Нека ти суде

неме тишине

које у нетрагу дишу

и промукло говоре

о једној младости

и једној љубави

којих нема више

док будан и сам

дочекујем зоре.

..

Ћутим у самоћи

чекам одоцнело пролеће

док сећања спавају

на Девојачком мосту

у дну наше улице

…како је тешко

судбинско самовање

…бојим се драга

изгубићу душу

у рату и љубави

она се највише губи.

..

Старе ране споро пролазе

крваре траговима

капају на нашој клупи

где се љубав родила

на бледој месечини

наших тела.

Сузе су скривене

негде

у пожутелом хербаријуму

успомена

и не говоре више

залуд пишем

стихове о теби

јер кад се кући вратим

тебе неће бити

…умрећу душо

на твојим грудима

..на твојим грудима.

Ево…долази пролеће

које ми ништа не значи

стижу рани бехари

и цветају прве трешње

а мирис однекуд долази

певају и птице

заборављене песме

навечер звезде се роје

и тужне ноћи

уместо мене броје

…да ли ћемо душо

на Судњему дану

бити грешници

а остали смо жедни

многих пролећа.

Где је доброта побегла од људи?

Духовници ни свећу да упале,

Здухаћи дигли руке од свега,

Само греси, ко звери, на сваког навале.

.

Правда се сакрила испод седам мора,

Слобода лебди негде високо.

Може ли реалност бити још гора?

Човеци тумарају у мрклом мраку.

.

Задаци и обавезе су претешки,

Копрцамо се у сопственом незнању.

Ноћу бежимо у слепе снове,

Посрћемо у греху и блату, дању.

Љубави моја,

пронађи пут до облака белих

у мојој души,

до свитања румених

у очима мојим сненим,

до Светлости срца

дубоко у мени,

тамо где одувек сакривен постојиш.

Протолковао је Да-ни-ло сан Навуходоносору

Видео је распад златног сребрног и бакарног

Потом великог и тврдог гвозденог царства

Вирнуо у футур – срце му радошћу заирало…

.

Уронише На-ву-хо-до-но-сор и мудри Данило

У чаробну и светлосну реку душа отишлих

А Време – змија Вијуга – прогута златну главу

Вавилон – пребогато царство Навуходоносорово

.

Време опет зину и прогута груди и руке сребрне

Снажно – тргогвачко Мидско-Персијско царство

Прогута и оклопљене стомак и бутине од бакра

Царство надвојсковође – Александра Србљанина

.

Потом у једном залогају грицну ноге од гвожђа –

Велико – оклопљено гвожђем – Римско царство

Време хтеде и стопала од земље и гвожђа појести

Ал му зуби клизнуше – вилице празно шкљоцнуше

.

Сада се на Мидгарду прсе – надвлаче Исток и Запад

Из Чертога сишли апостоли волхови и богови Рода

И са Аватаром припремају вечно царство Љубави

Време је близу и време је сада – Творац је на Мидгарду

Тијанија – зурим на Исток где се вије божја плетеница

Знам, буди се ноћ

свањава и дани се јутро.

Због свега и због суза

запалих на таласу ветра

узимам те у мислима.

.

Грлим јастук и чујем

плач и пијук срца што скидаш га

живим и маштам свој сан

волим те прстима

.

Осећам и дижем очи ка небу

разапето чекам да ме

погоде стреле у срце рањено

да ми изваде и душу сабласну.

.

Море, чежња ноћи држи ме,

укус вина зове ме,

ноћ влажна буди ме.

.

Задржи ме, воли ме и зови

срце кроз крошње да врати се.

Воли ме!!!

У светове ове

давно смо послани

да кроз животе многе

дођемо до Бо – свесности.

.

А на трону ових светова:

краљица преваре.

.

У твари је она

лепљива и густа,

а сва блага њена

пролазна и пуста.

.

Осмеси су њени лађни

крију замке и бодеже,

сваког дана смисли нешто

да нас боли

да нас веже.

.

Од игара њених многих

Ми се већ тресемо,

Ал’ у задатак

Бог нам дао

да све то поднесемо.

Сиђи, миле, путићем у реку

да те видим још једном у веку.

Сиђи, миле, доле до потока,

да ти кажем траву од урока;

да ти кажем како трава вене,

што ти љубиш другу место мене.

.

Сакупио Ника Никола Стојић:

“Драгачевске приче и предања“

Један брег на Голупцу, између Горње Краварице и Котраже, зове се Станојев врх. Приповеда се да су, убивши неког Тучина, од Никшића побегли браћа Павловићи: Станоје, Мијат и Данило. На Голупцу су се привремено настанили у земуници.

.

Брег на коме се та земуница налазила – Станојев је врх.

.

Од Станоја су – Станојевићи, од Мијата – Мијатовићи, а од Данила –Даниловићи у Горњој Краварици.

.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Спојитељ светова

Кључ има – прилика је

Из смрти у живот опет ући.

*

Додир Руке

Бригу вешто топи

-срцем.

*

Сјај је Звездин лик

уметност њена

телепатију буди.

*

Луна време броји

чистоти хрли

-ток радости ствара.

*

Одано и срцем

срце Пас воли

-репом се осмехује

.

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Опорог укуса, слабашних трава

зањиха стабла ветар луди

и буди небо, над крошњом што спава,

дрско им стабљике посекоше људи.

.

Низ поље равно, оштрица сева

и руши стабла различка плавог.

Можда је то због људског гнева,

а можда и нема разлога правог!

.

Круни се с чашица, полена прах.

Засипа поље горких трава.

Нићи ће поново, није га страх,

прекрити поље с безброј глава.

.

… И онда опет оштрицу чека

и помрачење, над цветом Сунца

та травка и ливада мека,

кад јој лепота стигне до врхунца.

.

Нежно бих латицу да такнем

док вену, у подне, стабљике трава,

па нечујно, пољем да замакнем,

у тихи сутон, стазом мрава.

.

Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци

 – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић