Из срдашца песма ниче, душа јој је семе била.

И све мисли небу лете, Србија им даје крила.

Луч обасја све кањоне и планине смрзлог дана,

магла неста, указа се вук с’ стотину љутих рана.

.

У очима ватру носи, огледало од буктиње,

крв потече, па се врати у венама се успиње.

До Kосмета ветар стазом урлик милни Храму носи,

а Храм биће сваки педаљ где год јесу српске кости.

.

Васкрсењу вавек слични… Ми гинемо, да нас роде!

Kруг бескраја у зорењу, месец плови до слободе.

Да челиком оштрим секу, живим огњем да нас спале…

Вук устаће, јер је браник наше земље Православне!

Моја љубав према теби

учинила ме безумним

.

Лутам бесциљно

кроз рушевине свог живота

моје старо сопство ми је страно

.

Због твоје љубави

раскинуо сам са прошлошћу

.

Жудња за тобом

држи ме у садашњости

Страст ми даје храброст

.

Тражим те

у највећим дубинама свога бића

.

Некад сам читао

митове о љубави

Сада сам постао

митски љубавник

ВИЛИНСКА ЉУБАВ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.

Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.

Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.

Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.

На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.

Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.

После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.

На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да

ће се поново срести у његовом будућем животном току.

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.

Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне

столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.

У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.

Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.

Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.

Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.

И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.

Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он јеу њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.

Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:

Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско- руској ратничкој породици на Уралу.

Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.

Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља,

једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.

Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.

Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме

свету, и у овоме обличју.

По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су,после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са

својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.

Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

* * *

Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

.

ДРВО ЖИВОТА НА БЕЛОМ ПУПКУ СРБИРИЈЕ

Моћне и несагледне шуме, и зелен-плаветно небо, у Пурпурном Прстену Стриборије, подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи на струнама белих ветрова, што јуре, сустижу и престижу, гле! – беле и румене облаке у трку,над зеленим пољима у даљини што из тишине праскозорја пут Кола Лучезарног, са ждралима белим, узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј – Небо Сварога, Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства титрајуће празнине и нестварног сневајућег сна – Дрво Живота, што до облака сеже, насред Ирија, на пропланку ждралова, подно снежних врхова и звезданих јата!

.

СТРАХ И СЛОБОДА

Срби најпре морају да победе страх у своме срцу, па ће тек потом победити и све непријатеље своје.

Страх нас чини јадним, бедним и нечасним; страх нас понижава до скота.

Страх је узрок нашег робовања; наше робовање је последица нашег страха.

Када се ослободимо страха, када победимо страх, тада ћемо и бити слободни.

Слобода се осваја; за слободу се бори.

Ко није спреман да се бори за слободу, тај никада и неће бити слободан.

За слободу се боримо из дана у дан, из часа у час; свагда и навек без престанка.

Слободан је само онај ко је слободан у своме срцу, у својој души, у свом духу.

Ко не снева и не пева о слободи, тај неће ни живети слободу.

Стварност је оно што носимо у себи и собом, оно што из нас исијава.

Страх није својствен бићу Србиновом.

Србин није биће страха.

Да би Србин био Србин, он најпре мора да победи страх у своме срцу.

Све после тога, гле! доћи ће само по себи.

.

РИЗНИЦА АКАШЕ

Акаша је васељенска свевремена Ризница: свезнања, свестварања и

сведешавања.

Можемо је назвати васељенском библиотеком, као и васељенском кинотеком или видеотеком, зато што је све унутар Ризнице Акаше представљено у више

пространстава, у више димензија – од речи до слике, од знања до догађања.

Све оно што нас, на прилику, занима о Белом Србству у Праисконији, у најдревнијим временима, можемо, истовремено, и читати и чути и видети; можемо нашу повесницу добити у виду књиге, али и као документарни

играни филм.

Онај ко је повезан са Ризницом Акаше, не осећа више никакву потребу да чита земаљске материјалне књиге, поготову уџбенике из свестране повеснице о Великој Раси, будући да све то већ прима у живим сликама, као уметнички, играни или документарни филм, као телевизијски програм уживо.

У Акаши је све у садањем тренутку вечности.

Све је програм уживо, пренос уживо, из сваког кутка Васељене.

Пренос уживо – не само из прошлости, већ и из будућности.

И заиста, у Ризници Акаше може се видети – у садањем тренутку вечности – чак и оно што ће се на Мидгарду, или на ма којој од мноштва земаља Стварања, догодити ко зна где и када – у некој далекој звезданој будућности.

.

Тијанија мразна ињевита сунчана лековита

Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице

Небо прошарано сребром кумове сламе

Јасно знам да је то небеска вајтманострада

.

Радио Каролина песма Странац у ноћи

И ја се осећам као странац на Мидгарду

Иако сам из далека радосно својима дошао

Роду отрованом повесницом – пакосницом

.

