Догодоло се по Младенцима2009. љета Господњег

Лелене очи стрине Крстине, ко неки сјајни бисери, и румен у образима од ватре коју е имала, украсили су суморну болничку собу с изанђалим чаршовима и излизаним ћебадма окрзалиг ивица. Смештише је тујнак иако се опирала д-иде у болницу. Фала ти, мој Драгићу, кад си ти брже боље дотрчо, чак из Београда, д-обиђеш стрину. Навалијо Владе, морамо д-идемо, каже, мама, доктору. Ма јок, сине, велим ја. Не вреди да дангубиш. Но спремај шта немаш. Догоро луч до ноктију. Реко, знаш како е казано: лија лија па долија. И ет, догнаше ме вође. Нема од тог посла ништа. Дабогда д-осванем сјутра. А и наживљела сам се, мој Драгићу. И вала Богу, дочекак и ђецу и унуке, угледнук и праунучад. Бабине љепоте. Сашку. Тако тепају Александри. И Јоцу. Тако зовемо Јовану, срећицу бабину. А изгледа ми да е још једно на путу. Од Срета и Нене. Е, то баба не мож да дочека. А вољела би. И да ми се Веро бабин ожени. Ал знаш како е казано: Ко није задовољан на орају, није ни на товару.

.

Вала Богу за све.Ет, мој Драгићу, проуја живот ко неки прољетњи ветрић. Ко облачак кад намине одонуд од Овчара. Само се мено замаријаш, њега ниђе нема. А ко јуче да е било кад, у Краварици, бијаг дјете. Док дланом о длан зађевојчик се. Једнога дана, јаком се помолило Сунце, одонуд од Голупца, само што е спала роса, ја изагнала овце горенак на ћувик. Без јагњади. Тек иг бијасмо, тиг дана, залучили. Кад одјампут бану Славка. Она ти је добра ко љеб. Ал заумита. Кад нешто навре, немош да е се отаросиш, па да ти је сир ко кајмак. Ете ти је, изби одонуд од крша, прескочи преко јаруге и иде вамо, право к мене. Слушај, Крстина, вели, доћи ће ти, у неђељу, просц из Горачића. Ономад на вашеру, запођено се неки разговор о томе како е омладина почела да се квари, од кад је ова гологузија дошла на влас. У том ти један човек вели, да оно што иксан из куће понесе – то потље носи цео вјек. И тујнак ти помене тебе како си отарашна, послушна, смерна, од добра и честита рода и коешта. И, каже, у ту причу се умјешала нека постарија жена. Одавле из Краварице. Не шћадијагу да иментују која. И жена ко жена, развезе како си згодна, бјелопераста, д-имаш очи ко гора, румена ко јабука, д-имаш златне кике, зубе ко јаглице и ваздан коешта. Знаш каке смо ти ми жене.  Ако кудимо, тражимо длаку у јајцету. Товаримо и што јес и што није. Јопет, ако валимо, окивамо у звјезде. И тако су те, нако, неотице, насочили. Чудиш се како? Нако лако. Ништа нема случајно. Све је то одређено, ја кад ти кам. Јел да није, откуд би се баш тујнак, у они час потревио Сретен Стевановић, кои има сина за женидбу. И он, кад је чуо шта ови зборе, почне да се разабира о тебе, о твоима, о ујчевини ти и све по реду. И кад је све сабро, реши да дођу да праве питање. Да те просе. Ет.

.

