Био једном један човек по имену Срећко, што се родио у срећан дан. Од малих ногу је стално причао -„да је све у реду и да тако треба да буде“. Људи су га у почетку гледали благонаклоно, онда са подозрењем и на крају као будалу.

Једном је шума горела и била је велика ватра. Сви су проклињали све по реду, а он је упорно говорио: „Ето, баш је добро што је ватра спалила пола шуме, сад имамо још земље да засадимо жита.“ И стварно, кад су раскрчили нагоретину појавила се плодна земља. Ма камен да бациш и он би родио. Сељани су изделили парцеле и почели да гаје свакојаке биљке. Износило се и на пијацу, снабдевале се тврђаве и дворови. Село је  расло и цветало, а богатство се гомилало.

Онда је била поплава, јер се њихова Бела речица претворила у набујало чудовиште и за тили час потопила село. Сви су били очајни, али је наш Срећко увелико причао: „Добро је што нас је река поплавила, па ћемо сада мобом, коначно да ископамо канале за наводњавање и да издубимо корито речице још више. А лепо је залила и шуму па ће бити разних бобица и лековитих боровница, све до зиме.“ И тако је и било.

Једне године је нестало и хране. Дивље животиње су се одселиле у потрази за храном, а домаће су оболеле, те нико није смео да их једе. Летина подбацила, а и оно мало поврћа у баштама иструлило. Гусенице напале воћке, па је и ту било слабог рода. Сви су муку мучили са глађу, док Срећко није изјавио: „Добро је ово што се десило, да мало постимо. Много смо јели, сви смо дебели, болести почеле да нас спопадају. Овако ћемо постом ослабити и болести најурити, а духовно ојачати.“.

Једне ноћи звезда падалица  је пала близу села. Затресла се цела гора, неке кућице напукле, а око кратера све је било спаљено и дрвеће оборено. Сви су се чудом чудили и ово тумачили као Божију казну. Али наш Срећко је мислио како им је Бог послао дарове. Метеор је издубио кратер и ту се сакупљала вода, неопходна за наводњавање, а била је и лековита, јер су усеви заливани том водом били три пута већи, а воћке су расле невероватно брзо. Хране је било у изобиљу, па су људи носили на пијацу и продавали. Сви су се баш добро овајдили.

Затим је дошла, одједаред, хладна и љута зима. Преко ноћи се све забелело и оковало ледом. Људи данима нису излазили из кућа, али је дрва за ватру било и превише, јер је метеор спалио и оборио грдна стабла, а сељани су их онда исекли и спаковали за зиму. Срећко је ликовао. Било је довољно огрева, а сва храна се сачувала јер је било мразно.

И тако, он је  целог свог  живота видео у свему добро. На крају, једне лепе пролећне вечери, дође богиња Морана код њега. И сви укућани се растужише, јер су знали да  она доноси смрт. А наш Срећко сав срећан: „Баш лепо што си свратила да и мене поведеш у Рај. Да видим своје родитеље и далеке претке, наше силне јунаке и свакојаке светле силе, да се с њима сит наразговарам. Да осетим светлост и топлину нашег драгог Бога. Хвала ти на посети.“. Међутим, богиња је увек волела да мучи људе, те да они у страху умиру и да им тако душу узме. Кад је видела колико се овај несретник  радује и  она одустаде. Тако је Срећко живео у недоглед и свима причао – како је све добро баш тако како јесте.

Ти си мој брат, али зашто се препиреш са мном? Зашто насрћеш на моју земљу и покушаваш ме подјармити како би задовољио оне који чезну за славом и влашћу?

Зашто напушташ своју жену и децу, следећи Смрт у удаљену земљу, да би

удовољио онима који славу купују твојом крвљу а високе почасти сузама твоје мајке?

Је ли част човеку убити брата човека? Ако сматраш да је то част, нека то буде

један чин поштовања и изгради храм Каину који је усмртио свога брата Авеља.

Је ли самоодржање први закон Природе? Зашто те, онда, Грамзивост пожурује на саможртвовање само зато да би тиме постигла свој циљ – повредила твоју браћу?

Чувај се, брате мој, вође који збори: „Љубав постојања обавезује нас да људе

лишимо њихових права!“ Ја ти, пак, зборим овако: Штитити права других

најплеменитији је и најдивнији чин човеков; ако моје постојање захтева од

мене да убијам, смрт ми је тада часнија, и ако не могу пронаћи некога ко би

ми, убивши ме, одбранио част, нећу се либити сам себи да одузмем живот за љубав Вечности, пре него Вечност дође сама.

Себичност је, брате мој, узрок слиепој надмоћи, а надмоћ ствара кланство, а

кланство ствара ауторитете који воде неслогама и подјармљивању.

