Чувам овце ја по доловима,

видех мила иде воловима.

“Дај ми, нана, метак од олова

да убијем мила код волова:

да ја спалим оно суво дрво

где сам мила угледала прво!“

“Што да ти дам метак од олова,

да убијеш мила код волова,

што да спалишоно суво дрво

где си мила угледала прво

-суво дрво росно цвеће кити,

с тобом ће се миле оженити.“

.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања’‘

Буди неповерљив према теоријама и разговорима о закону себичности. Не постоји никакав закон себичности.. Бог је присутан у васиони, а љиди су Божји сој.  Човек који скочи у воду да спаси дављеника, једним потезом уништава такве теорије и ућуткава такве разговоре.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Оче мој, који си бескрајан!

Хвала Ти за светло живота,

Хвала Ти за данашњи дан Твога царства,

Хвала Ти за Твоју жељу љубави! Нека буде добро!

.

Хвала Ти за хлеб свагдашњи!

Хвала Ти за стрпљење

И опрост греха на Твојој земљи!

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи коју си створио са другим створењима

Нећу допустити да паднем у грех и слабост,

Постаћу достојна Твога дела!

.

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи која Те чини срећним,

Проширићу Твоју славу,

А векови што ће доћи оствариће Ти снове!

Нека је тако! Јер ја тако желим! Ја, Твоја кћи,

Рекао сам ти да те волим

али ти ниси чула нечујне речи,

нити су ти усне кушале мед са мојих. 

.

Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,

сликом од жада којег нигде нема

и вином од трешње старе, 

од лозе од искона. 

.

Кажеш да си моја гласом страсти.

И ти то јеси…

Ал’ ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим. 

.

Стога те ослобађам.

Јер те власник нисам нити требам бити,

наше су вечне повезане нити

кроз собом исткане речи и дела. 

.

Ти буди цела – да бих био цео. 

.

Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.

Да…Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита. 

.

Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева. 

.

Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију. 

Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана. 

.

Дланове ти стављам на дојке живота.

У трену нестајем са овог света кроз окно лепота. 

.

Ко сам ја?

Колико је у безвремењу остало времена? 

.

Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог. 

.

А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда… 

.

Очи не виде када се капци отворе.

Срце се не чује када га уши пожеле.

Дух се не осећа када ум потребује.

Душа се прстом не додирује. 

.

И онда волиш. 

.

И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,

јер искром живом куца ти срце твоје. 

.

И онда…. 

Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.

Mоју песму чују сви!

И небеске птице заћуташе на трен

виле нежно гледају у чудо што се зби

из длана ми расте један бели цвет

мирисом је својим успавао свет!

Тихо,

нежно…

порука је сјала

високо над светом

НЕ ПРИЗНАЈЕМ НИШТА АКО ЉУБАВ НИЈЕ

у сва срца овај запис нек се свије,

док ја ноћас бдим

са мојим белим цветом!

.

–слика Светлане Беловодове-

Да, умни и духовни рат против Срба – то је стварност!

Стварност сушта, која се дешава и одвија пред нама, мед нама, у нама.

Неосвешћени, успавани, расрбљени и бесловесни Срби (они Срби који нису Срби!), ругају се томе.

За њих је то нека наша (да, Наша!) умишљена и измишљена теорија завере противу Срба!

О теорији завере противу Срба, са подсмехом и поругом, говоре они Срби чија би имена ваљало писати малим словом, зато што они и нису више Срби (ако су икада и били Србима!) а нису ни неко/нешто друго.

Заиста, толико сам се пута запитао, ко су или шта су ти Срби који се одричу Србства, будући да их ниједан други народ неће у своје редове?

Они нису Срби – а ко су, онда, и чији су?

Одричу се Србства, одричу се свега својега, својих предака и потомака, а нико их од суседних народа не призива, нити их сматра својима.

Они су (такви какви јесу!) онај чардак ни на Небу ни на Земљи!

Они мрзе Србе, мрзе своје Србство, мрзе себе, али, у исти мах, они мрзе и све друге и ине, они мрзе све око себе и у себи. Напросто, они мрзе!

Има таквих који су избрали да све мрзе.

