Отаџбино мила, ти пчелињи меду,

одувек си била, чар у недогледу,

сезала до неба, анђеоски чиста,

свим Свецима драга, ал и Богу блиска.

..

Ој, Вучице дивна, Србијо небеска,

смеши ти се нежно са зидина фреска,

милује те погледом Дева Марија,

ти си Мајко вила, наша белокрила.

..

Тробојка те краси, на њој бели ор’о,

предивни пејзажи…Ој, зелена горо…

Отаџбино мила, не дај постојбину,

чувај силна – јака нашу дедовину.

Знам шта је убиство и знам шта је геноцид

Убиство је када откинеш прекрасни цвет

Геноцид је и када не збориш са ближњим

Ако дубоко промислимо – то је и суицид

Јер ударац на Живот приземљује духа лет

.

Тијанија – проповедамо ненасиље и чистоту

Клањање и три пољубца прекрасном цвету

Загрљај чврсти времешном мудрацу Храсту

Зналачки гајено воће и поврће нудимо свету

За умље – здравоумље снагу сјај ока и лепоту

.

Тијанија је земља и унутарња и светлосна

Земља Витеза Праисконог Реда – најмоћна

Сви вртови њиве баште поља су плодоносни

Шуме и лугови препуни фазана зекана и срна

Прелепа је Тијанија од јутра а лепа је и ноћна

.

Враћају се расути Витези Праисконог Реда

И наши познати уметници и јогини и учитељи

Подучавају и обрађују земљу знањем Веда

Причају са птицама и биљкама и зверкама

Прерушени уТијанију свраћају и Светитељи

.

На сточетрдесетчетири корака од дома – Поглед

Ту тихују Аранђел и Мансанман долети и Дајбог

Около клеке церови бјелови грабови букве глог

И лековито биље – столисник катарион турица

Девет је планининских ланаца видно кроз доглед

Које су две зле ствари

о којима људи

најрадије разговарају?

.

Туђи грех и своја победа.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Ћутим

Сада молим за сан и за

речи које за друге немају смисао.

Светло и река што блиста

наносе мом усијаном тренутку

велике слапове мекоће и мириса.

Живим за живот,

живим за бајку,

живим за стих чаролије

што пружа ми сву моћ дана и ноћи.

.

Све те силе што небесима плове

стежу нам часове

и пуштају да се енергија разлива,

а скупљати је можемо

у дугачким спиритуалним ходницима

која имају своју луку која су свој брод

већ одавно усидрила и чији чамци

пркосно стоје над видицима

која се јаком снагом могу дохватити

очистити пут и истрајати до краја.

.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Изненада, турска сила појави се пред збегом који се налазио у подножју брега изнад кога се уздиже Буковик. Срби почну узмицати, а Турци за њима.

Кад су Срби избили на каменити брег, Турци су стигли у подножје. Да би се одбранили, Срби су почели да осипају камење према Турцима. Низ окомити брег просто се сручила лавина стења. Многи нападачи настрадају, а преживели нагну у бегство.

Ово камење се и данас налази на Збеговишту у Горњој Трепчи.

*

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Мртав је одавно

Певач белих ждрала

И мртав је свет

У којем обитава

.

Под снежним врховима

Негде на северу сна

Снова се рађа сневач у ждралу

На леду руменом подно вечерњаче

.

Д.С: Необјављена збирка –

“И видех и познах да свет је опсена“

Речи завршавају пут

под врелим језиком игуане…

.

Птице и месец испаравају на хоризонту

до не-распознавања…

.

Срце је стена одроњена

Низ бели камењар додира…

.

Бол сераздваја од јуче

и сутра: Ти јеси

та јара што земљу претвара у со,

та рана која ниче на телу бола…

.

Твоје стопла зна

да направи још један корак

узалуд:

Из ове се белине нема куд.

.

Претворен у суви пламен:

на теби је да поднесеш

сећање на росу јутра

и пут до вечери без утрнућа…

.

Рукама које се топе

закопаваш тело без речи:

тек краткортајан си ожиљак

на лицу земље…

.

Без опроста,

без милости белог неба

предајеш се извесности тренутка:

ово је доба

несанице сунца.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Не ваља се по кући звиждати – скупљају се мишеви.

Не ваља се метлом тући децу – неће да расту.

Не ваља се давати ватру са огњишта после заласка сунца –угасиће се.

Не ваља се гаће стављати под јастук – много се сања.

Не ваља се змији помињати име – доћи ће ти пред кућу.

Не ваља се женско дете тући варјачом – тешко ће се удати.

Не ваља се радити никакав посао пре умивања – неће бити успешан.

Не ваља се јести под капом – јер ће сва храна отићи ђаволу.

Не ваља се клатити на столици – храмаће стока.

Не ваља се на Туциндан тући, или бити децу – патиће од чирева.

Не ваља се у току славе гасити славска свећа – умреће домаћин.

..

Сакупио Ника Никола Стојић:

“Драгачевске приче и предања“

Заборављам песму,

заборављам име,

заустављам сат…

испод високих борова,

окупана Сунцем,

у одјеку дечјих гласова

ја Живим.

У обручу моје зенице пламене
назирале су голе и изморене сене
гађале их сумње са сваке стране
и страх од зверске, сиве мрене.

Душа је слутила у тамном таласу
над главом сваком нашом голом
зверско режање хладно и круто
ријући земљу страшним хуком.

У љутом плачу ка кобном бегу што
вечним је криком и тугом одзвањао,
стигао сам до самог руба долине.

Проклињао сам бога и сопствено семе
живот света, страх што је храбрио мене
и водио у огањ и лед до вечне тмине.