Тијанија је бистрилица санума и разума

Враћалица моћи снова знања и правиђења

Напајалица силом – тела срца мозгалица

Обневиделим невиде гаси свевиде пали

.

Милена – сањач стисла телепатско дугме

Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног

Упире у пуни над Овчаром обешени Месец

Који ме љуља као плима пророчке воде

.

Напољу вене тиквин цвет – какав звук!!!

Узимам лиру гусле свиралу и двојенице

Дајем их пој-златоусташима богиње Карне

Промишљам дуго из памтила песме бирам

Веселице радоснице узносице стваралице

Сећаш се…

Кренуо си сам ,

пољубио ме и отишао…

Мислио си да спавам!

Неееее,

вриштала је душа у мени,

нећу овде у спокоју бити

и неееее

нећу те оставити!

Пратих те по мислима које си оставио

дођох у шуму пуну тешке таме

светлим једино ја,

сенке се склањају саме!

Знам где си се запутио директно

и кроз какве пролазе идеш

под стрмом стеном дубоко у језгро

испевах песму да те срећно прати

и послах светло да ми те врати

кад завршиш оно што си обећао!

Кад наједном сене прекрише мене

окренух дланове горе

да муње их из руке изгоре

Не знам колико је прошло времена…

Кад угледах те како ка мени трчиш

Нећу никада заборавити израз лица

све те звуке

када пала сам у твоје руке!

Пред нечим бежали смо!

Само до реке да стигнемо, сене приступ немају ван круга!

Не воле воду !

Да, кишаааа, шапутах,

па све јаче и јаче гласом који ми је враћао снагу,

кад проломи се звук,

толико снажан из небеса да је све цичало што људско било није,

померала се утроба земље која неће зло да сакрије!

Донео си из језгра знамење

благословено свето камење!

 Дух је једина истина 

.

Волим ветар.

Волим тај надстварни додир без додира.

Звук еона у шушту лишћа

песму која речи нема а каже ти све. 

.

Ти не знаш одакле иде и камо ће.

Зашто је топао у касно пролеће 

где да помази а где да поломи.

Не знаш, не. 

.

Ветар је дух у материји.

Он је она и она је оно и Бог.

Отац и Мати…

Свемоћно. 

.

Ко од духа је саздан 

први зна шта значи бити слободан.

Шта значи бит и бити и шта јесте стићи и утећи 

и на страшном месту постојати.

Дух је једина истина,

ако га имаш ти си све у свима.

Дух је све у миру. 

Тајац и првостих у свемиру. 

.

Буди и бићеш.

Воли и живећеш.

И знаћеш шта је суштина 

Јер Дух је једина истина.

.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

ТИ ШТО ВЕЧНО ДОЛАЗИШ И ОДЛАЗИШ

И кад све дође и прође; и кад све нестане и престане; и кад мину времена и светови, Ти ћеш тада, слутим, доћи изненада, Однекуд или Ниоткуд, свеједно;

али, доћи ћеш, верујем, као што си, одувек и свагда, долазио без најаве!

Доћи ћеш, уистини, знам, да ћеш доћи!

Јер Смисао Свега у свим световима – Смисао који умом својим ни докучити не можемо – јесте Твој вечни изненадни долазак, Однекуд или Ниоткуд, свеједно; као и Твој тајанствени одлазак, Некамо или Никамо,заиста,свеједно!

Ти што вечно долазиш и одлазиш, и снова се враћаш, зацело, мораш доћи!

Јер Ти Јеси и Биваш, свуда и у свему!

.

СВИ СЕ МИ ОДНЕКУД ЗНАМО…

Сви се ми однекуд знамо, а уопште не знамо да се знамо.

Не знамо да се знамо, зато што су многи овоји таме заборава прекрили наша сећања.

Кроз колико су животних токова путовале наше душе, да би се,после силних звезданих кругова, препознале негда и некамо на даљину, кроз многе мрене и

копрене непрозира.

Сви смо ми једни другима одавно знани, из неких минулих живота што сежу у дубине векова и светова, а да се тога ни сетити не можемо.

Сви давнашњи сусрети наши у језгру су наше душе белим божанским зраком записани, а на нама је да се свих тих сусрета давнашњих у сновима својим присетимо.

У сновима својим, које будни снијемо, у праскозрје неких будућих животних токова.

Заиста, сви смо ми једни другима својта и род, те, ако ми не знамо, онда то наши снови, зацело, знају још пре рођења нашега.

.

ПЕСМА ДАРОВНИЦА

Све што сам имао теби сам предао, невесто моја – љубави моја!

И ништа моје више није моје, већ твоје – заувек твоје!

Путник сам тајносани на путу љубави што вечно путује кроз срце твоје, лепојко моја – богињо моја!

