Оштар камен под точком разбија сан

Лако заборављам да још сам жив

Оштар камен плишања маштања кида

За осећања издаје сам сам крив.

.

Знакови су причали: само један је дан

А јурио сам ветар што је бежао из руку

Опомињем срце да моменте пусти

Што одлазећи гуле га по путу.

.

Аутопутем пратим мирисе туге

За свим што никад није успело да буде

Километрима сам сањао снове

Док је мимо мене летела стварност разливене боје.

.

Насмејано сетан, путујем кроз ветар

Сада поново видим и облаке и небо

На путу газим још једно гавраново перо

За њега лакши у мом оку он наставља свој лет.

.

Ја сам фантом магичних ноћи

Додирујем усне које мојим никад више неће доћи

Моменте грабим, лепоту крадем из чељусти мрака

Док бежи од јутарњег првог зрака.

.

И све пада

Лишће не уме да лети

Укорењене сном о лету

Голе гране поред пута машу ми на ветру

Титра и трепти,

Гле, румен вечерња!

*

Вилинка сетна

Над пољем про горја

.

*

Тишином одзвања проздух свести.

*

На плахом летњем дашку,

Крошње топола, гле!

Њишу се, трепере,

Уз вилинку сетну.

.

*

Путник кроз властито срце

Ка извору Светлости

Путује

.

*

Љубав у тишини

Тајинствено обитава

Као Велики Дух Стварања

.*

Гле! плаветне горе

Из далеке тишине,

У сутон,

Израњају!

*

Велики Гај, у сутон вечерњи, 22. липањ, 2011. года.

.

Отаџбина моја, Србија борбена,

под небеским сводом Божија и лепа.

Наших је дедова прича несвршена,

нашим очевима и браћи је Света.

.

Чували је брижни, стамени и снажни,

зарад части своје, без одликовања.

Ране свом народу и сад ратник блажи,

Једино што жели… Грам од Поштовања!

.

Испила је суша земљану водицу,

пресахла су грла, усне жедне горе.

Пили би с’ поносом и слану кишницу,

њихова се срца и сад за нас боре.

.

Далеко је црна смрт, живот још даље,

чекају стрпљиво плам новог рођења.

Вечност још лелуја, ране још крваре,

борбене им душе прошле Васкрсења.

.

Отаџбина моја, Србија прекрасна,

ветрови јој туђи искршили крила.

Само ратницима путања је јасна…

Мук надгласа тужна песма српских вила.

.

И крај се примиче, точак вуче јаде,

тоцило судбине бруси оштриц мача.

Пролазе свитања, изумиру наде,

клону дух народа, сам ратник корача.

.

За појасом бљесну одсјај месечине,

преживео много… Падао, устао!

Спреман да изнова за слободу гине,

хиљаде живота својих Србљу дао.

.

Босиљак мирише и воштана свећа,

звона са Храмова одjекују силно.

Сневање претужно као чин распећа,

Голгота пред нама, тама и сивило!

Зар у вину истину да тражим,
кад ме преварише све моја чула?
Ако је не нађем бол ћу да ублажим,
не бројећи сузе које сам просула.
И вино ми ноћас има укус жучи,
нит’ омамљује нит’ заборав нуди,
утвара твоја за столом ме мучи,
прикази се радујем а кријем од људи.
Што те осим мене баш нико не види,
нити ми помаже нити ишта значи,
понижења душа више се не стиди,
у мојој си глави све већи и јачи.
Испијену чашу о под ћу да треснем,
јер не могу срце да чупам из груди,
у крхотини којој можда на трен блеснем,
смехом што га имају невољени и луди.

Звук који прави живот. Двоструко значење. Звук који ствара све – живот а и живот који има свој Звук. 

.

Зашто Звук а не звук? Напросто живот је једна песма која не почиње нити се завршава. Октава птица у шуми, река у планини, море и таласи, граја деце, глас изворне народне песме, хор мушко женски којем не треба музика…

Све је то Звук живота.

.

Али у томе није лепота. Она је изнад Звука. Она је последица и узрок Звука. 

Па ко схвати…

..

Побегни од себе.

Осети мирис слободе 

али и смрти.

Остаје пуно злобе

у сваком ко туђе стазе прти. 

.

Побегни од себе

никад се не врати.

Стари капут не воли нову закрпу 

прокисло вино дух крати.

.

Заборављам све.

Летим сам кроз нечије сне

а мислио сам да су моји…

Нека. У реду је.

.

Тајна је скривена испред очију.

Све једно је.

Како када мојим устима 

други воду не пије?

.

Ипак све је једно.

Све је неизмерно вредно

јер мисао прва је створила све!

Све њено је.

.

Да…и Лав стари и хијена,

гора и дол,

зидине и стари мол…

Све је рука и длан

радост и сан.

.

