Дошла нам је нова годиница

и на руци три венца донела:

први венац здравља и весеља,

други венац пшенице белице,

трећи венац винове лозице.

Који венац здравља и весеља

њега ћемо у дворе носити

да будемо здрави и весели;

који венац пшенице белице

њега ћемо у поље носити

да нам ,роди пшеница белица,

да нас храни до новога лета;

који венац винове лозице

њега ћемо на брдо носити

да нам роди винова лозица,

да нам старо чека ново вино,

да се здрави вазда веселимо.

.

Казивач – Ката Илић, Граб

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Миленијуми се распршише

у процвату људског ума,

изродише космичку паралелу

и својим обухватом

освојише куглу земаљску целу.

.

Надчовек кликну пркосно срећан

ненадан васкрслим новим царством,

умео је да Нојевом арком

оплоди оно што загади шејтан.

.

Човек се наднесе над понор,

са страхом угледа ђавољи окот,

зарече себи охолост и плодност

и тако лакше поднесе растући раскол.

.

Угради у нови процват васцели,

циљни, заносни кредо,

зажеле врхове блиске Зевсу

ал’ опече крила у првом лету.

.

Од тада човек себи рече

да је опрезност мајка мудрости,

разазна летове у висине снова,

хтеде трезвеност а не лудости.

.

Почео је полако да ствара и учи,

наслања умно на своје претке

и тако ствара нове зачетке.

Од крила слабих што сунцу даде,

прометејски пре васкрснућа

гураше камен уз казну горку.

.

Ал’ стаде на ноге, запали ватру,

донесе уздарје, огреја душу и тело,

ал’ нема мира људско проклетство

од нових крстова што стварају ропство.

Још увек живе у мени слике

мог оца драгог, на крају њиве.

Класју, ето, милује стабљике,

на драго биће сећања живе.

.

Гледам га, како му поглед пуца

преко тог класја, у смирај дана.

Лице му блиста, као зрак сунца,

коса на ветру, ињем прошарана.

.

Да ли је добро налило зрно?

Узима нежно и класје кида.

– Ваљда му није род посрн’о?

На длану, са њега, плеву скида.

.

… А када први падне откос,

то мило зрње држи на длану.

Груди му тада обузме понос;

два Сунца сијају у том дану.

.

Чудни су били његови пути.

Мамина слика њега прати.

Увену, као листак жути,

мила му беше моја мати.

.

… И сада заједно жању небом,

са кишним класјем они живе.

Закле ме овим житним хлебом:

“ Ево ти, кћери, па ори њиве!“

.

М.М: Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација – Милувој Мирић

Расцвјетали гроздови сјећања

Пурпурне зоре

Мириси далеки

Пробуде у зору

Тамо гдје је душа рођена

Мириси раја

Јоргована

Свјетлост од зеленог жада

И сјаја

Сребрне воде

Бисерне капи

Разливена дуга

Боровину дишем

Ех расцвјетали гроздови сјећања

.

Па ноћу пружам руке ка звијездама

Тражим моју

Грлим је

Пишем јој

Волим је

Сањам је

Молим је

Да ме опет буде

Пурпурне зоре

И мириси јоргована

Кану

.

Прамац кануа

Сече тиркиз лагуна

-Делин у скоку

.

Усамљен ратник

Звук стреле фијукну

Кану пристаде

.

.

Весло

.

Веслајући

Пресецом дуге сенке

Старог врбака

.

Рибар певуши

Веслом зароњујући

-Бућ

.

.

Корак

.

Корак ка југу

Па два ка истоку

За сопственом сенком

.

На путубез циља

Кловн бенав

Корача опрезно

Плаче ми се ноћас

због себе, због људи,

због облака снених

којима руке пружама

не дохватам их…

због суза у ноћикојима

краја не знам,

због тишине коју слушама

слушати не умем,

због молитве једне неме,

неиспуњене…

Издржаћу.

Кад би ти понудили златни пехар са најбољим вином на свету и рекли пиј, но знај, да је на дну скорпија – да ли би пио?

У сваком пехару сласти земаљске налази се при дну скорпија. И уз то, на жалост, пехари су ови тако плитки, па је скорпија увек близу усана.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

На песку леже ноћи. И ти

У њима сам пребиваш испод угашеног звона.

Твоји се кораци растављају са

Оним светом

Што те надраста, са оним

Током што тече мимо твојих жеђи и што се

Стапа са простором и даљином.

Сам

Тумараш кроз просторе неба. Сам као

Сапет врисак луташ од стабла до стабла

И некога зовеш

Мучи те

Тај бесмислени песак што се

Протеже изван твојих недогледа, изван

Свих путева

Који се обећавају даљинама. А већ

Падају страшни откуцаји

Твог завештаног претсказања. И неко

Умире у твојој близини још

Пијан од месечарења и поспан од

Младих птица.

Ти се отимаш од магновења

И бацаш на звоно да га клатиш,

Да олубиш ноћ и звониш,

Звониш,

Звониш.

Стеновита врлет.

Каменим беспућем ка врху

грабим ка врху.

.

Инсекти лавом прекривени,

лет утиснут у вечност.

Јесу ли Анди заиста вечни?

.

Слапови воде из висина

стопала корачају из низина,

у лагуни одмор налазе.

.

Валови моћни,

сведоци епоха

-окамењена сећања.

.

У небеској тишини

над каменим кулама

два кондора плешу.

.

К.П: Књига – Љубав у кодовима

Ленки Дунђерској

.

Шта траже њене недозреле године

На прагу моје куће од успомена

Кад су моје ноћи све без месечине –

Она ни себи јасна тако занесена

..

Кад закуца смем ли отворити врата

Не од страха за ме, јер га нема више

Већ да ћу разбити снове јој од злата

Илузију само што занос избрише

.

Зашкрипаше двери, стоји испред мене

Како да удахнем ваздух што нас дели

Мисли виде дете – срце обрис жене

Напред или назад – шта је корак смели

.

Заустих реч мудру, али већ је љубим

Жена је – осете немирни ми прсти

Док мислима себи кô злочинцу судим

Пред ђаволом страст ме у бестиду крсти

.

Испија ме жедна – сан се с јавом бори

Руке су нам пуне нејасних недаћа

Ал’ кроз мене теку усахли извори

А њеним недрима капи медног саћа

.

Грешна ли је жудња у њој и у мени

Или да је пустим чежњом да изгори

Не знам – али грлим све у младој жени –

И зар пољуб грех је кад се чисто воли