Јер, ко мрзи себе, он мрзи васцели свет; он мрзи све и свја. Живи за мржњу, и живи од мржње!

Али, доста је прича о таквима, о тим назови Србима!

Они су самима себи највећа мука и невоља!

Овде ћемо беседити о умном и духовном рату, који се води против Срба, Србства и Србије.

Тај рат је стварност; тај рат се већ одавно води; тај рат је давно започео.

Почело је то пре много векова.

Почело са одрицањем од својега имена и вере, од својега предања и предака својих, од своје повеснице и паметарнице.

Одрекли смо вере својих предака у име туђинске вере, јер нам се учинило да је та туђинска вера боља, вреднија и духовнија од наше – ведске, коловенске, стриборијанске, хиперборејске, аријевске, прасрбске вере!

Потом смо се одрекли свих својих предака који су остали у нашој (заиста, нашој!) вери, јер је нова вера захтевала да се одрекнемо свега старог, свега нашег, па и предака својих, па и очева и матера својих!

Онда смо се одрекли својега језика и писма својега.

И то је захтевала нова вера од нас: да се одрекнемо својега језика и писма!

Требало нас је учити да говоримо; требало нам изсмислити нови језик; требало нас је изнова учити да пишемо; требало нас је описменити; требало нам је створити ново писмо, јер је нова вера и то захтевала од нас: да одбацимо и заборавимо своје писмо зарад новог писма по укусу нове вере.

Затим је ваљало изнова писати нашу повесницу, нашу паметарницу, јер она наша стара повесница и паметарница није била по вољи нове вере.

Тако смо се, зарад нове вере, одрекли свега својега, па и нас самих!

Одрицањем од себе, од својих корена, ми смо постали народ никоговића; народ бесловестан; народ потукача и скитница; народ разбојника и пљачкаша.

Ми нисмо више Ведски Срби; нисмо Бели Срби; нисмо Стриборијани; нисмо Аријевци; нисмо Словесни синови и кћери Словесних Предака, већ смо постали чопори и крда што јуришају час са ову, а час са ону страну Карпата (час су то Карпати, а час Закарпатје!) као да смо помахнитали, као да смо сумасишавши, па ловимо ветрове и магле около Карпата!

Ми нисмо више Срби, већ смо постали Српи; наше се писмо не зове више србица, него ћирилица; ми нисмо више народ велик и силан, већ смо постали неки мајушан и застрашен народ што и од властите сенке зазире!

И, на концу, тако обезглављене и обезличене (тикве без корена!) врази су нас ових дана (ових потоњих дана!) извели на стратиште, да једном за свагда сврше са нама!

Је ли ово теорија завере против Срба?

Не, драги моји, ово је сушта и сурова стварност; ово је конац и окончање завере против Срба – ово је затирање Срба!

Е, видите! Ово чека вас расрбљене и бесловесне Србе; вас Србе који се ругате свему србском, који се одричете свега србског!

Ви сте већ нестали; ви сте већ сенке и утваре!

А шта ће бити са оним будним и освешћеним ВедСрбима, оним Белим Србима који живе своју Веру и своје Знање; који живе свој Језик и своје Писмо; своју Повесницу и своју Паметарницу; своје Претке и своје Предање?

Они ће у Великом Духу Стварања, у Бићу и Суштаству својих Божанских Предака, живети све оно што ви нисте умели, знали, хтели и смели да живите!

Они знаду да је ВедСрбство вечно; они знаду да је неуништиво све оно што се у Божанском Духу ствара; они знаду да ВедСрб (Син Великих Предака!) вазда, свагда и навек побеђује!

Они ће створити Државу у Бићу Времена, Државу у Бићу Вечности.

Ову тајну, ви расрбљени Срби, никада нећете одгонетнути!

Сутон ми узео срце а свитање главу

Сву ноћ сам дреждао трезан испред самог себе

Збуњен не рекох шта тражим – смирај или славу

Ни гнездим ли у оку сове или тетребе.

.

Пробуди ме пој славуја усред таме снежне

Или су одоцнели или је снег рано пао

Можда јесење рухо тек скрише руке нежне

Док све ме умара у болу што сан је крао.

