На данашњи дан умро је велики песник љубави, чежње туге,сете,..Алекса Шантић. Моја песма је само сећање на великог песника…

.

После много година

прођох Старом чаршијом

и твојом улицом

сећања навиру

као горски потоци

и лутају тунелима прошлости

…јецаји времена

ништа није исто

ни чаршија

ни улица

ни људи

само стара капија

и празна тужна авлија

обе оронуле

…тебе тамо нема.

.

Знам да живиш

у другом граду

у туђем загрљају

буде те мелодије

неких других птица

…а снивали смо

месечеве куле

и беле кочије

…отишла си

ниси волела

да се ослањаш

на моје туге

и живиш

у предграђу вечности

волела си други свет

а ја сам волео тебе и песме

да живим живот песника

да из мојих рана

изникну пролећа

да цртам заласке сунца паунових боја

који ће ти вратити осмех

и немирне кораке

оне ситне женске

којима си звецкала калдрмом

као Шантићева Емина

да ти пишем песме

са шапатом роба љубави

и маштом чаробњака

…тешко је победити себе

у немирима илузија

боли сазнање

да и у теби тињају

ране прошлости.

Фото: Алекса Шантић; Википедија

Бојим се несмрти гле!

Што Певача од праискони

Из речи неречи вреба

.

И бојим се несна од сна

Кад сневање престаје бити

Смисао и пут сневачев

.

И бојим се свега чега нема

А није ни живот ни смрт

У свету који ме познати неће

.

Д.С: Необјављена збирка –

“И видех и познах да свет је опсена,“

Једно сунце

запечаћено ведрином

сија

.

Неке очи

Запечаћене свтлошћу

Говоре-

.

Једна рука

Заветована туђином

Милује

.

Све јесте

и: није

летње траве око нас

мазе се врховима.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Односе ме дани и разливају у свој прах

Одакле ћу да слутим свет у расту до звезда

.

Отимам се и прскам да варницом смрт опечем

У сенку што ме до заноса руба прати

Док испијам изворе и сакупљам заласке

.

Ветар савијам у жицу којом свирам на гитари

Од реке чију обалу замагљује тишина

.

Чамац се удаљава још само једро се види

Избушено даљином коју затварам у боце

И бацам у страху да их каква риба не прогута

.

Јер крај је сигурно тамо докле мисао

Дугачка жила никад не досеже…

– Дођу једне прилике нашој кући неки, што каш ти, начитани споради пописа. И кад су они виђели иконе на дувару, па кадјоницу на полици, почну д-убеђују мог човека како е вера опијум за народ, да е то измишљена ствар, да од загробног живота нема ништа. Јел, веле, да постоји загробни живот неко би дошо одонуд да то исприча… То ти је, вели обична лаж, да јој мане нема.

– Куку мене и добога. Марширасте ли те ђаволе из куће?

– Јок. Него њима мој човек исприча једну причу, коју е вели чуо од свог ђеда.

– Њима причати и ћоравом намигивати дође ти исто. Знаш да е казано да не треба бисере бацати пред свињче. Јербо шта зна свиња шта е диња.

– Ма да виш ти јада како се они ушућеше и поцрвењеше у образима ко булке.

– Ако су поцрвењели, мож да бидне да им је остало мено образа. Колко било. А шта им је испричо, очију ти твојиг?

– Каже он њима вако. Ви сте, вели, млади људи. Безмало би унуци могли да ми биднете. Свјет не почиње ода вас и вашијег учитеља. Њега е створио Бог, Сведржитељ, у кога ви не веруете. Ал добро. То е ваша ствар. Него, да те упитам, синко, окрете се он оном високшијем, кад си ти рођен? Овај му одговори тад и тад.

– Ко те родијо?

– Па мајка, ко ће други.

– Добро, сине, јесте ли ви учили у школи да дјете прије но што се роди бидне заметак?

А тај младић вели: то се правилно каже фетус.

– Добро, вели, заметак ил, ко што ти рече, ветус. Е мене е мој ђедо испричо, кад сам био мали, једну причицу коју сам добро утувио и о њој почесто думо.

Каже, разговарају два заметка – близанца о томе да ли постоји живот после рођења. Један вели: ми смо овде привремено. Једног дана ћемо ми одавле поћи на далек пут у један широк, велики свјет, који ће бити млого боље место од овог ђе смо сад.