Споради тога сам дошла, замолила ме Анка Сретенова да јавнем твоима. А то е једна поштена и домаћинска кућа. Знаш како ти је казано: Пара на пару, а рђа на рђу. Тај Милорад је млого добар момак. Јединац. Има само двије сестре. Ал оне су тујнак од данас до сјутра. Стасале за удају. Туј нећебити деобе. Грађевине добре. Кућа величачка, зидана, с подрумом. И још једна, омања полубрвњара ниже ње. Па вајат и мекар. Велика качара с треном. Љебна вруна. Зидан обор, кокошар и нужник. Два салаша. Штала код куће, штала у-пољу. Ћилер код куће, кошара горе у-брду, у Станићевини. Бунар сред авлије с каменим сантрачом и вијоглавом. Котар ђе ђену сјена заграђен. Имају лампек, тестере, и попрјеко и оно уздужно с разбојом. Пуна штала рогате стоке. Крава и младачниг и ониг другијег. Добри волови. Башча се врани од свиња и назимади. Оваца, кокошију, ћурака, патки, мисирки… нема им броја. Ма нема шта нема. Од тице млјека. Свекар трезбен, свекрва  радишна и добре душе. Карактерна кућа. А Момак, нема му равна. Личит. Образли. Ма од Јелице до Бјелице не мош му наћи парника. Ко Марко Краљевић. Само што нема бркове ни Шарца. Но волове. Бељу и Зекоњу. Он ти је дуго доијо. Кад му е мајка у пољу, с оне стране потока, нешто радила, он је зовне напремасе да сиђе до у поток. А он јој одвуд санесе столицу троношку. Она сједне на ону троношку, а он клекне, те е подоји. Знаш каки је. Мож коњу реп д-ишчупа. Има, каже, једну валинку, ал не мош ти сва добра да саставиш. Ове године јаком ступа у пунољетство. Твоја суврс. Није га јоште позвало у војску. Ал шта ћеш. Млого е добра прилика. Немо то д-испуштиш нипошто. Није то служење држави довјека. Вришко ће да прозвре двјегодине. Мож дати Бог да прије но што оде у-војску ти останеш носећа. Па да се, с Божјом помоћу, зародиш и да га чекаш са сином. Ја ти кам. Таког момка неш наћи да би ђевовала колко ош. Очију ми мојиг. Нема шта да му се манише. Немо да се мислиш и предомишљаваш и да се нешто нећкаш. И немо да се заносиш што облјећу око тебе. То су ти базвркани. Немо да гурнеш ко маче у варенику. Па потље д-испашташ цео живот. Ти голамфери не мисле ништа, но дан и комад. Од данас до сјутра. Ово ти је права прилика, ја ти кам. Д-идеш у домаћинску кућу. Јабогме. Одок ја код твојиг да им све опричам како јес. А ти немо да се нешто кошташ. Но кажи: Како ти, тата, рекнеш, нек тако бидне. И Бог ће то да благосиља, виђећеш.

.

Шта ти је Славка причала мојима, не знам. Тек, сјутрадан, пошто се вратијо из Гуче, ваљаде ишо да се распитуе, вели мене тата: Ћери, доћи ће у неђељу просци из Горачића. И тако и бидне. Туј ти они попричају и закажу за идућу неђељу д-идемо ми кодањиг да гламо дом. Кад је дошла та неђеља, кренемо ми. Весели тата, јадна мама, мој ујак, и брат ми Будиша. Повели и мене. Тујнак ти се они, уз ручак, нареде из рјечи. Мој јадни свекар вели: – Пријатељу нама треба добро чељаде. А ја сам, вели, чуо да е ваша Крстина честита и вредна. А што се рува тиче, твоја драга воља. Ми не иштемо ни око-прста конца. – Исј, пријатељу, вели мој весели отац, немамо ми сто ђеца. Спремили смо ми њој руво, није се била још зађевојчила, нако како требуе и како Бог милуе. И удају ти они мене, те године, за Милорада.

.

Није ни огодинило, оде ти мој Милорад у војску. Кад би тачно тријести дан како га испратисмо, ја родик Марка. Ет, како ти је Славка потревила. Оно кад ми је рекла код оваца да ћу са сином да сачекам човека из војске. Згодно сам се слагала са свекром и свекровом. И са заовама. Не зна се да л бијаше боља Сеица, како сам звала Јелену, ил Циле, како сам звала Љепосаву. Ал, јопет, знаш како ти је без друга. Друкчије е кад имаш заштиту. Дани се одуљили ко гладна година. Никако ишчекати. Беше Марко одврко кад Милорад дође на осуство. Ал ко на инат ониг петнестину дана пролеће док си трепно. Оде Милорад јопет. Дође с времена на време писмо. Ал зна он да то писмо читају пред свекром и свекрвом и заовама. Свијуг помиње и поздравља родбину, комшије поименице. И дјете. Само мене пусту не помиње ко да се не ваља. Ма знам ја што он тако, ал јопет ми нешто нажао било. Па кад у ноћ легнем, суза ми сузу стиже. Јопет кад ми вратимо писмо сви по нешто рекну. Свекар каже: Ај ти снајка реци коју. А ја велим: Марко е добро, немо ништа да се сјекираш и он једва чека каш доћи.

