Не зна се зашто трава на неком

гробу никад не никне.

Можда су кости још бесне, још отровне

у земљи.

можда понекад, ноћу, закопани

страшно урликне

за сунцем

и јед избљује у земљу да никад

ни змија кроз хумку му

пут свој

не изрије.

.

Не зна се зашто трава на неком гробу

никад не зазелени.

Можда се мртвац пун чемера

распао у земљи.

Године потроших да срце очврсне,
а у трену све камене пукоше бране,
издајнички се опет надима да прсне,
у лудилу своме не мисли да стане.

Радост и страх ме секу попут бритве,
јер целу себе видех у очима твојим,
слуђена говорим мантре и молитве,
па се више радујем него што се бојим.

Бодри ме да те хоћу баш непоштено,
да ти као године вуку се минути,
све што те боли јер није опроштено,
ја разумела…ти о томе ћути.

Двоје слепих путника на мору живота,
после бродолома нађу острво и срећу,
умршене нити судбина у трену одмота,
кад љубави упалиш опроштајну свећу.

Зато дању,у себи молитве говорим,
док те ноћу гледам или сањам будна,
нек у љубави полетим или сагорим,
пуста су и горка маштања узалудна.

Ти ако нећеш да схватиш

не мораш настави да се инатиш

битно ми је да чујем да чујеш

пре него што почнеш да тугујеш

муци да робујеш

 у жалост се обучеш и обујеш

БОЖЈУ Искру у себи отрујеш

запамти добро ти одлучујеш

..

Снама или тама

мир или галама

живот или јама

и тата и мама

и Путин и Обама

кад сте добри Индија

и Кина су са вама

.

Не постоји други пут

ако хоћеш Децу добру

 некад мораш да будеш крут

имаћеш праву меру

ако си под БОЖЈИ Скут

тад засијаћеш ко дукат жут

никад нећеш без кривице бити љут

и без разлога да употребиш прут

Ево сам ти дошао и пришао

И додирујем те меко десницом

По коси челу уху врату рамену

Теби је мој меки додир можда

Жест жеравица или као струја

За мене то је – миловање Бога

.

И ја сам тобом високо понесен

Извор ватре – струје бива узбуђен

Грицкам за смирај коцку пасуља

И стискам зубима много жешће

Нађох те у среди руже ветрова

У теби тражим половину јабуке

.

Говорим ти ведро из пете ватре

 О моје испуњено пророчанство!?

Ако си илузија идем у твој корен

И питам се идући ка твом језгру

Да ли ме све више условљаваш

Или се ми све више ра-за-зна-је-мо?

Страх нестане,

.

кад се истопе

поклопљене казаљке,

.

у причешћеној ноћи

презрелој од патње.

.

Страх нестане,

.

кад пјесма

васкрсне.

У маленој земљи

Бог над нама бдије

небески је народ

родом из Србије

.

За спасење њено

у цркви се молим

поносан сам Србин

и Србију волим

.

И док звона звоне

и свирају трубе

Србија те зове

часни родољубе

.

На доласку узми

погачу и соли

Отаџбину брани

и Србију воли

.

Па покажи деци

шта Србија има

где су наши преци

били вековима

..

Владан Пантелић: Марко Маринковић

Млади песник, Марко Маринковић, дипломирани правник и мастер правник, рођен је у Гњилану, а живи у Београду. Коаутор је књиге поезије – Хроника једне младости, коју је издао за Књижевну омладину Србије.

Члан је редакције Витез и редовни учесник београдског фестивала писаца за децу.- Витезово пролеће. Песме су му објављиване у више зборника поезије у Србији и у више међународних зборника.

Србски журнал, поред многих других циљева, прати младе таленте и објављује њихове радове, са циљем да их ослободи и подстакне на стваралачки рад. До сада је СЖ објавио осам песама овог младог песника.

Владимиру и Тордис:
Ратницима Светлости
унутарњих светова
лепоте и сна

Лете ждралови про Беле Славије
У прамалеће лете Бели ждралови
И тугу са Севера на Југ проносе
Давно поробљених Белих Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нико их не види
И не чује нико
Јер нема више слободних Славјана

На Белој Родини и нема Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нека лете на белим ветрима
У неке далеке земље на Северу
Где можда још има достојних Славјана

Чула су ми стара

и уморна као Свет.

Гладна нових видика

сензација и пејзажа

свежине првог искуства:

уморна од понављања

у кругу вечно истих дана

моја чула гладују

за додиром вечно младим

и свежим као јутра

на шумским пропланцима

моја чула жеђају

за соком стварности

испод љуске свакодневнице

моја осетљива чула

претворена у крљушт

на зидовима бунара

до чијег дна

и његове благословене воде

не могу да допрем.

Суводушје.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Кроз црно бијели свијет

лети румено перје фламингоса.

Збуњује ову тугу што прави засједу

после првог зареза у реченици.

Запали сва гудала и у прах претвори!

Нек звук њихов не прави мреже од сјете

што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!

Ја чекам свитање у тишини.

Сунце ће из чела мог изаћи!

Буднија ћу љепше сањати.

Звијезде ћу под ноктима сакрити.

Бићу као никад до сада прогнана

из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати

све маске, које облачимо нашем дану,

док се мој осмех благи буде протезао

између двије ужарене лопте.

Да сам барем ваздух, па да својим дахом,

милујем ти лице у јутарње сате,

да остану честице пољупца с’ прахом,

к’о писма маслачка из „Сунчеве бајке“.

.

Да сам барем корен биљке која ниче

у априлској ноћи у цветној пољани,

да ти стопе љубим што на Свето личе,

па да ми са њима ходе моји дани.

.

Да сам барем грана од младог јасена,

да ти хлад направим кад подне огреје,

да ти будем ветар и облачка сена,

да са кишном капи испуним ти жеље.

.

Да сам барем птица, па да ти долетим,

својим бих крилима свежину ти дала,

певала бих теби кад крај тебе слетим,

ал’ је небо бескрај… За лет шанса мала!

.

Само снови живе и живеће дуго

и све песме тихе из душе што теку,

да сам топла вода ја бих твојом руком

текла нежно, бистро… Поток љуби реку!

.

Kо линије длана таласи би били,

ех, да сам сјај само ил’ месец у свили!