Душа верује у моћ знања и правде над мрачним незнањем; она негира

ауторитет који се удружује с мачем како би бранио и оснажио незнање и угњетавање

– онај ауторитет који је уништио Вавилон, протресао темеље Јерусалима и

оставио Рим у рушевинама. Онај који је људе навео да великане називају злочинцима;

писце да пљују њихова имена; повесничаре да повезују приче о њиховој

нечовечности како би добили похвалу.

Једини ауторитет који признајем јесте знање о чувању и мирном признању

Природног Закона Правде. Коју то правду власт следи убијајући убојицу? Затварајући провалника?

Насрћући на суседну земљу и поробљавајући њен народ?

Шта правда мисли о власти под којом убица кажњава онога који је убио, а

лопов осуђује онога који краде?

Ти си мој брат и ја те љубим; Ђубав је правда свим својим достојанством и

свом својом снагом. Да правда није подржала моју љубав према теби, не

гледајући ком племену или заједници припадаш, био бих варалица која прикрива ружноћу себичности спољашњим покровом чисте Љубави.

Пун месец овог јула виси над Тијанијом

Прорадило неко ломно ломило у мени

И заштокрилне мисли пред непознатим

Гледам у бели облак који плови небом

Видим како поприма многолике облике

И раствара се али не брине и срећан је

Не брине срећан је – он је оно што јесте!

.

Благо оном човеку који нема непријатеља

Они су заувек отишли из његове подсвести

Јер им тај човек није признао моћ над њиме

И није дозволио да испољавају своју силу

Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане

Пун месец убледео спушта се ка хоризонту

Праискони мир потпуно испуњава моје биће

.

Јул пун месец – недеља није отишла од мене

Сећам се прошлих лета и стене за тиховање

Колико дубоких тајни носе мора и водеани!

И у плими и осеци и бонаци почива Једно!

А толико брзих потока и река носе у себи!

Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?

Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Вечерња сета

.

Горану и Јасни Котарац из Ариља,

словенским душама љубави и сете.

.

Сетих се

Изненада

Љубави једне

.

Из једног

Живота

Давног

.

И сета ме

И туга

Запљусну намах

.

Не знам што

.

Велики Гај, 17. липањ, 2011. года.

*

Само трен и сан

.

Аници Илић, песничкој вили

из Ступчевића ариљских.

.

Плаветно-зеленкасто небо

И облаци бели од пене

Понад зелено-модрих крошања

Високих дрвета што се

На ветру из поља њишу

.

Све је то, гле,

Само трен и сан

Што се у вечну

Потку уписује!

.

Велики Гај, у месецу липа, 2011. года.

Забунцај, да чудо се деси

у немилости дрхтавог језика

.

који би да завара ову

рунолисну сагу

нечим, чему се надати

не умије људско биће.

.

Између двије ноћи је дан,

а између два дана је вјечност.

.

Опери се, моја слико,

моја невољо, мој страху,

опери се мојом сликом,

мојом невољом,

мојим страхом!

Збирка – “Ужарена лаванда“

Анђели Божји живе ради нас, служећи с љубављу нашем спасењу.                              

На сигурном си путу спасења, ако спасавајући себе спасаваш у исто време и ближње, Нико се не може спасти друкчије него кроз ближње.

Хришћани су дужни да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински анђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или, боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

То је хришћанин. Лечи и себе од страсти и браћу око себе. Никада хришћанин и није хришћанин ако мисли да је само за себе, ако не мисли да притекне у помоћ брату који је у греху. Хришћанин није хришћанин ако неће да притекне у помоћ брату који је у некој страсти.

Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату своме и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи.

А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“

“Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости.

Но, гле, Сахара има највише светлости, но за то је она ипак усијани кадавер.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Наде су и одежде

у сновима Надежде

Кипе из четкица забелешке

о Роду, Мајци, Сестри, Брата…

Да се не понове године тешке

Страхоте рата

.

Жена са шеширом пуна сете

Баварац са шеширом агресивних колорита…

Ко пита ово крхко биће, што у њему скита

– БОЛ?

Збирка -„Од саздевка до раздевка“

Ја сам сиромах ко природа

И као небо једноставан

И варљива ми је слобода-

Као глас ноћних птица таван.

.

Ја видим месец беживотан,

Небо – ко мртво платно схватам;

И твој мир нездрав и страхотан –

Празнино – ево ја прихватам!

Уткај ме
У јастук скројен
Од звука виолина
Да заувек
Само твоја будем
И теби се
Као цвет отварам,
Док ме дотичеш
Колутом осмеха твог.
Овесели јутра тмурна
Цвркутом птица,
Спаси од оштрих муња,
Смири свадљиве ветрове
У крошњи.
И речи топле
Као сламу распируј
Док избацујеш кишу
Из очију мојих
И враћаш светлост
Која је давно нестала,
Одлетела на крилу
Сањивог ветра.
И на крају загрли ме
Јер загрљај твој
Закључана су врата
Испред којих ће остати
Сви моји страхови и туге.