А његов брат му каже: ти си обична будалчина. Ко е се, вели, после рођења вратио вође да исприча да амо постоји неки свјет и, тобож, неки живот. Кад одавле изиђемо ту е крај нашег живота. Све друго су празне приче у кое само затуцане будале верују. Онај први га убеђује: веруј ми, кад одавле изиђемо угледнућемо светлост и разно-разне бое своим очима.

-Бато, не вантазирај. Што нам се та светлос и те варбе не појаве вође?

-Веруј ми да ћемо нашим уветима слушати звуке, цвркуте, говоре, певање, свирку разнијег штрумената…

-Ајде, брате, не залуђуј се тујнак без везе.

-Веруј ми: нашим носевима ћемо мирисати разне мирисове.

-Бато, молим те престани да лудуеш.

-Тамо ћемо јести разну храну нашијем устима…

-Ти ниси нормалан, па зашта нам служи пупак и пупчана врпца.

-Тамо ћемо путовати на велике даљине, преко брда и планина, преко гора и мора.

-О, затуцани и заведени створе. Па зар не знаш да би, кад би то било могућно, заврљали? И зар не знаш колика нам је пупчана врпца? Па ђе би она могла да довати те силне даљине?

-Бато, веруј ми кад се родимо, ми ћемо виђети мајку која ће нас грлити и љубити, привијати нас уз свое груди, шапутаће нам и тепати, певаће нам успаванке и вољети нас коно што нико никог не воли…

-Е, мој брале, који си ти залуђеник. Како можеш поверовати да постоји нека мајка, која ће те мазити и пазити, вољети и тепати, љубити и грлити? Од тог посла нема ништа, кад ти ја кажем. Нема то везе с са здравим разумом. То е чиста будалаштиња… Да мајка постоји, ми би је досад виђели и чули.

И, једнога дана роде се ти близанци. И ондак заплачу. Онај први од среће. Онај други од стра големог.

Ето тако, синко мој – вели им Радосав – тако ћемо и ми једног дана отићи из ове долине суза и уздисаја тамо ђе је радос вечна, из овог свјета у један љепши и бољи свјет. Из овог кратког живота који је бијо, доправде, дужи од оног док смо били заметци, ал ипак кратак – у живот вечни. Ми ћемо за овај живот умрјети. Ал то ће да бидне рођендан нашег вечног живота. Кад умремо, тоес кад се родимо и преселимо у живот вечни, угледнућемо Оца нашег небеског. Онога кога сад не видимо, коно што они близанци нису могли виђети своју мајку. И јопет ћемо заплакати. Кој од среће и радости, што е стиго тамо ђе се спремо у овоземном животу. А пођекои од стра, туге и жалости што је протраћио земаљски, а изгубио живот вечни. И још им каза:

– Отиђте ђецо, онамо, на гробље Черговиште. Тамо сам ја, каже, сподиго спомен мом сину Гвоздену, кои се преставијо кад је пошо у школу. Имо седам година, Бог да му подари рајско насеље. Судбина. Господ дао – Господ узо. Нек је благословено име Господње. Мене и Драгињи Бог дао десеторо ђеце. Ал њега нам узе рано. И знаш ли шта смо турили на спомен?

Они не трепћу. Чини ми се да су престали да дишу. Онај млађи излеће те упита:

– Шта?

А Радосав му каже:

– Отиђте па прочитајте. Ви сте писмени, ако ја нисам.

Онај старији вели:

– Оћемо. Ал баш нас интересуе, вољели би да нам сад каш.

– Оставијо сам аманет да мене и Драгињу саране баш според њега. А оно што е најважније на том спомену, рекли смо каменорезцу да са стране уклеше књигу и да е испише. И он то уклесо. И у тој књиги уклесо слова ко што му рекосмо: „Родимо се да умремо а мремо да вечно живимо.” Нас двое нисмо писмени. Ал за толико знамо. Није нам сврака попила мозак да не знамо.

– Добро му каза. Алал му вера. Па, што вико онај: Бирај, аго, што е тебе драго. Ја сам, озимус, слушала како е поп згодно проповједо. Каже, црква ти је ко вињага. Господ ти је они чокот, а верници су гране. И, вели, коно што грана када се одломи од вињаге почиње да се суши и престаје да живи, тако престаје да живи и свако ко се одвоји од Господа. И, вели, коме Црква није мајка ономе ни Бог није отац.

– Ђе рече Црква. Причо јадни мој тата, кад је оно земајле ишо са богомољцима, како е једном владика Николај објаснијо како е Црква брод нашега спасења, која превози путнике преко мора живота у небески Јерусалим. И како е реко да е господар тог брода Бог Отац. Да е кормилар Син Његов – Христос. Да е ветар што дува у једра – Дук Свети. А, каже, они морнари су ти апостоли и њини нашљедници – а то су ти саденак попови и калуђери. А путници су ти, вели, верни Кристов народ. И каже да е Владика говорио да свештеник служи примером. Каже да е реко да нико у свјету није у стању да тако потврди истину Еванђеља, али ни да е тако одрекне коно свештеник својијем добријем или рђавијем животом. Овај први е вели пастир, а овај други курјак. Ет, тако, вели, реко Владика. И каже да лажни учитељи и лажни пастири могу да заведу народ на крив пут и да претворе Свету Цркву у пећину разбојничку. У лажну Цркву. И вели да е Владика вико:

Зато, Србине, оди мудро ко и оци твоји. Не дај свакоме да бидне пастир.

– Тако и јес. Већина свештеника су да иг од милине и глаш и слушаш. А има иг, да Бог опрости, да те срамота од њине срамоте. Окрећу ко креја. Продали би покров с мртве мајке за паре, а јадно ти веру. Има изрека:

Продо веру за вечеру. Има иг што то раде млого јевтиније.

– Будибокснама.

– Него, заговорисмо се. Почесмо причати о овој данашњој ђеци и тој њиној школи. Да л они шта гођ било паметно уче ову ђецу?

– Уче иг да знају ђедове керадма, а о њиним ђедовима не знају ништа. Ни за око прста конца.

– Е то јесте. Причала ми Смиљка, тако ми овог пута,како њено праунуче кад је из чаршије дошло ономад, онПрвом мају довело неку самсару. Они ти, тамо они, у вароши ни не славе Ђурђевдан, но Први мај. И прича како е то њено праунуче довело неко кериште. Каже строба да те увати колко е грдно. Не мож бити грђе. О дакће. Обали. О искезило се, каже. Исти ђаво. Пљунути. Каже, све га уводило у кућу, Боже прости. Лежи на ћилиму. Ране га из некиг шаренијег кеса. Купају га, чешљају, далеко било. Прича како е она, ан су они отишли с том ђумаром, узела те окадила кућу и попрскала босиљкачом с оном Богојављенском водицом.

– Млого е паметно урадила. Д-изагна ђавољу управу из куће.

– И каже, како јој причало то њејзино праунуче како су га водили неђе чак-чак, на неку керећу изложбу, Боже сачувај. И тамо каже добило неки орден: сац, пац, цац – како ли рече. И каже, како то њено праунуче зна ко е тој ђумари отац. Неђе озго из Маџарске. Па мајка јопет неђе из бјелог свјета. Па се све зна, вели, ко му е ђед и баба и тамо неколко кољена. А мене ти надари ђаво да е питам, зна ли то њено праунуче како се зову његови прађедови и прабабе. Кад она пуста бризну у плач. Суза јој сузу стиже. Еј, моја друго, вели, нит зна, нит га то занима. Нит има ко да га поучи.

– Обезбожило то, сејо, мила.

– Ђаво уишо у њиг и готова ствар.

– Нема од наске ништа, ако се ова ђеца не овизају и не окрену Богу.

– Вала баш. Шта вреди што толике школетине уче кад ништа не знају.

– Нек им Бог мили отвори очи да прогледну.

– Дај, Боже Господе, и мајко Божја, и сви Божји свеци…

 Долазиш нам

Са другога света

.

Иза звезда

И празнине свемира.

Онострана, Пречиста

Незамисливе лепоте

И доносиш са собом

Суштину љубави

.

Преобразиш сваког

Ког собом дотакнеш

Свакодневне бриге

Невоље и туге

Нестају у твом присуству

Без тебе нема ужитка

Ни господару ни робу

Ни краљу ни сељаку

.

Запањујеш нас својом милошћу

Свако зло у добро претвараш

.

Ти си мајстор алхемије

.

Разгараш огањ љубави

 На земљи и небу

У срцу и души сваког бића

.

Твојом љубављу

Стапају се биће и небиће

Све супротности се сједињују

Све што је оскрнављено

Поново свето постаје

Чисти суде и свеопшти нараштају

не дозволите да вас бука и привидни ветар

сатерају у беспуће и страх.

.

Ако далеко одлетите и разумом савладате срце

сигурно ћете се уништити

и расути сакупљене честице порцеланског срца.

.

Останите вечна деца

и смејте се стварима од срца

доживљавајући огроман занос и лепоту

да вам се учини да читав свет је ваш

 и да су се бронзани пехари спојили.

.

Из лавине може само полетети млаз

који се ширењем повећава

и кад пређете кобни моменат

у вашим порцеланским срцима

остаће вечита импресија свега око вас

чисти суде и свеопшти нараштају.

.

. М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Од блата је и твоје срце, од блата је и папир, на коме је исписано јеванђеље. По једном и по другом блату писао је Дух животворни.За то једно писмо кореспондира другом, једно ломи печате на другом, једно тумачи друго. Када свет једно сагори својом страшћу, и друго је у опасности од пожара.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Половином прошлог века кад се

мешто у Бога веровало у Тита и Дарвина

.

Пролеће поодмакло. Кише таман како Бог милуе. Не мож бити љепше. Баба Драгиња окопава башчованлук у Орници. Пуна среће што е све напредно и згодно. Усјеви се модре. Зеленшији од окрјека. Парадајз поњо на љепоту. Повезан ликом пре петнаестину дана. Има триестак тачки. Боранија изишла у вр притки, па се сили. И поћерала меуну. Купус почо да главичи. Лук ко планина. По неки струк намино да се бичи. Краставци опружили врјеже и заметнули ко китина. Милина поглати… Бабу Драгињу трже из заноса џагор ђеце. Иду из школе. Избише оздо од стублине наспрам Савине куће. Овије дана ћеју на распус. Кад су били њојзи упремасе, ко у хору, веле:

– Добар дан!

– Добро вам Бог дао, благо баби! Чекнидерте мено да ви баба нешто дадне.

Ђеца, шалакајући се, застадоше. Не прође млого, изиђе на пут баба носећи у купусовом листу јагоде. Црвене и једре.

– Узмите, благо баби, кад сте тако златни, вала Богу. Ово е на сефте. Јаком заруђеле. Само пођекоја порујела.

Ђеца стидљиво узеше по јагоду. Задња узе девојчица са плавим кикицама.

– Хвала, бако!

– Богу вала, ћери.

Најочкопернији дечак се попримаче баби, па ће, нако,ко у поверењу:

– Има ли Бога, бако?

Баба се пренерази. Ко да е гром гађа. Кроз главу јој пролеће како данашња ђеца ништа не разуму. Реко би су се обезнанила, Боже прости. Рекоби су никли ко печурке. Вала није ни чудо. Учитељи им обезбожени. Држава

безбожна. И очеви им зинули за партијашима ко да они носе крушац у задњици. Виђела жаба ђе се кују волови, па дигла ногу, оће и она. Да Бог мили сачувај.

– Вала, дјете, кадар и нема, кад си то смео да ме питаш.

И прекрсти се баба. Трипут. А онај арамбаша, збуњен бабиним одговором и из-разом лица док се крстила, јопет пита:

– Што се крстиш, бако?

– Па ет. Виђела од мое покојне мајке и веселе бабе. А оне, јопет, виђеле од својијег стариг.

Одоше ђеца, а баба се приби уз обалу крај пута на којој се начоклешила стара илињача и помоли се:

– Мајко Божја, сачувај иг, омудри иг и спаси. Нису она, јадничад, крива што се родише у ово зло и безбожно време. Уче, веселничад, те школетине из којиг е ђавоља управа ишћерала Бога…

.

У том наиђе Анка. Иде оздо из Лучице.

– Помоз Бог, сејице.

– Бог ти помого и свако добро дао.

– Глам те однуд, како сам наминула вамо навише, ко да си нешто замишљена. Реко би ти нису све козе на броју.

– Вала и нису, ако-ш да ти право рекнем.

– Што, јадна не била?

– Ама виђа ли ти ону несну ђечицу што прољегоше.

– Виђак да замакоше.

