У погрешну си се лађу укрцао брате,

Погрешне посаде те прате,

погрешан кормилар те вози,

погрешни су, тужни, узалудни твоји монолози.

.

Погрешно је време у коме живиш, витеже,

погрешна је ћифтинска околина,

од које ти погледи и схватања беже.

.

Погрешна је улица којом си јутрос прошао,

погрешни су људи које си срео,

погрешан си ауто устопирао,

погрешну си девојку шармирао,

погрешан је твој живот погрешни…

.

Све је погрешно изузев твоје Топлице,

која те још помало одржава у животу, луталице.

Горњи облаци

Хитају на исток

Доњи облаци

Јуре на запад

.

А измеђе једних

И других облака

Расцветава се

Ружа од светлости

.

Душа Певачева

Лепрша понад врхова

Што се лескају

Снени у даљини

(Лирски записи)

01

Ми знамо да су латински и германски историчари писали саме лажи, али и они знају да ми знамо за те њихове лажи.

Нас уопште не занима како нас виде Латини и Германи, јер ми и не гледамо на њих, већ на себе.

Нас не занимају ни Латини ни Германи, као ни ини дивљи и бесловесни Западњаци, јер су они само једна црна рупа у Космичкој Свести.

Латини и Германи нису лагали нас, но себе.

Њихове ће се лажи о њихове главе обити!

.

02

Ниједан пробуђен и освешћен човек никада неће читати латинске и германске лажи, па и ако их читао буде, одмах ће схватити да су све то најобичније лажи.

Сваки пробуђен и освешћен човек зна, да је Истина с ону страну свих тих лажљивих књига које су писали латински и германски лажљиви људи лажи.

Одувек су Латини и Германи живели за лажи, живели од лажи, и живели у лажи.

Нико тако Европу опоганио није, као ти латински и германски лажљиви људи лажи!

.

03

Када се Мајка Земља прочистила и освештала буде, онда ће у Европи остати само Словени, као једини изданак Високе Чисте Расе, чија Божанска Мисија са Новим добом отпочиње.

Остаће само Словени – потомци Ведских Срба – за један будући свет, лепши од свих светова!

.

04

Да је све трулежно и мртво што са Запада долази, то још не виде само малоумни и бесловесни.

Пустимо малоумне и бесловесне, нека и даље трче за мртвацем са Запада.

Немојмо их опомињати, и немојмо жалити за њима!

Оно што су сејали, то ће и жњети.

.

05

Запад је мртав, чак и буквално.

Запад је мртав од самога рођења својега.

Запад – то су неки дивљи и бесловесни народи, чији су највећи изуми – ратови и лажи.

Да им није ратова и лажи, не би имали по чему да се памте!

Још над селом зора не избија,

Још у врту десет сенки тиња,

Још у сребру месечине сија

Смрзли свет дрвећа и растиња.

.

Каква рана,звонка зима приђе!

Јуче беше прозрачно и сиње,

Ал преко ноћ ветар с ума сиђе –

Паде снег, на лишће леже иње.

.

Ја посматрам из прозорског рама.

Изнад кровља четврти најближе –

Сунце, усред свог провидног плама,

Полако се, тромо у вис диже.

.

Седих бреза редови чаробни

Беживотном кудељом снег мету,

Врт одевен у тај кристал дробни

Одједном се нашао у смету.

.

Мој стари пас, накострешен, стоји.

Снег већ блиста седефастом бојом.

Све се више види да постоји

Веза хладног јутра – с душом мојом.

.

У простране тако зоре зимске,

Под сенкама замрзлога прућа,

Бану пред нас пуне и истинске

Живе снаге наших надахнућа.

Пробудиш се изненада

И гле!

Дрво које ти маше

Гледа те очима твојим

Из себе

И схватиш

Да је све у теби

Одувек бивало

За горки грумен земље на длану,

кренути зором, пре сванућа,

мисао сину у једном дану;

остаде само камена кућа.

.

Оста и шљивик, та стабла родна,

храстова шума на крају села.

Далека, зову га поља плодна

А за њим иду стада бела.

.

Понесе само колевку стару

и у њој нејач вољену,

а у дну душе туге копрену.

Остави ратник Динару.

.

Гудало танано понесе

и гусле, симбол корена,

да песму стару пренесе

млађаном сину, с колена.

.

Гудало танано као свила

загуди нежно преко струна

к’о тихи шапат и додир крила.

Памте те гусле триста буна.

.

Корене вуче за собом,

тог орла белог, двоглавог.

Куне се Богом и гробом

претка му драгог, васкрслог.

.

Затеже струну, као свилу

ратничка рука, тако нежно.

Превуче гудалом ка белом крилу

за њим остаде поље снежно.

.

Прегази воду дубоку

и пређе горде обале.

Затитра суза у оку,

пред њим су њиве засјале.

.

Ливањско пољ, о чежњо моја!

Остави ратник то поље родно.

Загрли чврсто нејач своју;

дођосмо, децо, на поље плодно!

.

Ратника светог нема више!

Синови одавно посташе старци.

За њим још увек лију кише,

Из огња, само, остају угарци.

.

М.М: Збирка – “Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација: Миливој Мирић

Не, нећу бежати више

и у страху се освртати.

