И. чему служе пламенови

Том – ко се растанком бави?

Једним таласом што доплови –

Други вал однесе плави!

.

Удворички, а гневно, што би

За драгим пузила скора?

Ја, изношена у утроби,

Не материнској – већ мора!

.

Као јабуку, гризи само,

Друже, земаљску куглу сву.

Причајући с пучином тамо

Ти ипак причаш са мном ту.

.

Ко земаљске девојке што би –

Не скрштај руке у крст свој.

Кћери, ношена у утроби,

Не материнској – већ морској!

.

Не, наше девојке не плачу,

Не пишу, не чекају глас.

У рибарење опет ја ћу

И без мрежа у скори час.

.

Какву ми силу песма доби –

Ја ни сама не знам о њој.

Ја, изношена у утроби,

Не материнској – већ морској!

.

Кад морску струју будеш хтео

Некад да мотриш са брода,

Рећи ћеш: “Морску сам волео!

Исчезну она сред вода!“

.

Да л си, под водом, посребрена

То ти сред коралних гора,

Кћери, у утроби ношена,

Не материнској – већ мора?!

.

Много је обмана, превара и лажи у званичној светској повесници.

А што се ВедСрба тиче, ту су све саме лажи!

Ниједног расног, словесног и освешћеног ВедСрба нико више неће нити сме лагати.

Он зна да је једина истинита повесница у Летописима Акаше.

У Пољу Беле Сварге.

И зна да су јудео-кршћански калуђери шарали по пергаменту све саме лажи, јер то и јесте религија мржње и лажи.

Словена никада било није – бејаше одувек само ВедСрба, Хиперборејаца и ПраАрија!

Приче о Јужним Словенима јесу давно измишљене, у самостанима јудео-кршћанских калуђера женомрзаца.

Били су женомрсци и остали женомрсци!

Мржња је израз њихове вере, те кроз мржњу они и потврђују оданост својој вери.

Они не мрзе само жене.

Највише од свега мрзе ВедСрбе.

Кад кажем ВедСрбе, онда мислим и на ВедРусе, будући да је то, у суштини самој, један те исти Род.

Оно што се назива Јужним Словенима, то нема никакве везе са ВедСрбима, са Стриборјанима и Хиперборејцима.

То су неки други народи, посве страни Бићу ВедСрба.

ВедСрби са њима ничег заједничког немају.

Они су јудео-кршћани, и нека тако буде.

Злочине које су јудео-кршћани чинили над ВедСрбима, никада заборавити нећемо, нити опростити смемо.

Нека лицемерни и лажљиви јудео-кршћани праштају једни другима, али, ВедСрб – вразима никада не прашта!

Сестре – тежино и нежности – исти су знаци за вас,

Тешку ружу сишу и осе и пчеле.

Загрејан песак се хлади, умире човек данас.

И јучерашње сунце на црним носилима селе.

.

Ах, тешко саће и мреже нежно ткане.

Лакше је подићи камен, но твоје име рећи.

Мени ће једина брига на свету да остане:

Златна брига како времена бреме избећи.

.

Ко тамну воду ја пијем ваздух ког муте и куже.

Време је узорано плугом. И руже су земља биле.

У спором вртлогу – тешке су нежне руже –

Тежину и нежност ружа у двојне венце свиле.

Осмехну се Сунце и погледа Воду,

И урони у све капи јој малене,

И роди себе у свакој!

И синуше Васељене

И бљесак осветли пут Роду!

И покрену се сећања лава,

И запљусну талас пламни

И из срца крену река Права.

И зали семенке из којих свет израста!

И осмехну се Сунце и загрли плод

Из душе што наста!

Стаза

Стрма и уска

Сваки корак може бити задњи

Тама је свуд

Хук звјери

Мириси канђи

Постоје и други путеви

И љепши и шири

Ал душа тражи

На крају је оно што срцу треба

Што сузу посвети

Пјесму узнесе

.

Стаза

.