.

Дан по дан и прође и та Милорадљева војска. Заове се поудаваше. Марко и Владе расту. Бори се, потрчи, повуци, понеси. Цео живот нам прође у журби. Појтај вамо, појтај онамо. Знаш како ти је у сељачкој кући, мораш сто јада да знаш. И да помузеш, и д-узвариш и д-усириш, скидај плјесан, рибај чабрице и карлице. Па д-идеш у чобанију, ђе мимогред предеш ил плетеш. Па да задајаш јагњад и телад, да намириш пиљеж, да свињама скуваш меће. Да помогнеш кад се дае дистол овцама, ил кад се свињама ударају брњушке. Па потрчи у шталу. Д-очистиш, да положиш, простреш. Да нацјепаш дрва, да наложиш ватру. Да зготовиш јело за чељад и раднике кад иг има. Д-умјесиш, д-испечеш, зачиниш, запржиш. Да ти не причам о пољскијем радовима. Не знаш ку-ш прије. Па земајле, чупај и кисели конопље, па трли, па преди и препредај, па ткај, па бјели платно. Сто јада. Па балучи ћилиме, вези, штрикај, нецај. Не знаш да л прије д-уватиш за оклагију, за варјачу, за бућкалицу, за тучак и ступу. Ил вамо за мотовило, вретено ил дружлицу, преслицу, гребене. Ил да сједнеш за разбој. Не знаш да л ти је потребнија куђеља ил повјесмо.

.

Ето ти, мој Драгићу, свашта сам ти пуста претурила преко рукуј и главе. Млого стоке. Милорад вољо да му то све бидне урањено и за дику. Он ти је преко тријес година сваке јесени ишо горе у Банат, у бербу муруза. По тричетири неђеље. Ђекад остану и пешес. Ондак ти се то све брало ручно и комишало на струку. Имо он групу и вољеле га те Лале млого. Ал муке су ти то биле. Све су веселници спавали по купама шашине ил по шталама, на тим њинијем салашима. Бивало е да ђекад по десет дана не окусе смока кашиком, но све једу суву рану. Љеба, сланине, лука и то ти је. Све им руке испрскају. Неки радили то за-паре. Он јок. Но за жито, нако у клипу. С кочањком. Догна пун вагон возом до Чачка. Одатле потље по неколко дана то прегоне вамо горе. Њему ти је била уживанција да напуни салаше, калкане и да стока бидне, нако, за углед.

.

Потље је преко зиме кириџијо с лампеком. Дан-ноћ се боријо. И то е радијо аман тријес година. Изгонио је пођекад по дваес и два лампека за дваес четири сата, кад су дрва сува и ако е лјепо време. Све живо се чудило како то ради. Он ти преложи лампек очас. Ма имали смо ми ракије колко ош. Нолики вотњаци. Ал ет. Није шћео докон нилјек. Тешку ракију заради с лампеком. Владало се два кила од казана. Ондај ракија имала лијепу цену. Тамо пред прољеће, таман кад се испече ракија и од маџарки, Милорад запуца у Ливно, ил у Сплит. Ћеро компире да продае. Обично е у то време понајјача цена. Погоди камион, овај му оћера, и тамонак стовари код некијег људи у подрум. И отале потље продаво. Што по кућама на џак, што крчмијо на пијацу. И тамо ти је спаво по тијем подрумима у кое е смешто компир. Мука се намучио. Ал њему то ништа није било тешко. Заумит био цјели вјек. А вала Богу здрав ко дрењ. Све га задиркиво браца. Вели, јак и здрав зато што е доијо аман до војске. Тако се он шалијо. Ал јес доијо до пред полазак у школу. Што јес јес.

.

Једном ми реко, нако озбиљски, да е тебе накричијо да му све те његове муке опричаш кад га биднеш пратио онамо, да се одмара според ђедова. Мораш му то испуни- ти. Он те млого цени. И вољо те од кад си се родијо. И дањ данас те не одваја од наше ђеце. Вала, ако е се жив иксан нарадио, он је. Ал и ја сам заплатила, обадва ми ока. Кад је, вамо, маториње онемоћало, заове се поудавале, а ђеца још нису доспела снаге, ондак ти спала књига на Милорада и мене. Весели тата ти је неколко задњиг година мого да припушти овце и то ти је. Потље занемоћа и није мого ласно из собе д-изиђе.