(Ова песма је испевана у једно далеко пролеће, када не имадох више од двадесет и три лета.

До сада је – а да не знам што! – још нигде, никада, објавио нисам.)

.

ЗАКОПАНО БЛАГО

Чувши чудновату и мистчну причу, један је млад човек кренуо у далек свет, у потрази за закопаним благом, будући да је данима пре тога слушао невероватне приче од непознатих људи.

Путовао је од града до града, од земље до земље; пролазили су дани, пролазили месеци, пролазиле године…

Свуда је ослушкивао, свуда је прислушкивао шапате тајанствених странаца, свуда је помно испитивао свим чулима, не би ли некако, пре свих, а на лукав начин, дошао до закопаног блага.

Прошла су многа лета, и он је већ био стар и уморан од дугог лутања земљама и градовима, али о закопаном благу још ништа поуздано не бејаше сазнао.

Једне ноћи, у некој далекој земљи, у неком далеком граду, у некој мрачној и прљавој крчми, док је испрпљен и уморан од пута, прашњав, очајан и разочаран у све, тонуо у сладак сан, од неких сумњивих и тајанствених путника, сазна да је благо, за којим је целога свог живота трагао, закопано управо у његовом родном селу, под кућним прагом његовог родитељског дома.

Када сам, још у раној младости, први пут чуо ову древну ведску причу (а коју су пре стотину векова од песничких нити изаткали Бели Ури), она је, признајем, из корена

променила свеколику моју поетику и мој свеколики поглед на свет.

Већ сам у двадесет и првој години схватио, да све за чим трагам, лутам, жудим и чезнем, јесте закопано дубоко у мени унутра, јесте скривено у срцу моме.

Све оно што мислите да вас чека у некој далекој земљи, у неком далеком граду, наћи ћете, али тек пошто се пробудите из хипнотичког сна, у својему селу, у својој улици, у својем сокаку.

Ако то што тражите, свим бићем својим и свом душом својом, не нађете у својему селу, у својој улици, у својему сокаку, знајте и верујте, да нигде другде, и нигда, наћи нећете!

Ове своје лирске записе заокружићу дивотним стихом

једног вилинског песника: Љубав је моја све што се јутрос пробудило…

.

ЧАСТ И ХРАБРОСТ

Част и храброст иду упоредо.

Частан човек  јесте, истовремено, и храбар човек.

Не може бити храбар онај ко није частан.

Зато што храброст и снага исијавају из части.

А част није ништа друго до Живи Бог у срцу.

Ко не носи Живог Бога у срцу своме, тај ни частан не може бити!

Сви ратнички народи држе веома до части, јер и част држи њих!

Кад неки ратнички народ напусти част, убрзо ће од ратничког народа

постати кукавички народ.

Част је за духовно биће оно што је кичма за физичко тело.

Срби су били храбар, неустрашив и непобедив ратнички народ све донде док су држали до части.

Када су изгубили част, изгубили су и све врлине ратничког народа.

Највеће кукавице и највећи страшљивци – то су данашњи Срби без части!

Част се дуго стиче, али за кратко губи.

Све што живи нечасно, то брзо изумире.

Један нечастан народ може да нестане за мање од стотину лета.

Прича се да ће бити глади.

Усеве уништавају, воду загађују,

Ваздух прљају отровима.

Сунчеву светлост затамњују.

.

Чега да се плашимо?

Па ми смо свега гладни-

Пре свега истине и правде,

Милосрђа и мудрости.

.

Гладни смо љубави Божије

И љубави земаљске,

Гладни погледа светлих,

Да људи скину маске.

.

Гладни смо дружења

И играња кола виловитих,

Песама јуначких, епских

И лирских у срцу скритих.

.

Па што да се онда плашимо

Што ће нам храну одузети?

Духовна храна нам треба,

Без ње се нећемо на Небо узнети.

( уочи Свете Петке)

.

Бесједа

пред зору.

.

Једниствен пут,

стаза немира и

стаза умирења.

.

Стаза

животворења.

.

Пред зору,

очи блистају,

у помирењу.

О ЗВЕЗДАНИМ КЊИГАМА СУНЧЕВИХ РАТНИКА__

Сунчев ратник зна, да је незнање, необразовање, неузрастање у Духу и Свести највећи грех и злочин.

Онај који не ради посвећенички на себи, у стицању духовних и божанских знања, чини велик злочин, како према потомцима тако и према прецима.

Незнање је грех и злочин!

То су од Праискони знали Бели Срби.

Срби који остају у незнању, у необразовању и у духовном неузрастању, сами себе, свесно или несвесно, исписују из Србске Божанске Књиге Живота.

Бели Србин није Бели Србин само по крви, већ, пре свега, по Божанском Духу, по Свесности и Свести.

Залуд некоме србски ген, ако изабере да живи и преживљава у тамници незнања!