– Замисли шта ме пита једно од њиг.

– Шта?

– Има ли, вели, бако, Бога?

– Исј. Немо ништа да ти бидне зачудно. Причала ми, ономад, Босиљка како е њено праунуче дошло из школе, па се валило како е научило да е човек посто од мајмуна.

– Будибогснама…

– Мож да бидне да ти њини учитељи и нису ђеца Божја, но мајмунска, Боже ме прости.

– Дабоксачувај. Па кака им је то школа, кумим те Богом једнијем? Ми кад бијасмо ђеца нисмо ни ишли у школу. Но смо учили од ђеда и бабе. Од оца и мајке. Па неђељом кад одемо цркви, тамо поп држи проповјед. Па смо тако научили, да е Бог створио небо и земљу и све што е видљиво и што е невидљиво. Па да е Исус Кристос, Син Божји, оваплоћен од Светог Ду’а и Пресвете Дјеве сишо међ људе споради њинога спасења… Па све редом: како е распет на крсту, па како је васкрсно, па како се на Спасовдан ужњо на небеса, па како ће јопет доћи у дан Страшнога Суда кад ће сви наши стари, Бог да им душу прости, поустајати из гробова…

– Е, моја сеице. Ласно е било нама кад су сви били побожни и веровали у Бога и споради тога што су веровали настојавали да му угоде. Да згодно мисле, да згодно зборе, да чине оно што е ваљатно и драгоме Богу мило.

– Право каш. Ко нема вере, он мисли да се може спасти без Бога.

– Сумњам и да мисли о спасењу. Ма јок. То само гла да се најде, напије, наужива, од данас до-сјутра. Не види то диље од носа. Кадар и да не веруе да постоји Бог и Судија свега, Боже сачувај, саклони и спаси.

– Јес, јес. Викаше покојни чикуна, лака му земља, како змија ништа не чува еда би спасла главу. Па, вели, тако и ми не треба ништа да жалимо: ни имање, ни тело само да би сачували веру. Ако њу сачуваш, и ако све остало изгубиш, јопет ћеш, вели, све стећи.

– Па ја. Мој весели тата е говоријо, да онај ко не веруе у Бога и у то да е душа бесмртна, није одвоијо од животиње.

– Знаш кад се оно чита Апостол у цркви, како се тамо вели да е вера без добријег дјела мртва?

– Па јабогме. Јел онај ко у Бога веруе само на рјечима, ал не извршава оно што е он заповиђо, тај се одриче од Њега и убарабаруе се с безбожником. Мора човек и да мисли поштено, и да у срцу осјећа то што мисли и да ради по том осјећању, па е јаком ондак угодио Богу.

– Јанпут поп, у цркви, млого згодно објаснијо како пут к спасењу личи на ове наше путове што воде у-планину, упоље и коеђе. Да се, вели, не сврзеш треба д-имаш вењер који сија, ако те увати мрак. Ондак, каже, треба д-има пут прокрчен, да ти трњак не избије очи, д-оћоравиш. Ондај онај што путуе треба да бидне здрав, а јок сакат, да би мого д-иде. И кад, вели, дође на раскрсницу, треба да пита неког кудије ће диље. Да не заврља. Тако, вели, и на путу спасења: треба ти нешто да свјетли, да се не спотакнеш. То ти је, каже, вера. Па ти ондак треба пут. То су ти, вели, заповести. Па ти треба здравље. То ти је благодат коју добијаш крштењом, па потље вамо постом, молитвом, исповешћу и причешћем. Па, вели, кад дођеш до неке раскрснице – да не севиш и не залураш, питај дуковника. И тако се, вели, човек спашава и спрема за вечни живот. Ово мено што смо војнак на земљи, то ти је самокодник да уиђеш код Судије. Е потље Суда идеш или у апс – ђе су паклене муке, или у рај – ђе је вечна радос, ђе нема болести, сјекирације, суза, уздисања…

– Е, моја пуста сејо. Знаш ли ти да сад ови начитани ни не верују да постоји загробни живот.

– Будибокснама.

– Вала баш будибокснама.

У мени живот

откуцаји, покрети

-двосрцо сам биће.

.

У бићу биће

срца куцају складно

одјекује космос.

.

Фетус ме тражи

његова мама бићу

-избор је пао.

.

Девет луна

вода му је дом

и најзад копно

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“