Заборави да си ико.

Лет и лет и само лет…

Док не нестане све.

Док не избледе зелене долине

и свака звезда на црн-сомоту безкраја…

.

Ко сам ја?

У свиленој постељи је много питања.

Јер нема теже ствари од свиле

а мекшег додира неба по лицу,

земље по стопалима 

облутака под прстима…

Траве по коленима и храстове коре под длановима.

.

Нема-не.

.

Ти Јеси…све.

.

И баш зато што мислиш да ниси 

је дивно да осетиш када јеси.

Хлеб, вино и сир

уклоне сваки немир.

.

Запази крајичком ока свог

ко то све даје

ко је тај Бог…

.

Види, већ ти рече да јутро је добро

А ти…

Мислима луташ и речима скиташ…

.

Стани и почуј живота бруј. 

Стани и види зоре руј,

.

Видиш да је само за тебе ту…

.

Извор: Zvezda Rod-Звезда Род

„Живим сан , друго ми преостало није,

све победе против себе водим,

мрак је прешао у дан ,

када се из пепела поново нов родим!“,

слушала је вила ратничку арију …

.

-слика Шишкин-

Путујући по Драгачеву, некакви Турци набасају на хајдуке. Хајдуци бејаху јачи, па Турци нагнуше у бекство. Том приликом упадоше у некакво живо блато и почеше се топити.

Пошто су били на коњима, викали су:

-Као, на! Као, на!

Нико није могао да им помогне. Сви су се потопили, изузев једног који је имао крилатог коња.

Помен на њихово викање и њихову смрт сачуван је у називу села Каона.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Свануло је јутро сиво

Сунце једва светлост даје

Али није Сунце криво

што се мени не устаје:

.

НЕ ИДЕ МИ СЕ У ШКОЛУ!

.

Топли кревет назад вуче

мада сан са ока бежи

Данас опет као јуче

зна се грм где зека лежи:

.

НЕ ИДЕ МИ СЕ У ШКОЛУ!

.

Ја њу не могу да сварим

(а мислим ни она мене)

Претерано баш не марим

за лекције и оцене…

.

НЕ ИДЕ МИ СЕ У ШКОЛУ!

.

То је разлог што ми сада

тек напола живот прија

-јер он (живот) почиње тек тада

кад се школа одробија…

Заталасај златно класје

Праискони змај се роди

Својом ватром небо шара

Нове руне старог свијета

На дар светој зори носи

Затрепери ој изворе

И заискри очни сјају

Нек запламти огањ срца

Праискони нам се роди

У земаљском новом рају

И крик пусти горски орле

Бисер сузу мајко вила

Заталасај златно класје

У сну сам га једном снила

Сливао је Љубав гласом

Погледом је дуге ствар’о

Рукама сређив’о Свемир

Залив’о га смарагд пјесмом

Ех ти двори од кристала

И капије од сафира

И цвјет Божји усред баште

Неописив људском рјечју

Недокучив њеној мисли

Мироточив нектар тече

Од омаје успаване душе лијечи

Пробуди се о витеже

Пробуди се сило свјета

У камену мач те чека

И потезом самураја

Незнању да вео дигнеш

Расточиш га

Избришеш од памтивјека

Заталасај златно класје

Милујем те руком,пјесмом

И усјецу ријеч Праоца

На небеском своду плавом

Ти си као ружа –

Црвена као љубав,

Нежна као љубав,

Мирисна као љубав,

Несигурна као љубав.

.

Али ти ниси обична ружа –

Не могу те убрати када ја то желим,

Не отвориш се увек када моје срце жели,

Не миришеш увек када моја душа жели опојни мирис,

Када бих ја желела твој мирис И дах да удишем.

.

Појавиш се када ти то желиш.

Отвориш своје латице

када непознате капи страсти падну на њих.

Замиришеш када ти то зажелиш.

Пробудиш ме када ни не очекујем,

И онда оставиш често, тако на осами.

.

И онда трајеш колико ти желиш –

Некада трен или два,

Некада да не стигнем ни титрај да ти осетим,

Некада довољно да боја, мирис И дах твој до мене стигну,

Некада довољно да узберем те целог И будеш мој.

.

Не, ти ниси обична ружа –

Ти си она дивна, црвена, дивља ружа

Сакривена у жбуну дивљег грма,

сакривена негде на пропланку у шуми,

тамо где само вилењаци знају пут.

.

Када пронађем пут до тог пропланка,

Откријем цвет –

Најдивнију ружу, црвену, миришљаву,

Обаспеш ме својим дахом, нежношћу, спонтаношћу,

Пробудиш у мени титраје младости И радости.

.

Како да чешће пронађем пут до твог пропланка,

Како да чешће пронађем ту дивљу ружу?

.

Како те наћи И задржати заувек?

.

ДТ: “Латице булке“