.

Шта у мени траже голе багремове гране

Зар свака птица на мртву крошњу сме да слети

Или тек орли могу кљуном да лече ране

И да ми душу узму долином сред врлети.

Дођи сад,

у овај врели час,

Похитај, зашто не питај,

Знаш да жена зна и оно што не зна!

Дођи сад,

ноћ плаветна трепери,

Месец чека да обасја нас!

Узми руке моје,

Жеље на њима исписане су све!

И у сну,дођи,

Јер  срце би да излети!

Дођи сад,

ветар ће те на крилима донети,

Само му за мене реци!

Имала нека гатара Винка која дадне рецопис Раденку, окорелом нежењи, како може да с ожени. И он крене од манастира до манастира у цик зоре. Џаба Сви закључавају порте. Сазна он да е стари калуђер, игуман Георгије, млого добар човек. Душа од човека. Прави народни калуђер. И шаљивџија. Код њега ти је сваког љета долазио у гости патријар Павле и бидне ш њим по десет-петнес дана. Кажу да е туј долазијо споради двије ствари. Једно, што се тујнак, као младић замонашио 1948. године, добивши монашко име Павле по апостолу Павлу. А друго боз доброте оца Георгија. Знаш како е казано: Сличн се сличноме радуе. И тако е скоро сваког љета од кад је посто Патријар 1990. он је долазијо, баксем, на одмор код оца Георгија. Туј е он свако боговетно јутро служијо Литурђије, без ђакона, без икаке помпе, и после читања Еванђеља беседијо оним његовим умилним глсом. А кад издјели навору, он с народом разговара уз чај ил каву, одговара на питања, тамо на оној устакљеној тараси старог конака.

.

Игуман Георгије опште не закључава порту. Јербо само се брезбожник плаши, веле, и сенке свое. Он јок. Чиста душа. Благо њему. Такиг је Царство небеско.

.

Елем, упути се Раденко, у цик зоре, оцу Георгију. Соњи кишица. Удрвенчијо се под стрејом од звонаре и чека. Ете ти га игуман ђе-иде.

– Помоз Бог, оче.

– Бог ти помого, јуначе. Којим добром вако сабајле?

– Оче, да л би ти мени шћео да даднеш кључ од цркве д-уиђем најпрви.

– Оћу, синко. А споради чега?

– Знаш кака е ствар. Родитељи ми отромавили и отромбуљили. Ја прегурак четрес. Не пође ми за руком да с-оженим. А они ми стално кљуцају у главу: те, оће кућа да нам се затре. Те, да е среће, коно што није, пошло би нам унуче до сад у школу. Те, сва твоја суврс се ижени, само ти оста сиђелац. Одонуд тетке кад дођу, и оне с татине стране, а још црње и горе мамине сестре, сикћу на мене и почну да џугљају: те ваки си, те наки си… Пукоше ми трпила. Ђе гој сам пробо, све се некако пробрцне и извитопери. Да л ме неко куди? Да л ми неко уврача? Ствари, испадок ја најгори. Ожени се, стварно, свака шуша, а ја никако. Неће па то ти је. Ма нисам ти ја, оче, недотаван, ни баш неки тутумаљ ил тантуз, ал ми се не да и готова ствар. Рекли ми ако откључам врата на цркви и први уиђем у њу да ћу се оженити те године. Ет, па сам шћео, оче, да те кумим и молим да ми даднеш кључ…

.

– Еве ти кључ, синко, ал нема ти од тог посла ништа.

– Како знаш, оче?

– Па знам. Ево ја преко педесет година откључавам и улазим први у цркву, и нисам се оженијо.

Како срце да снатри озарје лепоте

Кад бол и глад у њему звони и дише

Уморна и нема дрхте гладна уста

Све слутње и ћутње у сутон се слише.

.

Болестан и уморан лута кроз време

Раширених руку грли га страх ноћи

Чекајући нови дан да отера слутње

У њему вришти тмина дубине поноћи.

.

Утрнула душа несном обузета

На гулашким причнама свитања чека

У рујној зори јауче бледо сунце

Живе ране, уздаси, истина горка.