.

Јадна свекрва могла да лошка ватру и да, ет, припази мено око јела да не загори. Ил да се не препече оно што е у вруни. То толико. Године учињеле свое. Ко-во ја сад. И кад би шћела нешто бејаги да приврједим, не могу. Не вреди. Ишчиљела снага, мој Драгићу. Колко сам пута препарлала преко планине с обрамачом и теретом у Чачак на пијац, у Бањицу у виноград. Колко сам, пуста, одњела ручкова косачима и копачима, жетеоцима и пластијоцима те у Радовину, те у Ридове, те у Плужине и коеђе. Ни броја нема. Ал ондак ми све ласно било. Јопет се и насмијемо, и запјевамо, и комендијамо. Свако време има свое бреме. Нећу криво да зборим, било е и лјепијег дана. Свадби, бабина, слава и коечега, кад се мало разгали душа. Још памтим, ко јуче да е било, кад се женио мој брат Будиша. Исј, што е то била свадба. Баш оно што се каже: мушка. Три дана. Кад смо пошли за ђевојку, возио нас браца. Твој тајо. Он ондак имадијаше оног зекана – Ђура, а онамо Властимир Поповић вранца – Батора. Наке коње није имало Драгачево. Парили иг они пођекад, у орању и вако кад су се прегонили неки већи терети на-даљ. А нарочито споради дике: о вашерима, свадбама и тако. За ову свадбу упарио иг браца. Окитио иг кићанкама, турио прапорце, истимаријо. То лети. Тице им равне нису. Није било иксана који се за нама није окрено. Све је добро било. Вала Богу…

..

Добар ми је Милорад био, не могу да кам криво. Није бијо неки крвник, коно што е имало људи. Нит се напијо ко поедини. Колко е мого, трудијо се да ме заклони, колко било. Пођекад ме и одмјени, не могу губаво да зборим.Само ми оста нажао што ми ни јанпут, вако, кад дође однекале, с вашера, из Баната, из трговине, не доње вишек болбоне. А све сам се надала, очију ми мојиг. Ал шта ћеш. Мора да га разумиш. Прече му било да набави покровце, ил бисаге, каку алатку, чешагију за краве, поводњик, влачег, ранију ил мај шта у кућу. Ма и ја сам ти вољела да се заваше коешта д-има у кући. Да човек не зајма по селу. Ал ми некако крњо оста без оне болбоне. Прекорек га ономад, очи младенаца, за ту болбону. Нако у шали. Реко Милораде, рђицо една, да знаш колко сам се пуста надала да ћеш ми доњети болбону кад дођеш однекале. А он ме погледну, некако чудно. Никад ме није тако погледно.И тури ми руку на образ. Д-извинеш, дјете, ко да ме помилова. Не би му баш сведно. Ко да му би нажао. А мене после би криво, што сам то морала баш д-ис- тртљам. И тако, прође живот, мој Драгићу. Ал, што вико онај, свему има време.Ет, сад дошло време да се мрије.

.

Сјутрадан се моја добра стрина Крстина преселила у вечност. Бог да јој душу прости.

.

После саране, кад гој сам свраћо на гробље, на гробу стрине Крстине сам затицо по неколко разноразнијег бомбона. И кад је спомен сподигнут, било иг је и доље на гробу и горенаке на спомену. Нико није знао оклен су тујнак.

Ни ко иг доноси..

.

[27] Ову причу је објавила Политика, 15. јануара 2017. на стр. 22.

Мртав или жив

Антонимије су опште то

Рекли би сте да је то бесмислена хир

Када је неко несвакидашњи, вансеријски тип неизлечив

Од живота мртав – у част смрти жив!

.

Можда сам и мртав

Или то Ви мислите да сам имагинарно жив?

Лепо Вам кажем да не схватате мој став.

Опростићу Вам јер сам сâм за то крив

Јер намера је моја пут несавладив,

а сам остадох непромењив и непоправив.

Ера од мене поче која још није почела

и само је моја,

Видите ли да сам човек једанпут рођен у њој.

Или можда још не можете да схватите

Ћуд моју и да ли сам мртав или жив.

.

П. С. А да ли сам ја уопште и човек

или само бледо назирућа сенка?

