Хиљаду путева 

хиљаду надања

за очи жедне живота 

нема вечног страдања

само тихи мир… 

.

Нити што се свезују у причу 

која бива изнад свих скаски 

су сребне струне небеске харфе 

време ту не касни

радост је ватре пир. 

.

Вид у стакло подаме.

Врило је срце сваки пут. 

Вешто се кичица измакла 

да би прст Божји стварао.

Чекам те. 

.

Док сам једно у мислима са свим 

спреман и запет,

осећам твоје присуство душо

и видим искре духа твог.

Вољена, дариваш благослов. 

.

Ево само на трен

што у нашим дворима вечно је ту

понећу твоје даре њима

Љубав чисту у грудима

лепоту којој речи не прилазе. 

.

Отварам десни длан

у њему станује вечни плам

Лице ми влажно од етарске воде

ноге ми зове тај дах слободе

У трк! У Бој, Ура Роде мој! 

.

И све утихну…

Изабрах једну капију.

Свет је нестао и родио се опет.

Ах леп ли је живота цвет…

Ах леп ли је…

Јер пакао није ништа друго до одсусто љубави.

.

Нигде се нисам тако очајно и опасно давио као у себи, Господе. И никада и нигде тако ужасно умирао као у себи. Најстрашније смрти су у мени, не око мене. О, колико је тајни о мени у мени!

.

Шта је благодат апостолства? Све оне божанске силе које су потребне за успешно проповедање Еванђеља: божанска мудрост, дар чудотворства, дар пророштва, дар исцељивања, дар речи; све оно што апостоле од људи чини апостолима, и што они као људи никада не би могли имати по себи и од себе.

.

Лако је бити посланик човека, ма ког човека, посланик људи, ма којих људи. Али бити посланик Богочовека, то је и страшно и величанствено: страшно по одговорности, величанствено по предмету посланства.

.

Апостоли су просветлили не један народ него цели свет.

.

Ако се не одречете себе и свега што имате. Не можете бити моји ученици и ићи за мном. То је еванђелска дилема вере.

.

Једини прави смисао људског постојања у овој воденици смрта јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта ми прогрес и усавршавање? Нашта ми добро и зло, истина и љубав? Нашта ми небо и земља? Нашта ми Бог и свет?

.

Целу нашу планету смрт је претворила у безизлазну лудницу. Од лудила смрти један је лек: бесмртност.

.

Јер ништа страшније од бесмртности, ако у њој нема љубави. Шта је то онда? Вечно мучење, пакао. Јер пакао није ниита друго до одсусто љубави.

Када видиш лист
Ветром ношен
Ветар остаје невидљив

Која ватра
Моје светло исијава…?
Угаси је…ако зла је…
Ја не знам…и не умем

…А тако си ми лако
Руку дао
И само сам хтела
Да ти лакше буде…

…И тако си ме лако
Пустио да Те успавам
А никада Те не бих
Повредила намерно…

Незнање је лудо
А нежност опасна…
Опрости ми…

Да ли знате земљу с гробницом без краја

где станује дуга и живот пролећа?

Ноћи где не беше већ тол’ко столећа?

То је земља њене лепоте и маја.

.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,

чије време нема будућност ни сате,

где су венци, боје — да л’ ту земљу знате?

Да ли знате и то да ње нема више?

.

Као уздах бола, као срећа људи,

кратка је и њена историја смрти:

Ноћ и један ветар… И њени су врти

умрли, да нико сад их не пробуди.

.

А већ у тој земљи где је било цвеће,

живела је она, и младост, и дуга:

А већ у тој земљи овладала туга,

и уместо маја свуд се јесен креће.

.

Јер једнога дана, из другога краја,

ноћ и ветар био, и дувао јако,

па цвеће и младост умрли полако…

После јесен дошла на сарану маја.

.

На сарани маја била је и она;

Саранила дане цвећа и младости

и са њима венце, и своје радости,

и све што је била њена васиона.

.

И у тој гробиници младости и цвећа

дисала је она још лепотом својом

у јесењој ноћи, у ноћи са којом

грлила је живот свих мртвих пролећа.

.

Али једне зоре, прве зоре потом,

заспале су благо њене очи дана,

њене очи цвећа, сред живих обмана,

у јесени тужној, са њеном лепотом.

.

Заспале су потом. Она, без живота

и младости, спава на крилима туге;

Место црви — мртво цвеће, мртве дуге

по њој: она спава, с њом њена лепота.

У родном селу, у сред лета,

низ пољске дужи, отац коси.

Кида главице детелине цвета,

мајци се плави стручак у коси.

Замахну косом сечива оштрог.

Поруши струкове плавих глава.

Мирује биље живота свелог,

не дише више, а не спава.

Ја знам и какви су тада били

детелине откоси, док вену;

лелујали на паука свили

и покошени у једном трену.

Мајка их, сутрадан, сама купи.

Навиљке ниже и скупља траве.

Понекад са њима и трнак скупи,

нестану оне главице плаве.

Латице цвета детелине

сете ме на њих и драгих дана,

а родитељу кад живот мине

и младост нестане разиграна.

.

М.М: Збирка -“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација: Миливој Мирић

.

Не дај мала, да свет је без боја
нит’ суморна да је башта,
нека бира ведра душа твоја,
шаренило нека ствара машта.

Научи још сада боју да додаш,
јер живот буде бедан и сив,
по шаренилу лакше да ходаш,
у срцу имаш спектар жив.

Својим очима на свет гледај,
не прихватај тмурне боје,
снове оствари и ником не дај,
душом бојиш шта је твоје.

Друкчија свима кроз живот буди,
не пише да киша није црвена,
ако се чуде то су само људи,
машта им је некад ускраћена.

Још сад се за живот спремај,
наоружана жељом и кистом,
злобе из себе баци и немај,
боји и маштај..не живи у истом!

Шетамо на рукама, собом без тавана,

Пут нам светли  прастара Луна!

А онда нас позове прапостојбина,

ветровима  дувачима осликана!

И остају трагови руку преплетених,

Стазама златним прахом покривених!

А онда те косом цветном обавијем,

И заједно нас,  опет родим!

Фото: Египатски модел света; Википедија

Из улице сам где се топола чуди,

Где се даљ плаши,домбоји пада свога,

Где ваздух плав је ко завежљај худи

С рубљем – из болнице отпуштенога.

.

А вечер – празна, ко прича пресечена,

Напуштена од звезда и без краја,

Уз недоумицу на хиљаду зена

Сасвим безданих и без изражаја.

Још није ни смирај, а камоли мрак:

И немам значи чиме да се тешим

Што ми се сав видик сузио, а знак

Да можда губим свест је што се смешим.

.

Како је изгледа мали корак тек

Потребан нама (или барем неком)

Да или схватимо одједанпут век

Или се с нашом сударимо јеком.

.

Ја читам тај корак: ал са њиме гле

Као да вучем корењем и вреже

Из нечега што сам досад звао гле.

.

Ево где  гле лебдим у ваздуху сад

Тренутак један ван земаљске теже,

Мој повратак нови биће опет пад.

Све што си изгубио ради Бога, сачувао си;

све што си сачувао ради себе, изгубио си.

Све што си дао у име Божије, дао си под интерес;

Све што си дао у име своје и сујете, бацио си у воду.

Све што си примио од људи као од Бога,

донело ти је радост; све што си примио ог људи као људи,

донело ти је бригу.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“