Не вреди. Ја сам сенка

што у стопу ме прати.

Застанем ли, застане и она

пригрлим је – постајемо Једно

и коначно, после безброј еона

будан сам и на Свет

гледам чедно…

На свет без сенке

на свет без Два

где ти си и све друго је

само Једно

и једино Ја.

…

Прихватам Све

јер избећи не

могу Ништа.

..

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Зли волшебници, мрачни владари овога света у каљузи, већ тисућама година чувају у строгој тајности Знања о ВедСрбима, о КолоВенима, о Стриборјанима илити Хиперборејцима, како би кроз многе векове држали Србе, и ине Србе који се зову Словенима, у покорности и у ропству.

Свеколики Запад, онај Запад отпао од Словесности и Слова, од Истине и Светлости, онај Запад рептила и грабљиваца, изокреће и преокреће Истину и Реч, нашу Свету Реч, Реч у којој је садржана Истина и Светлост ВедСрбства, ВедСловенства.

Једна од тих Речи Истине (а све Речи јесу тек Једна Реч!), јесте и Реч Арија, Реч која садржи духовни печат, светлосни запис, суштаствени ДНК ПраСрбства, ВедСрбства, ВедКолоВенства. Арија је ПраСрбска, ВедСрбска Реч за Словесног Човека, за Хомо Сапијенса, за Биће Сушто и Освешћено. На древном Светом Језику наших Великих Предака, Реч Арија значи дословце: Онај Који Зна Да Јесте; Онај Који Зна Да Једно Јесте Са Суштим. Арија је и ПраОтац ВедСрба, који се изворно зове Ор Арија ДаждБог! Аријеви потомци зову се Аријевцима! Аријевци су изравни потомци Праисконог Сапијенса, Праисконог Словесног Човека. Аријевци су ведски чувари Велике Мајке Земље, чувари Мокоше ПраМајке, Сербонини Свети Ратници.Ово је праизворно значење и тумачење Светог Слова Арија и Аријеваца.
Свако друго и другачије тумачење Светог Слова јесте од Господара Таме, које иде преко оних људи који служе Господару Таме, Чорту и Црнобогу, а заклетим вековним вразима и душманима ВедСрбства и КолоВенства.

Аримански Редитељ, Зли Волшебник, дуго је припремао, у најдоњим одајама Тартара, паклене ратове против ВедСрбства и КолоВенства, с намером да сатре и затре ВедСрбе и ине КолоВене. Сатирање и затирање ВедСрба и КолоВена ишло је управо преко ВедСрбских Знамења, Слова и Речи. Преко ВедСрбских ПраСлика! Зли Волшебници, слуге ЦрноБога, слуге Чорта и Аримана, у двадесетом веку, у Срцу Европе, преокренули су сва ВедСрбска Знамења и Слова, преокренули и окренули надоле, према Тами и Тартару, да би преко тих Знамења и Слова, да би кроз та Знамења и Слова, извршили најгрозније злочине и погроме над Србима, Русима, Пољацима, Словацима, Чесима, Украјинцима и БелоРусима. У двадестом веку побијено је стотину и осам милиона ВедСрба и иних КолоВена!

Свеколики је Отпали Запад радио на том Ариманском Пројекту сатирања и затирања ВедСрба КолоВена! А све је то чињено стога што Отпали Синови, Синови Таме, Синови Чорта, нису желели да наступи Ново Доба Божанске Духовности, оне Духовности која је усаображена, како са Мајком Земљом, тако и са Језгром Звезданих Јата. Чортови Црни Аријевци, Зли Волшебници, разорили су, праисконом мржњом и праисконим злом, Само Језгро ВедСрбства и ВедКолоВенства, како би и даље, у најдубљим одајама Тартара, остала скривена Истина о ВедСрбима, изравним потомцима Ора Арија ДаждБога, Праисконог Божанског Сапијенса!

Свет је у расулу и распаду, у бесмислу и безнађу; Човечанство је на Путу РасПутном, на Путу Самоуништења, управо стога, што се Истинита Света Знања ВедСрба, већ тисућама година, скривају у Тами Тартара. Једино и само Знања ВедСрба, потомака Ора Арија ДаждБога, могу Човечанство да изведу на Пут Светлости, на Пут Спасења, на Пут Живота Вечног, на Пут Лепоте, Доброте и Љубави!

Високо горе

понад таме и студени

чека нас гле

пропланак светлости

.

И пут до врха

води косином

кроз честу и драчу

.

Где вребају звери

гује присојкиње

У врту вечери у којем звезде ко воћке зру,

Седи, пун корова сна и гатке,

Неки давни звездочатац. У очима његови светови мру

Док у рукама преврће неке чудесне алатке

Којима живот премерава на јави и у сну.

.

Ту одувеклуди старац време око прста окреће

И у доколици на лулу уместо дима испушта век по век.

И вечност му ко птица на рамена слеће

И гласом храпавим пева а чини се да ће тек

Арија неба да се чује с одјецима залутале среће.

.

Ал ништа од свега. Само мечер му на хладне усне

Уздахом заљубљених слази.

Тако глухи звездочатац живот у камен гусне,

Решен да га уместо заборава затрпају порази

И у њему самом своју смрт усне.