Али сенка постаје све блеђа и блеђа,

не разазнаје се више међа

између мене и ње!

Један човек и његов син ишли су планином. Одједном, дечак запне о камен и крикне: „АААААААХХХХХ!“

С планине ођекне: „АААААААХХХХХ!“

Дечак викну: „КО СИ ТИ?“

С планине одјекне: „КО СИ ТИ?“.

Дечак се разљути па викне: „КУКАВИЦО!“

Глас одговори: „КУКАВИЦО!“

Дечак погледа оца и упита: „Тата, што се ово догађа?“

„Обрати пажњу.“ – рече отац.

Тада отац викне: „ДИВИМ ТИ СЕ!“

Глас одговори: „ДИВИМ ТИ СЕ!“

Отац рече: „ПРЕДИВАН СИ!“

А глас понови: „ПРЕДИВАН СИ!“

Дечак је стајао изненађен не схватајући шта се догађа.

Отац му објасни: „Људи ово зову јека. Али, то је у ствари ЖИВОТ!“

Живот ти увек враћа оно што ти дајеш. Желиш ли више љубави, дај више љубави. Желиш ли више добра, дај више добра. Желиш ли разумевање, труди се разумети друге.

Ако желиш да људи буду стрпљиви с тобом и да те поштују, тада и ти буди стрпљив с људима и поштуј их. Ово правило односи се на сваки аспект живота…

Живот ти увек враћа оно што дајеш!

Ток твога живота није случајност.

Он је огледало твојих дела.

Извор: нет страница „Керефеке“

Морала сам да урадим оно што се никад не ради…

сви су против били али дозволу од Творца добих по храбрости у срцу…

То се збило онда када су закључали време.

.

Стала сам чувару на нос,

рекла сам да имам дозволу да ми откључа

по вољи Творца,

рекох громовито, а врата се отворише сама!

Мрак!

Светлост правим сама

корачајући мрачним безданом!

Један мученик ме за крај плаве хаљине ухвати и рече „Помози ми“ док умире у мукама, а смрт не стиже.

Погледах му душу крајичком ока и видех злодела за која опроштаја нема,

рекох му : „Ниси џабе ту где јеси“

и продужих даље низ бездан!

.

У једном моменту на доле пропадам и нигде нема краја…

Кад испред мене угледах душу кристално белог змаја!

„По тебе сам дошла „, мислима му рекох и спустих руке на његов оков,

он се истопи и неста !

Загрлио ме крилима која је поново ширио ,

и рекао да пожуримо док ме тама не види.

Пред крај последње му мисли затресе се све и поче да расте из ништавила нешто огромно и да сикће на нас!

.

У том трену отвори се портал и змај рече да брзо прођемо у наш свет!

И тако и би!

.

На слободи си, а сада се пробуди

Један, два. три!

Хиљаду путева 

хиљаду надања

за очи жедне живота 

нема вечног страдања

само тихи мир… 

.

Нити што се свезују у причу 

која бива изнад свих скаски 

су сребне струне небеске харфе 

време ту не касни

радост је ватре пир. 

.

Вид у стакло подаме.

Врило је срце сваки пут. 

Вешто се кичица измакла 

да би прст Божји стварао.

Чекам те. 

.

Док сам једно у мислима са свим 

спреман и запет,

осећам твоје присуство душо

и видим искре духа твог.

Вољена, дариваш благослов. 

.

Ево само на трен

што у нашим дворима вечно је ту

понећу твоје даре њима

Љубав чисту у грудима

лепоту којој речи не прилазе. 

.

Отварам десни длан

у њему станује вечни плам

Лице ми влажно од етарске воде

ноге ми зове тај дах слободе

У трк! У Бој, Ура Роде мој! 

.

И све утихну…

Изабрах једну капију.

Свет је нестао и родио се опет.

Ах леп ли је живота цвет…

Ах леп ли је…

Јер пакао није ништа друго до одсусто љубави.

.

Нигде се нисам тако очајно и опасно давио као у себи, Господе. И никада и нигде тако ужасно умирао као у себи. Најстрашније смрти су у мени, не око мене. О, колико је тајни о мени у мени!

.

Шта је благодат апостолства? Све оне божанске силе које су потребне за успешно проповедање Еванђеља: божанска мудрост, дар чудотворства, дар пророштва, дар исцељивања, дар речи; све оно што апостоле од људи чини апостолима, и што они као људи никада не би могли имати по себи и од себе.