И кораци тихи

Мекоћом

Утваре бришу

Поглед опран Молитвом

За небо је везан

У даљини ланци свуд звече

Крик страха

Наслеђе робова

Усмјерит ћу дах ка Врху

Благослови Оче

Искреним покајањем у срцу

Сузама светим опери душу

Да кад дође ти једном

На самом врху

Зазвоне звона

У загрљај се стопим

Очисти сву таму из бића

Јер док има и најмањих трагова

Нема благослова Љубави

Љубав се излива у чист пехар

Све друго је опсена

И кад шкрипи тешко камење под ногом

И пријети да обурда

Затворим и очи и води ме

Првостворени сан

Мириси поморанђи и тек испеченог хлеба

Огњиште,прве пахуље

И света Љубав

На уснама молитва

У даљини видим плам свијеће

Увијек ће Отац држати тај пламен

Да обасја стрму,уску стазу

Којом ријетки иду

И беру цвијеће

Изникло из камена

И расипају сјеме

За Нову Свету Земљу

Нека буде воља Твоја .

Прамалеће!
И једна давнашња песма
У Потку Времена уткана
Одзвања звезданим јатима
Песник Месечев Зрак

Понад залеђеног језера
У сутон, гле!
Сетан и зелен
Лете бели ждралови
Ка земљи предака

Пропадох, ко звер што тоне.

Где су људи, зрак што сени?

За мном је шум хајке оне,

А пролаза нигде мени.

.

Руб рибњака, шума худа,

Изваљени зимзелени.

Пут пресечен одасвуда.

Свеједно је сада мени.

.

Шта учини ти подлаче?

Ти убицо ког се боје?

Ја натерах свет да плаче

Над лепотом земље моје!

.

Ал и тако, близак гробу,

Ја верујем да ће бити

Једно доба, кад ће злобу

Дух доброте победити.

Ноћас ти драга

не могу доћи

градом у галопу

јуре дивљи коњи

и туга вришти

улицама глувим

а ја заробљен

у кавезу чекам

промукле птице

које не певају више

о…како боли

живот у сновима

растављен

у два неба.

.

Данас су драга

у граду моме

са високих минара

заплакали езани

дошли су нам мила

тренуци кајања

и тешки претешки дани

кад душа рањена

умире у јецањима тишине

и тражи праштања

између зидова што ћуте

…уморне ноћи

немојте ми доћи.

.

За кога…љубави

ђурђевак мирише

у мојој башти

за кога

певају заробљене птице

кад тебе нема

на капији твојој

…отићи ће гује

нестаће без трага.

.

Свани рујна зоро

обасјај самоћу

пробуди пролеће

што је почело цвати

не могу више

испраћати туге

пусте тргове

и ове ноћи дуге.

У сну варљивом замро си, Роде,

не уздижеш се небу и светлости,

ни јарки сјај сунчев не буди ти наду

у радосно свитање будућег јутра.

.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,

унутарњим видом читај повест своју.

Види и ослушни,

храбри преци твоји усправно иду,

после тешког боја слободи кличу.

Види и ослушни,

витезови горди у одорама сјајним

на виловитим коњима у свануће језде,

јека се чује и гласови су јасни,

из далеких времена дозивају те.

И знај,

живе сени предака твојих довикују

да светом земљом глас слободе пустиш,

да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,

да језике свежеш великашима својим

што ти ватру жарку у души утулише,

што те без милости у сужањство бацише.

.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.

Витезови сјајни, срчани и поносни

твојом повешћу часно и истрајно језде,

и дозивају те из блиских и далеких времена

са светом земљом глас слободе пустиш.

Хладила су ми се прса мукла,

Али мој корак беше лак.

Ја сам на руку десну навукла –

Рукавицу – на леву пак.

.

И степеника, ко много има,

А ја сам знала – само три!

Јесењи шапат међ кленовима

Моли ме:“Умри са мном и ти!.

.

Обманула ме је сва од сене,

Променљива, судбина зла.“

Ја одговорих:“Драги – и мене,

Исто. Умрећу с тобом ја…“

.

Задњег сусрета песме ето.

На мрачни дом погледах тај.

У спаваћој је тек свећа трепто

Равнодушни и жути сјај.