И хтела бих вечерас,

Боже мој мили,

написати Ти песму

што Љубављу зрачи,

Радошћу прича и Осмехом опија…

Ал` туга ме ноћас,

Боже мој мили,

туга од света што пут свој не зна,

туга ме и суза ме боли

за људима блиским

што давно једном

заборавише волети…

Понад зелена вилин-горја,

гле!

бели облаци,

као снежни врхови бели,

на румен-плавоме небу.

.

Сетна свирка

лахора с висина,

и топао поветарац,

разигран и чио,

из снених долина

под сенкама.

.

Кликтај златног орла

подно белих облака,

и жубор горских слапова

у тишини.

Шуморе и трепере

врхови јасика,

уз плес класја

зелене ражи

на дашку вечерњем,

у сутон од смиља.

.

Седим у сенци

столетне оскоруше,

у трави високој што се повија,

на пропланку ветрових гајди,

и зурим некамо

у даљину –

.

у даљину иза горја

про обзорја,

про обзорја.

Зрно

.

Између два зрна

Воденички камен

Застооо

.

Звук далеких времена

На крилима неба

Зрно сушто

.

Ноћ

.

Ноћ извезена

Песмом зрикаваца

И месечином

.

Уроних у зрак

Кроз застор неба

Ноћ долази

.

Зрак

.

Сунчев зрак

У оку срне

-ловац повлачи ороз

.

У ноћи младог месеца

Зрак давно нестале звезде

Сја

Ено листа који вене свећу

ено свеће која топи лист

надомак воде

чинечи се небу налик,

а камење, а камење,

труне у мноштво вајањем,

следећи избор је:

затрпани у песку

кости загрљене

лобање приљубљене,

скок вукодлака ремети

пустињску радост

и то је једнако

прекидању читања књиге овде

или злобник улази бесно

и гужва сасвим исписани

лист папира до цепања.

Ено у парампарчад

пуца стона лампа.

Ево на пети ничу туђи прсти,

говорим по три пута

предњенепчану реч

остало је још које

зрнце кристала у беоњачи

звездуца као палацави језици

змија из Толтешког реда,

и са копна и из воде

приближавају се сугласници страха и о у …

Ја не верујем ти стрепиш он не пристаје

Заједно куполу од песка

чинимо изнад стене.

Ено ајкулиниг зуба у киту

ево китовог трбуха

у подељеном егу пучине.

.

Х.Ш.Исаков: “Потрес мозга у Африци“

Човек који се не радује нечијем успеху

Који показује љубомору завист и друга

Отровна опака и мрзна осећања боје једа

И који као кукавац издаје свог Учитеља

Није још омирисао слатки укус Једноте

Још дуго ће га растрзавати тамни звуци

Слузне пакости из дубина његове пећине

.

Једног тихог дана или једне снене ноћи

Његово биће куцкаће и диркати мекани

И упорни милозвуци сопствене савести

Лагано ће гребкати данце његове пећине

Будити честице радости и лоптице среће

И слати их у среду његове душе – у срце

Срце ће лагано топити санте леда са себе

.

Једини Бог нема љутњу казну или освету

То су смислили туђинци гмизави из сени

И убацили у књиге преварне и религијске

Убацили програме у школе игре и обреде

То је Ја-бука која је застала у грлу човека

Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није

Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг

.

Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!

Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!

Изађи из прелести незнања и издаје брата

Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану

Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!

У ти-шини спознај истину и избели грешку

И уздижи се по сварожници у небо високо!

Ја сам дугорепић

Мачак Срећко

Зеленоокић

.

Природа ми,

Прошлог лета,

Подари

Сјајно крзно

Црне боје

По Његовој промисли.

.

Све ме

Дечије

Душе воле!

.

Док ме

У загрљајима мазе

Свилу испредам

За чарапице…

Омиљене рукавице.

.

Стигнем ли

Нашег миша,

Мање-више…

Јер ме у кући чекају

Топле речи,

Тајин витамина,

С мало воде,

И други снови.

У опустелом крају

Мермерни стражари дежурају

Олтари оплакаше

Школе без скамија

Калдрме су пусте

Излизане

Зачуђено вриском дозивале

Остадоше софре

Без чинија

Нит ко зове

Нити се одзива

Узаврело сунце

На махове сриче

Стару песму

Остављених гора

Измако се ручак са трпезе

С туђином се

Душе ородише

Свуда плесан, теснаци су свуда

Срце бије у својој тескоби

Вапајем се чују сви изуми

Окреће се земља око себе

Исти ритам ништа не ремети

Само нама прети

Несташица

Живог сока

Да дамаре

Напоји животом

.

Д.П: “Каскаде“

Разбежале се речи све из мене:

Као од бата неког кад за часак

Нестану птице са гране зелене

(Ал оставе у слуху шум и прасак).

.

Све су се мисли скриле којекуда:

Ко кад у градић где се већ сви знају

Бане у стари сокак нова луда

И нагна народ у бег (док пси лају).

.

Да је бар мира када нема речи

И тиха пустош кад мисли неима:

Па да легне као кад се лечи.

.

Овако: стојим још увек пред свима

(Док слична стрмој води ил олуји

Кроз моју главу сва празнина бруји).

За срећу, Џими, дај ми шапу ти.

Такве шапе нико неће наћи…

Хајде да лајемо на тишину ми

баш када ће плав месец изаћи.

За срећу, Џими, дај ми шапу ти.

.

Опрости, мили, не лижи се тако.

Схвати бар оно што је најпростије.

Не знаш ти да живет није лако

и да на свету често добро није.

.

Твој је господар и славан и мио.

Дом му је препун на прилику сваку.

И сваки гост би радо поладио

твоју сјајну и мекану длаку.

.

Баш ђаволски ти си лепо псето.

Сваком у сусрет трчиш лаковерно.

И не питајућ, ко друг пијан, ето,

грлиш га и љубиш безмерно.

.

Мили мој Џими, код тебе, знам, има

гостију много, скоро права сила,

ал најтужнија, реци, међу њима

да случајно није када долазила?

.

Доћи ће Она,кунем ти се,присан,

и када упреш у њу своје зене,

за све што сам крив и за што нисам

лизни јој руку ти уместо мене.

Ал’ узалуд! Има места која се не могу напустити,

која неумитно прате

као пас позног господара,

места од којих се свако у по једном

губљењу њише

као сребрнасте нити

свега што смо овим сном

продужавајући се, дали.

Па носимо

исте ожиљке и позлате,

исте трагове остависмо, пре него смо пали

-на длану пише,

док преко рана живих један свет

голоруко преносимо,

а столетни жеђамо лет!

.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“