Не дај мала, да свет је без боја
нит’ суморна да је башта,
нека бира ведра душа твоја,
шаренило нека ствара машта.

Научи још сада боју да додаш,
јер живот буде бедан и сив,
по шаренилу лакше да ходаш,
у срцу имаш спектар жив.

Својим очима на свет гледај,
не прихватај тмурне боје,
снове оствари и ником не дај,
душом бојиш шта је твоје.

Друкчија свима кроз живот буди,
не пише да киша није црвена,
ако се чуде то су само људи,
машта им је некад ускраћена.

Још сад се за живот спремај,
наоружана жељом и кистом,
злобе из себе баци и немај,
боји и маштај..не живи у истом!

Шетамо на рукама, собом без тавана,

Пут нам светли  прастара Луна!

А онда нас позове прапостојбина,

ветровима  дувачима осликана!

И остају трагови руку преплетених,

Стазама златним прахом покривених!

А онда те косом цветном обавијем,

И заједно нас,  опет родим!

Фото: Египатски модел света; Википедија

Из улице сам где се топола чуди,

Где се даљ плаши,домбоји пада свога,

Где ваздух плав је ко завежљај худи

С рубљем – из болнице отпуштенога.

.

А вечер – празна, ко прича пресечена,

Напуштена од звезда и без краја,

Уз недоумицу на хиљаду зена

Сасвим безданих и без изражаја.

Још није ни смирај, а камоли мрак:

И немам значи чиме да се тешим

Што ми се сав видик сузио, а знак

Да можда губим свест је што се смешим.

.

Како је изгледа мали корак тек

Потребан нама (или барем неком)

Да или схватимо одједанпут век

Или се с нашом сударимо јеком.

.

Ја читам тај корак: ал са њиме гле

Као да вучем корењем и вреже

Из нечега што сам досад звао гле.

.

Ево где  гле лебдим у ваздуху сад

Тренутак један ван земаљске теже,

Мој повратак нови биће опет пад.

Све што си изгубио ради Бога, сачувао си;

све што си сачувао ради себе, изгубио си.

Све што си дао у име Божије, дао си под интерес;

Све што си дао у име своје и сујете, бацио си у воду.

Све што си примио од људи као од Бога,

донело ти је радост; све што си примио ог људи као људи,

донело ти је бригу.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Возови протутње

не схватају да их чекам

пих машиновође.

Како је тешко дићи главу

кад је бука свуд около,

свет се спрема да ждере

ради, прди, јебе, спава,

колико још откуцаја, корака,

колико речи?

Успињем се степеницама

до магичне шифре-троугао.

Рашири руке да уђем

расте ми гркљан

хоћеш ли га сецнути

па да исцурим, о мрљо!

Уморна сам од бежања

сакривања

зурења у шпијунку

буљења у мраку.

Сваки дан одлазим,

грлим бегунце и

сама прогоњена,

а не мичем се.

Подамном се крећу улице,

Људи, небо, путокази,

планине.

Сањам љубичице,

камилице, оца,

Ккко ми ветар извлачи брадавице

усред морског плићака.

Музика је почела

ослушкујем је,

а она као да одлази,

нема времена.

Краде ми неко слух

на силу ме угурава у звоно,

тако сад склупчана наопачке

видим заиста боље.

Зора не доноси буђење,

само Светлост.

Пробудимо се!

.

Једна је Земља

један је свет,

исти је дах, иста крв.

.

Птице и облаци

сунчеви зраци и капи кише

не познају међе.

.

Нижу се дани,

талас за таласом

океан времена.

.

Стопала путују кроз простор

ум кроз време

ко ће даље стићи?

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Обрадио сам сва поља

Уредио баште и вртове

Покупио сву летину

Орезао воћњаке

Побрао све плодове

Покосио ливаде

Нахранио стоку

Исходао све путеве

Изградио села и градове

Изгубио и добио све битке

Извојевао толике ратове

Искусио победе и поразе

Обљубио све жене

Био грљен и напуштан

Испевао све песме

Створио и уништио цивилизације

Обишао све светове

Породио безбројне галаксије

Утрнуо немерљиве универзуме

Рођен и оплакан небројено пута

Искусио све радости,

све лепоте и страхове

Стигао до Краја и Почетка

иако се померио нисам

од заласка до изласка сунца

испод бањан дрвета.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Фото: медитација; Википедија

Песак

Прегршт песка

Довољна да се сачини

Безброј свемира

.

Подневно сунце

Дина на хоризонту

На длану песак

.

Лепеза

Замах лепезом

Исписује нову причу

На облацима

.

Пиринчани папир

Отворих лепезу

-Туш

.

Нар

На нару лептир

Таласи неба

До Андромеде

.

Црвено небо

Крв на длану

Нар исцуре

Сва моја љубав испуњена је с тобом,

Ка тамна гора студеном тишином;

Као морско бездно непровидном тмином;

Као вечни покрет невидљивим добом.

.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,

Течеш мојом крвљу. Жена или машта?

Али твога даха препуна је свашта,

Свугде си присутна, свему истодобна.

.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,

Рађаш се у мени као сунце ноћи,

И у мом телу дрхтиш у самоћи ,

Распаљеним огњем или смрзла тугом.

.

На твом тамном мору лепоте и коби,

Цело моје биће то је трепет сене;

О љубљена жено силнија од мене –

Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,

И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те

Не не видим где си, а све друге сате

Од тебе су моје очи засењене.