После кратког времена, избледеће у њему и посве ишчилети србски ген и, он ће убрзо бити никоји и ничији и свачији – више туђи него свој!

Необразовани, непросвећени и неосвешћени живе попут скотова у грабежи и отимачини.

Што је неко на нижем ступњу духовног и божанског развоја, он је све алавији, све грамзивији, све више везан за материју; он само граби, пљачка, отима и краде до бесвести, до лудила, до самоуништења.

Људи ниског духовног и божанског развоја, гле! бивају највећи паразити, готовани, дембели.

Зато су древни Бели Ури рекли и у звезданим књигама записали: незнање је највећи грех и злочин!

.

ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА

Сунчев ратник вечно путује кроз властито срце, водећи – без престанка и предаха, и, из трена у трен – свети рат за љубав, светлост и живот са сврхом и смислом.

Љубављу побеђује мржњу; светлошћу побеђује таму; животом побеђује смрт!

Своје непријатеље нити прогони, нити мучи, нити убија, већ их чаролијом сунчевог ратника, чаролијом свога Оца Сварога: из мржње уводи у љубав, из таме у светлост, из смрти у живот – у живот са сврхом и смислом, у живот без почетка и свршетка!

.

СВЕТИ СРБСКИ РАТНИЦИ СА КОШАРА

Само видовити посвећеници знају, да се у пролеће 1999. године, на Кошарама, водио свети рат.

Свети рат је, истовремено, вођен и на Земљи и на Небу, како у Вишњим тако и у Њижњим световима.

Кошаре су свето место космичког светог рата, космичке драме која се дешава једном у тисућу година.

Сви србски ратници са Кошара били су опасани и вођени Творчевим енергијама, и ниједан од њих није осећао ни најмањи страх од смрти.

Сви су они до једнога, скоро у трену, били посвећени из Вишњих светова, а да тога нису бивали ни свесни.

Сваки је од тих светих србских ратника са Кошара био кадар да брани и одбрани Бело Србство, и сваки је од њих изабран од Творца да се до краја жртвује за Бело Србство.

Свети рат на Кошарама није вођен само у одбрану Белога Србства, већ и у одбрану Васељенског Поретка.

Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда.

И ово још да освестимо.

Све свете ратове на Мидгарду, кроз тисућлећа и еоне, водили су искључиво Бели Срби, изабрани и посвећени ратници Белих Срба.

Само србски свети ратници бране и чувају космички и божански Поредак на Мидгарду.

Због светог рата на Кошарама – и ово је важно да знате! – Срби су све ове минуле године били прогоњени и сурово кажњавани од свих мрачних сила што ће још мало да владају овим светом.

На Кошарама су, за многе будуће векове, поражени црни владари са својим зверињим и гмазовским војскама.

Бела Србска Мајка у сваком столећу, упркос свим еонским погромима над Србима, породи довољан број изабраних светих ратника који су у сваком трену спремни и кадри да се посвете, да се безусловно жртвују за Бело Србство.

Они су скоро невидљиви у свету, и нико од нас не зна ни ко су ни где су они, иако су они ту негде око нас, али их ми не видимо, јер нам и није дано да их видимо и препознамо.

Невидљиви остају у свету како их свет не би прогонио!

И тако они све време свог боравка на Мидгарду остају невидљиви и неоткривени међу људима, и, само се, у једном трену – а ми знамо у којему трену – ниоткуда, и изненада, појаве и построје на Бранику Белога Србства.

На Кошарама је вођен тако жесток свети рат, да то обични људи никада неће моћи ни да схвате ни да замисле, нити се, пак, то може и описати обичним

људским језиком.

Само видовити може да види и разјасни.

На Кошарама, и понад Кошара, тада је све горело.

Горело је и Небо и Земља, без престанка.

По светим србским ратницима, у свакоме часу, ватра је отварана и са земље и из ваздуха.

Уз то, наспрам сваког србског светог ратника на Кошарама било је више од тридесет црних зверова у окружењу који су само чекали тренутак када ће да попусти, да се пробије и отвори, линија србских светих ратника, па да у чопорима и помрачена ума кидишу на њих.

Иако је данима и недељема, двадесет и четири часа, без предаха и престанка горело и Небо и Земља, србски свети ратници су, упркос свим мрачним силама овога света, били и остали стамен-бедем на Кошарама, на Бранику

Белога Србства.

Да србски свети ратници нису одбранили Кошаре, питање је свих питања, шта би после тога остало и од Србства и од Србије!

О Кошарама се данас бојажљиво говори и још бојажљивије пише, јер је мало освешћених, видовитих и храбрих Срба који су кадри да опишу и осликају

космички свети рат са Кошара.

Чека се једно будуће поколење Белих Срба које свагда изнова рађа, скривена и невидљива, Бела Србска Мајка.