.

Лако је бити посланик човека, ма ког човека, посланик људи, ма којих људи. Али бити посланик Богочовека, то је и страшно и величанствено: страшно по одговорности, величанствено по предмету посланства.

.

Апостоли су просветлили не један народ него цели свет.

.

Ако се не одречете себе и свега што имате. Не можете бити моји ученици и ићи за мном. То је еванђелска дилема вере.

.

Једини прави смисао људског постојања у овој воденици смрта јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта ми прогрес и усавршавање? Нашта ми добро и зло, истина и љубав? Нашта ми небо и земља? Нашта ми Бог и свет?

.

Целу нашу планету смрт је претворила у безизлазну лудницу. Од лудила смрти један је лек: бесмртност.

.

Јер ништа страшније од бесмртности, ако у њој нема љубави. Шта је то онда? Вечно мучење, пакао. Јер пакао није ниита друго до одсусто љубави.

Када видиш лист
Ветром ношен
Ветар остаје невидљив

Која ватра
Моје светло исијава…?
Угаси је…ако зла је…
Ја не знам…и не умем

…А тако си ми лако
Руку дао
И само сам хтела
Да ти лакше буде…

…И тако си ме лако
Пустио да Те успавам
А никада Те не бих
Повредила намерно…

Незнање је лудо
А нежност опасна…
Опрости ми…

Да ли знате земљу с гробницом без краја

где станује дуга и живот пролећа?

Ноћи где не беше већ тол’ко столећа?

То је земља њене лепоте и маја.

.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,

чије време нема будућност ни сате,

где су венци, боје — да л’ ту земљу знате?

Да ли знате и то да ње нема више?

.

Као уздах бола, као срећа људи,

кратка је и њена историја смрти:

Ноћ и један ветар… И њени су врти

умрли, да нико сад их не пробуди.

.

А већ у тој земљи где је било цвеће,

живела је она, и младост, и дуга:

А већ у тој земљи овладала туга,

и уместо маја свуд се јесен креће.

.

Јер једнога дана, из другога краја,

ноћ и ветар био, и дувао јако,

па цвеће и младост умрли полако…

После јесен дошла на сарану маја.

.

На сарани маја била је и она;

Саранила дане цвећа и младости

и са њима венце, и своје радости,

и све што је била њена васиона.

.

И у тој гробиници младости и цвећа

дисала је она још лепотом својом

у јесењој ноћи, у ноћи са којом

грлила је живот свих мртвих пролећа.

.

Али једне зоре, прве зоре потом,

заспале су благо њене очи дана,

њене очи цвећа, сред живих обмана,

у јесени тужној, са њеном лепотом.

.

Заспале су потом. Она, без живота

и младости, спава на крилима туге;

Место црви — мртво цвеће, мртве дуге

по њој: она спава, с њом њена лепота.

У родном селу, у сред лета,

низ пољске дужи, отац коси.

Кида главице детелине цвета,

мајци се плави стручак у коси.

Замахну косом сечива оштрог.

Поруши струкове плавих глава.

Мирује биље живота свелог,

не дише више, а не спава.

Ја знам и какви су тада били

детелине откоси, док вену;

лелујали на паука свили

и покошени у једном трену.

Мајка их, сутрадан, сама купи.

Навиљке ниже и скупља траве.

Понекад са њима и трнак скупи,

нестану оне главице плаве.

Латице цвета детелине

сете ме на њих и драгих дана,

а родитељу кад живот мине

и младост нестане разиграна.

.

М.М: Збирка -“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација: Миливој Мирић

.

Не дај мала, да свет је без боја
нит’ суморна да је башта,
нека бира ведра душа твоја,
шаренило нека ствара машта.

Научи још сада боју да додаш,
јер живот буде бедан и сив,
по шаренилу лакше да ходаш,
у срцу имаш спектар жив.

Својим очима на свет гледај,
не прихватај тмурне боје,
снове оствари и ником не дај,
душом бојиш шта је твоје.

Друкчија свима кроз живот буди,
не пише да киша није црвена,
ако се чуде то су само људи,
машта им је некад ускраћена.

Још сад се за живот спремај,
наоружана жељом и кистом,
злобе из себе баци и немај,
боји и маштај..не живи у истом!