У освит јутра пре раноранилка Сунца

Окупан росом са здравилица-трава Тијаније

Облачим лагано дугу памук хаљину белу

Са посвећеним аријским шар-везом на прсима

На главу постављам тринаестцветни плет –

Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса

Трооку жеравицу са два кремен камена палим

Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана

Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје

Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика

Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви

Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа

Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух

Док се пењем уз мердевине узлазног пута

Ка свету иза седам планина и три широка поља

Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских

Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију

Душа плови по великим небеским таласима

Ка извору живе воде где царује Ти-шина

Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја

И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Знаш да Брада вековима страда
и да зна Пастира стада
Брада добро зна ко влада а ко поткрада

.
Брада зна да твоје срце спава у долини хлада
и већ постаје зима Брада неће да те цима
нити главом да клима Брада неће службу с њима
иако зна да много више их има
Брада носи и поштује Крст
Брада је молитвеник чврст
и никада не пружа прст
нити само руку Брада зна овоземаљску муку

.
Брада ти пружа себе свога у борби против злога
Брада зна да на земљи је распеће
зато се Брада Небеским путем креће
све остало за њега је смеће
Брада се иза себе не окреће
јер и он је радник и прави грешке
и колко год да су тешке

.
Брада иде пешке кроз живот полако
Бради све изгледа лако а често је плако
јер види да мучиш се јако
схвати Брада се моли за тебе
и одриче се самог себе
и ако кажеш ма ко га ј..е

.
Брада се брине због тебе
јер уз помоћ тебе Брада спасава и самог себе

Како би добро било

да се онако изненада распукне

једно блиставо дивље јутро,

и да се догоди нешто лудо смешно,

а ми случајно да се сретнемо,

па да се одметнемо

на неко зарадовано брдо.

И да се смејемо.

Ни речи паметне да се не сетимо,

да ништа не ћутиш,

горко да не певам.

Да говоримо старе бајалице,

трава да расте од очију,

да нас спопадну речи смејалице.

.

А после,

нек све буде како је свикло,

како нас стигло.

После нек расте у крви

оно светло-црно отровно биље

Не мари, прораста нас самоникло

и у главној ћелији боли исто.

.

Како би добро било

да ти радост у рукама

кад се сретнемо,

па међу птице да се одметнемо.

Да један дан будемо

онако чисти, светли и блиски,

бар један божји дан да се смејемо.

.

С.М: Збирка – “Пејзажи у огледалима“

Агонија Љубавника

пламти ватром страсти.

Љубавници остављају трагове места

на којима су били.

Јадиковка сломљених срца

Пут је ка Богу.

ЛуЧа сопства!

Небески гласници!

Космички плес!

.

СвИјетло у тами

Исијава

Дух саздан од искушења

.

Патња обликује мој пут

Крила моја, немојте клонути

.

Најљепшу пјесму сирена

Ноте од анђела благословене

Заводи тама

Заводи и свјетлост

.

Милост и немилост

Свијећа и грјешник

.

Овђе нема ходочасника

Нема ходочашћа

Путања душе

Ноге босе и уста жедна

.

Далек је извор воде

А, тако близу

.

Дан и ноћ постају једно.

Дозивам те

Створитељко

Удахни у мене живот

.

Дозивам те

Створитељу

Нек сјећања прије утробе

Оживе у мени

.

Измијењено стање свијести

Упадам и пропадам

У други свијет

Грчих руке ја под тамним велом…

“Од чега си бледа данас, од чега?“

-Зато што сам тугом невеселом

До пијанства напојила њега.

.

Памтим. Он је изашао тада

Искрививши уста најболније.

Не такнувши дрво с балустрада

Трчала сам за њим до капије.

.

Задихана викнух: “Шала све је.

Ако одеш – оде живот мој.“

Језиво, и као да се смеје,

Рече ми: “На промаји не стој.“

Дођи, драги, у недељу рано

и, понеси књигу да читамо

да видимо шта нам књига каже

-хоће л’ тебе у војску да траже.

Иди,драги, те о’служи своје,

Чекаћу те, младости ми моје!

Иди,драги, у војску на време

Да би могли што пре да те жене.

.

“Драгачевке– изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Није се јавио на прозивку

када је јаросно чуо свој глас.

.

Осмотрио је путеве на ћувику

тамо где га је ујео пас

.

Овце су блеком унеле немир,

шумом је захујао пркосни ветропир.

.

Звоно у руци старог овчара

недељом сваком позива бога.

.

мислећи духом на грозна дела

када је ковитлац плаћао главом.

.

Човек човеку утробу ждерао

носећи муку и раскол вечни

.

а сада плаћа седином својом

тамнину прошлости у коју се загледао.

.

Твој џмарац муку ми ствара,

искочи пред мене као утвара.

Ђаво нека га однесе,

као струја ме протресе!

.

Ходам рашчупана, бесна

сукњица тесна, блуза на V,

а тек ципеле, на шнирање!

Трепкама кораке трепћем

држ`те ме, полећем!

.

Чух по селу се прича

баца жаревље баба из Црнића.

Ићи ћу чак и тамо

ово није за трпњу, стварно!

Нека ми баба баје од уроци

у гору, у воду џмаровци!

.

В.Т: Збирка „Баба из Црнића“

Високо горе понад Рзава

у стенама жутим и руменим

са облацима белим и сненим

плови душа детиња

подно вечерњаче у сутон

.

Далеко све даље

на ветру вечерњем

узноси се шуми лепрша

ужарена пламсајућа

светлосна птица љубичаста

.

И кад се на небу

буде изненада отворила

капија тајносана

и укаже пут од иња

што води на пропланке тишине и сна

схватићемо да смо сневали дуго

у свету туге варке и опсене