„Вила није свесна своје лепоте“

Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте.

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик.

И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу.

Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи?

Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним?

Човек је не чује.

Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње.

Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли.

„А зар и ти ниси леп када волиш?“

Он је чу и не чу.

„Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. „

„Све је лепота“ – прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

„Када волиш, све је лепота“…

Трагови…
готово свуда.
Магла их сакрити не може
Урезани да вечно постоје,
а постоје јер стварају од искона
из љубави!
Љубав их је створила,
а све што се из љубави ствара
остаје у срцима,
живо и сјајно!

.
На месту где сам била,
отвара се књига ..
Златним сунцем пише
„Обелодани се тајно!“

Децу треба добро васпитати,

зато им треба бајке читати,

због тога и постоје мајке

да својој деци читају бајке

.

Ивица и Марица да су бајке читали

не би се сами по шуми скитали

.

То знају биљке, знају и ласте,

Од бајки дете брже порасте.

.

П.З: “Лет изнад детињства“

Зидови собе

јесу ли моја граница?

Низови речи

јесу ли моји пријатељи?

Ужарено дрво

је ли топлота моја?

Или су видици и небеса без краја

путеви моји,

душе блиске и одувек знане

дружба моја,

а топлота

Љубав у срцу што Живот ми даје.

Једном неизбежно свешћемо рачуне између себе,

нас двоје што се годинама сатиремо у једном лику.

Једном неизбежно знаћемо ко беше лице а ко наличје

и ко превари и почини грех пред људима и Богом.

.

Свешћемо рачуне једнога дана кад се огласе звона,

ти што се пред светом зовеш мојим именом

и ја што се скривам у теби ко прогоњена дивљач

и што ми глас пустиш једино у песму.

.

Једном, кад на пут крену бела једра кроз ноћ.

над црним водама указаће се светлост свемоћна.

И бар тада пашће обмане и знаћемо ко коме џелат беше

и ко од нас сатанину а ко божју милост прими

.

Знаћемо једном и то, ваљда нас неће мимоићи истине бол,

да ли је лепота божји или ђаволов дар,

и починих ли грех клечећи тајно пред лепотом света и човека.

Морамо знати једном беше ли песма праведника глас.

.

Кад крену бела једра кроз ноћ и огласе се звона, знаћемо.

Да ли ћеш јоште газити цесте,

док стазом сећања ходаш смело…

Да ли ће и оно што други не сме,

заштитити твоје рањавано тело?!

..

Хоћеш ли стати у новом строју,

да водиш сву ту децу нејаку…

Да их сачуваш у страшном боју,

да у повратку загрле мајку.

..

Да ли ћеш моћи громовни цвете,

кад чујеш како Србија јеца…

Пустити сузе – те искре Свете,

да уз молитву пригрле Свеца?!

..

Да ли ћеш моћи и детету свом,

да испричаш све од своје сете…

Да зна да си његов храм и дом,

ти смели ратниче деведесете!

у селу седају на весла јер треба пливати
другачије – неће бити, другачије – не може бити
јер реке су живе, и риба је жива у њима
и чамац је један за двоје

.

у кући – ватра, над ватром и над кућом – дим
журба неће стати, не може се зауставити ход
разгрнуће се талас, развејати песма рибара
тада запевај, реко
.
тако риба чека на закривљени мамац
њу смо убили сто хиљада и више пута
по лозама пузи до руку златна рђа
као тама – до крста
.
мртве реке – морају да живе над својом земљом
и чамац се светлуца над самом главом
и песма ће се вратити, настаће – плач у пару
а ти не обраћај пажњу – рибару

.

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Знајте да је моја вољена скривена од свих

Знајте, она изван свих веровања свих веровања

Знајте да она у мом срцу блиста као месец

Знајте, она је крв моје крви и душа моје душе

Дошла нам је нова годиница

и на руци три венца донела:

први венац здравља и весеља,

други венац пшенице белице,

трећи венац винове лозице.

Који венац здравља и весеља

њега ћемо у дворе носити

да будемо здрави и весели;

који венац пшенице белице

њега ћемо у поље носити

да нам ,роди пшеница белица,

да нас храни до новога лета;

који венац винове лозице

њега ћемо на брдо носити

да нам роди винова лозица,

да нам старо чека ново вино,

да се здрави вазда веселимо.

.

Казивач – Ката Илић, Граб

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Миленијуми се распршише

у процвату људског ума,

изродише космичку паралелу

и својим обухватом

освојише куглу земаљску целу.

.

Надчовек кликну пркосно срећан

ненадан васкрслим новим царством,

умео је да Нојевом арком

оплоди оно што загади шејтан.

.

Човек се наднесе над понор,

са страхом угледа ђавољи окот,

зарече себи охолост и плодност

и тако лакше поднесе растући раскол.

.

Угради у нови процват васцели,

циљни, заносни кредо,

зажеле врхове блиске Зевсу

ал’ опече крила у првом лету.

.

Од тада човек себи рече

да је опрезност мајка мудрости,

разазна летове у висине снова,

хтеде трезвеност а не лудости.

.

Почео је полако да ствара и учи,

наслања умно на своје претке

и тако ствара нове зачетке.

Од крила слабих што сунцу даде,

прометејски пре васкрснућа

гураше камен уз казну горку.

.

Ал’ стаде на ноге, запали ватру,

донесе уздарје, огреја душу и тело,

ал’ нема мира људско проклетство

од нових крстова што стварају ропство.