СВИМ ЧИТАОЦИМА СРБСКОГ ЖУРНАЛА И СВИМ БИЋИМА – СРЕЋНА НОВА 2022-га ГОДИНА!!!

.

Данас је последњи дан двадесетпрве године овог века. Овај дан нам, као и сваки други, пружа много, много, прилика да откривамо себе и да откривамо тајне вечног живота, и да га смерамо у правцу највеће радости, среће, блаженства

.

Данас је и дивна прилика да потпуно пустимо узде укрућеном и, од погрешних знања, заробљеном уму, и да се растрчимо светлом стваралачком стазом. Убрзајмо у свести трк и достигнимо надсветлосну брзину. Истрчимо до дуге обале Вечности коју непрекидно запљускује и проширује Безкрај.

Седнимо усправне кичме на погодно место у положај расцветалог лотоса. Осетимо како нам елемент ветар, издах Творца, доноси духовне молекуле диметилтриптамина. У тиховању – врхунском стваралаштву, отворимо латице тајинствене жлезде епифизе, отворимо латице других главних жлезда и пустимо да се у њима духовни молекули претачу у материјалне. Осетимо и видимо, видимо и осетимо, да се ти молекули налазе у свему, да су потпуно свесни, и да певају заносне праисконе песме првојезиком света.

.

Данас је, такође, диван дан, као и сваки други, да помогнемо Творцу у остварењу Његовог Плана слањем, из срца, енергије љубави и саосећања, енергије Свеспасења: Нека васцела творевина складно расте и нека се складно развија, и нека све буде савршено и спашено, по Норми Творца!

*

Једнота

Једнота је темељна истина нашег постојања

Открива се јасновидом на духовном путу

Тада схватамо да свест није само наша

Свеобухватна је и припада свима и свему

.

И наше физичко тело је такође повезано

Са свим телима безкрајног Универзума

И емоције као и свест и тело су заједничке

Ум се љуто противи и одбацује Једноту

.

А тумачи је врло вешто на хиљаде начина

То можемо видети увек када своја искуства

Тумачимо лично извлачећи их из целине

Искуство Једноте потопе најпре родитељи

.

Потом васпитачи учитељи политика и друго

Мудрац све види као целину која ј е с т е

Једнота је светлост која испуњава провалију

Између два бића које раздваја тама незнања

.

У онострану када отишли види тамни бездан

Страх га тргне и врати у ново утелотворење

Једноту живимо као испуњујуће Присуство

За призивање Присуства неопходна је одлука

А Учитељ даје духовни подстрек и упутства

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

.

Изнад врха велике и врло моћне планине

Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана

Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца

Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука

Онда се једна жица уз цијук-плач откинула…

.

Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном

Он – велики мудрац ратник песник и чувар

Муза вилана играча свирача сврхолуталица

Првозаштитник ледених вила са руба света

Увек је ту када из Потке Стварање извире

.

И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим

Дајбогом охрабрен и живом водом напојен

Када опојна свирка утихне вратићу се кући

Сакупићу-одабраћу свирце планете Гандарве

И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале

.

Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора

Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове

Када Месец свој круг богатим благом напуни

Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће

И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

* * *

О харфо харфо!!! Која је твоја права природа?

Десетжицна или деветжицна или десетжицна?

И ја, уз вас,
О, моји Велики Преци!
И сам Велик бивам.
Звезда Праскозорја

И видим јасно
Како ми Велики Преци
Из Духовног Пространства
Преко Вечне Потке
На Земљи помажу

У Трену Вечнога

вратим се опет у простор наде

кораком сверазгор ватре моћне

помично небо звездобол краде

светлом безличја мистике ноћне

.

обзорјем пуца од сунца киша

облаци невидни згуснути зрију

опседа чула силина најтиша

јутром кад снови сенке скрију

.

паднем у раздел недужне приче

опијен мраком немира дуго

све ћутње следом на себе лице

.

а шта би муком него друго

јављање смисла у празном даху

када се молим небесном праху

Тамо, где дуга плави космос,

И таме ноћи земљане нема,

Тамо где радости само живе,

А срца отворена постоје,

Тамо, где  песма је вечна,

Руку ми држи онај који снује!

Тамо, где неба се у једно споје,

Тамо срце моје љубав дарује!

Тамо рађају се семена звездана

Кадом светим заливена!

Тамо трагови су земљаних стопала!

