо ми као горски поток бистре воде на Гори од живота и знања. Умети значи знати. Знање о животу се стиче свуда. Оно је као и дух, свеспристуно. А прво што се учи је како читати ту азбуку која је свуда.

Прва лекција:

не горди се кад научиш неко скривено теби знање. Примени га слободно и у духу добро. Право знање је увек бесплатно. Никада нећеш платити новцем ни једно право знање које си усвојио. Платићеш некада неку технику или начин доласка до нечега, али знање није техника иако је садржи.

..

Препознај то.

.

Схвати да духу одакле ти долази знање не треба твој новац већ ти. Ако се то може и објаснити терминима као што је куповина или плаћање, ти у ствари плаћаш целим собом да нешто знаш – не и новцем. Награда је незамисливо велика али и веома лична, твоме духу и души препознатљива.

.

Ако ти неко тражи новац да ти да знање, дај му али и знај да нећеш исто и добити. У најбољем случају ћеш добити путоказ ка знању и добру технику било чега. То вреднуј на прави начин. То је такође и један тест да се види шта вреднујеш и какав однос имаш према свему. Јер знање ти на крају донесе и новац…а новац је само алатка или договорена енергија. Некада можеш и купити нешто новцем јер можда баш тада ти је била потребна та нека техника или алатка или ко зна шта, да би дошао себи и да би се пронашла у потрази. Не заборави ипак, право знање нема новчану вредност.

.

Умети. Знати. Бити.

.

Буди уметник, јер си Сунца син. Јер си кћи Свевишњег који је Сунца сва створио.

Једноставно бре буди!

Јер Сунце сија и не хаје шта ико мисли о њему.

Сијај и ти.

.

Извор-Звезда Род

Насмеши се барем
помилуј руком руку и голубије перо
којим исписујеш измишљене светове
осмехни се као што то јутро чини
као што су просветлила небеса
да оснеже сметлишта и блато
и то је нешто.
Макар за тренутак надмоћи
подсмехни се залуђености својој
навици да ослушкујеш милозвучне сфере
рајску птицу да належеш
у очерупан живинарник
као да је време врлих дела
као да алхемичари свих фела
нису већ излегли златне коке
и вражје птичурине
као да се задах бешчашћа са екрана
не шири уокруг освојеним атаром
у ком никако да се настаниш
никако да се скрасиш
а и како би
кад се и одомљено раселило којекуд
што у клетву што у лудило
кад мирис хлеба и постеље
благородно не пребива иза кућних врата
Смехом барем уједи аждаху
у чијем стомаку биће сварено све
док ти прегараш душине звездаријуме
док сажимаш векове тражећи ближње