Које су две зле ствари

о којима људи

најрадије разговарају?

.

Туђи грех и своја победа.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Ћутим

Сада молим за сан и за

речи које за друге немају смисао.

Светло и река што блиста

наносе мом усијаном тренутку

велике слапове мекоће и мириса.

Живим за живот,

живим за бајку,

живим за стих чаролије

што пружа ми сву моћ дана и ноћи.

.

Све те силе што небесима плове

стежу нам часове

и пуштају да се енергија разлива,

а скупљати је можемо

у дугачким спиритуалним ходницима

која имају своју луку која су свој брод

већ одавно усидрила и чији чамци

пркосно стоје над видицима

која се јаком снагом могу дохватити

очистити пут и истрајати до краја.

.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Изненада, турска сила појави се пред збегом који се налазио у подножју брега изнад кога се уздиже Буковик. Срби почну узмицати, а Турци за њима.

Кад су Срби избили на каменити брег, Турци су стигли у подножје. Да би се одбранили, Срби су почели да осипају камење према Турцима. Низ окомити брег просто се сручила лавина стења. Многи нападачи настрадају, а преживели нагну у бегство.

Ово камење се и данас налази на Збеговишту у Горњој Трепчи.

*

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Мртав је одавно

Певач белих ждрала

И мртав је свет

У којем обитава

.

Под снежним врховима

Негде на северу сна

Снова се рађа сневач у ждралу

На леду руменом подно вечерњаче

.

Д.С: Необјављена збирка –

“И видех и познах да свет је опсена“

Речи завршавају пут

под врелим језиком игуане…

.

Птице и месец испаравају на хоризонту

до не-распознавања…

.

Срце је стена одроњена

Низ бели камењар додира…

.

Бол сераздваја од јуче

и сутра: Ти јеси

та јара што земљу претвара у со,

та рана која ниче на телу бола…

.

Твоје стопла зна

да направи још један корак

узалуд:

Из ове се белине нема куд.

.

Претворен у суви пламен:

на теби је да поднесеш

сећање на росу јутра

и пут до вечери без утрнућа…

.

Рукама које се топе

закопаваш тело без речи:

тек краткортајан си ожиљак

на лицу земље…

.

Без опроста,

без милости белог неба

предајеш се извесности тренутка:

ово је доба

несанице сунца.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Не ваља се по кући звиждати – скупљају се мишеви.

Не ваља се метлом тући децу – неће да расту.

Не ваља се давати ватру са огњишта после заласка сунца –угасиће се.

Не ваља се гаће стављати под јастук – много се сања.

Не ваља се змији помињати име – доћи ће ти пред кућу.

Не ваља се женско дете тући варјачом – тешко ће се удати.

Не ваља се радити никакав посао пре умивања – неће бити успешан.

Не ваља се јести под капом – јер ће сва храна отићи ђаволу.

Не ваља се клатити на столици – храмаће стока.

Не ваља се на Туциндан тући, или бити децу – патиће од чирева.

Не ваља се у току славе гасити славска свећа – умреће домаћин.

..

Сакупио Ника Никола Стојић:

“Драгачевске приче и предања“

Заборављам песму,

заборављам име,

заустављам сат…

испод високих борова,

окупана Сунцем,

у одјеку дечјих гласова

ја Живим.

У обручу моје зенице пламене
назирале су голе и изморене сене
гађале их сумње са сваке стране
и страх од зверске, сиве мрене.

Душа је слутила у тамном таласу
над главом сваком нашом голом
зверско режање хладно и круто
ријући земљу страшним хуком.

У љутом плачу ка кобном бегу што
вечним је криком и тугом одзвањао,
стигао сам до самог руба долине.

Проклињао сам бога и сопствено семе
живот света, страх што је храбрио мене
и водио у огањ и лед до вечне тмине.

Године давне, педесет шесте

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете,

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Севетац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу.

Пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу;

мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наслаге снега.

Често је отац застајков’о;

и син му корач’о поред њега.

..

Мајци се дечак држи за скуте.

Посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте

посрће са њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина;

хајде ми, Господе, посведочи!

..

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди

на оне старе путоказе.

.

М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

када једном не будемо једно

и када нам живот преобрати снове

да ли ћемо знати шта је тада вредно

и дал ће нас волети те љубави нове

.

мрви нас уснуле неспознато време

потапа и диже и радост и мука

носим сада наше а и твоје бреме

док се приближава спасоносна лука

.

љуби ово небо у времена тешка

никада обична нису та ни била

ниси усамљена а ни Бога грешка

.

ширила си дуго твоја смела крила

полети у дане, осветли све ноћи

у другом животу ко зна дал ћеш моћи