Једне прилике, кад је Наде чито струјомере, замоли га баба Мара да, кад доспи, дође да јој уведе светло у шталу. Обећа Наде. Позове он једног дана свог колегу Душка Срђића да му помогне да учине севап баби. Затегну они АТГ жицу с куће на шталу, уграде конзолу с керамичким шољама, направе фасунг, привију сијалицу од 60 свјећа, ударе прекидач и то онај „о-ге” – све по пропису.

.

– Јој, ђецо, кад би ми ударили тако и пред шталу млого би ми згодно било, кад се увече намируе стока, да се не заврзуемо по мраку.

.

Кад и то уредише, види баба да им посо иде руке, па иг умоли да то нареде и код свиња. Па у качару. Вели кад одем тамо стално се, пуста, сврзем за неку шедрњу. Јанпут замал врат не сломик. Кад су све завршили и почели да пакују алат и остатак материјала који су доњели о свом трошку, вели им баба:

..

– Јој, ђецо, вала ви ђе чули и ђе не чули. Дабогда се усрећили. Срећа ви пјевала. Да вас нудим д-останете на вечери, знам да журите. Окраћо дан. А да вас нудим да платим, знам да нећете да наплатите. Ал бар да вам баба дадне по коју дуњу. Има да вам, на-љепту, замиришу собе.

.

Тако су Наде и Дуле на свом првом хонорарцу зарадили ко чела на брусу.

Ал што јес јес: валила иг баба Мара по селу на сва уста. А и диље, кад оде на пијац и коеђе. Те како су златни. Те како уста имају а језике јок. Те како не шћаше да вечерају, но се снебивају, а она иг нудила. Те како не шћедоше да наплате ко да се не ваља, а она иг ћерала по авлији д-узму паре. Те благо мајкама кое за њиг дадну шћери. Имаћеју више среће но памети…

***

Кој ти га зна и да л би се Наде и Дуле иженили да иг баба Мара није окивала у звјезде код коеког. Коекад. И коеђе.

Камена земља тла освештаног

стопама светих походника.

Сребрна колевка рода Савиног.

Олтар светих великомученика.

.

Са тла светога лак је узнос

свему што у вис небески стреми.

Највеће благо овде је понос

и људи чојством племењени.

.

Мајка га родила на камену повила

кроз који га светост прамајке дирну.

Свету му хаљу стена одену.

Судбу му светачку одредила.

.

Ка судби својој кроз стење Завале

мали је дечак храбро пошао.

У Светилишту Бож’је хвале

у пећини кушној дом је нашао.

.

Светлошћу својом Тврдош укрепи

да златним светлом сјаји.

Стеном Острога себе посвети

да отуд мистичним тајанством таји.

Сунца у капима воденим!

Под њима Сунца у очима каменим!

Сунца у искрама ватреним,

Посматрам!

..

Гле!

Образ ми такну Коњиц Вилин!

Окренух се!

Сунца у очима твојим,

Видим!

Небо се муњама пали.

Море у таласима пени.

Снови су ми страшни

крв се у жилама леди-

Долази Пророк

корацима хитрим

и окупља све народе своје.

Страшни суд пред оччима нашим,

Оштрица Мача над главама стоји

*

Пакао или Рај дилема је вечна.

Принео сам песме на Олтару славе

и чекам казну за све грехе своје.

О сузе што сте горке!

О небеска Славо колико си близу.

Хоћу да певам!

Сунце да се роди

да видим и да пратим

све кораке Твоје

*

Страшни суде на врхунцу славе

подари живот песницима смртним

да молитвом и песмом

свете име Твоје.

Како име песми дати

када љубав из очију Ти кипти

како ране исцелити Твоје

када си мелем за песничку душу.

О Господе!

Молитва из пепела се рађа.

Нека се дигну Пророци и Песници вечни

Дај нам закон

и покопај невернике своје.

.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Земља где се родио онај што мене љуби

најлепша је од свих на свету:

снегови су у њој чисти жртвени голуби;

небом миришу прашници у цвету.

.

Шумно и слатко потоци теку горски,

брже од крви заљубљеног младића;

ливаде су зелени бездани морски;

врхове грле магли мирисна бића.

.

У земљи тој уза ме верно хода

и чува ме од зла тихи рој његових снова.

Проспу се преда ме црвена срца јагода,

водопади ме нишу сву ноћ попут белих духова.

.

Чиме ли ја свему у њој љубав безумну усадих?

Кад пролазим планине се размичу и ћуте,

клекне преда ме милион борова младих,

као пред краљицом јеле простиру скуте.

.

У крају том са сунцем причају хладни глечери,

у анђеле гледају високи обронци груби.

Па ћу и ја бити близу, већ прве рајске вечери,

земљи где се родио онај што мене љуби.