Не тражиш ме извору моје лепоте

да ти стазом кривудавом течем.

Усахла сам, види!

И жубор ми је замро …

Течем, да бих текла

и успут неком камену рекла покоју рану.

Знам, не чујеш окренут леђима

пољанама намигујеш за мој ток и не хајеш.

Заронићу песмом у земљу,

недостајеш, недостајеш.

.

Збирка – „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Моје речи ромињају

као киша лишћа топлих боја

плешући валцер с ветром.

Жута,оранж,маслинаста,

црвена и златна

у безброј нијанси и нота

разливају се небом,

а ја се питам:

Чујеш ли тај звон ?

Мирис твога присуства

нежна је слутња,

коју целим срцем осећам

и поглед ми лута хоризонтом

знајући да ћеш доћ’ једном.

Чекам тренутак

да ме баршуном твога гласа

целу умоташ,

да затрепери душа као струна

кад погледи нам се сретну

и препознаш

и препознам

Љубав.

Сањам додир твоје косе

и крилате руке.

Загрљај из давнина

точи се у садашњост

попут пенушавог вина

и , опет,

у тој чаши живота огледа се

само једна магична и неодољива

–  Љубав.

Медне су усне окусиле

Њезину слаткоћу

и упамтиле Је

за сва времена.

А мене и данас милује

њихов шапат :

Ја сам Ти,

Ти си Ја,

Ми смо Једно.

Бљештаво бела је ружа процветала

и испунила читав Космос

својим чаробним Светлом,

а ја чекам Тебе –  Љубав

и док чекам граница пуца

пред мојим очима:

Ја не постоји

и Ти је избрисано као гумицом.

Само Једно Јесте

– Љубав.

Месец је постао плесач

на овом фестивалу љубави.

Овај плес светла,

овај свети благослов,

ова узвишена љубав,

дозива нас у свет мимо овог

који само љубавници могу да виде

својим очима које горе од страсти.

.

Одабрани су они

који су се предали.

.

Некада су били честице светла

сада су блиставо ссунце.

Оставили су за собом

свет варљивих игара.

.

Привилеговани љубавници

они су који стварају нови свет

својим очима које букте од страсти.

Три јарбола са три девице

привезане на палуби пустиње…

Оружар што разноси млеко

у посудама од блиставог месинга

и прелива њихова тела нага

бестидно преланула на оштрици сунца

изазивајући дрхтаје до удаљених каравана

са зачинима умешаним у косе бедуина

упијеним у модро-тамну пут

њихових жена…

.

У сенци три палмина листа

широј од Великог Океана разапетог

између стубова вртложног песка

са престола од фине слоноваче

посматрам игру светлости

и врелине која прелама

силуете удаљених живота

зидина и храмова

поречних шума и харема

и чини их блиским овом трептају

трију уздрхталих девојачких тела

у непоколебљивом надању

у испуњење давнашњег обећања

изреченог шапатом који од тада

не престаје да нараста

у све гласнији хук

и одбија се од зидина

успламтелих градова тих

младих пожудних тела

у исчекивању последње милости

Мача Жудње

сачуваних од времена људи

који се нису бојали снова.

.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

Тајне звука и кретања кроз Свемир су тајне са разлогом али свака тајна има свој час. Промисао је хтела да један такав час буде сада.

Једном у трену без времена зби се разговор човека и бога. 

Србин и Бог говорише без речи а са свим значењима, сликама и речима. Речи без речи и глас без гласа. 

Човек – …значи ли то да је звук нешто што покреће?

Бог – да, више него што можеш да замислиш сада. Звук је фреквенција, вибрација, резонанца и жива команда како да се енергије у свемиру покрећу и обликују. 

Правилним редоследом малих звукова се ствара свеобухватнији звук као слог као што неколико слова чини реч, тако је неколико малих нота чине звучни слог или звучну реч.

Она се пуни енергијом мисли и намере онога ко ју је створио и према намери ствараоца одашиља команду околним енергијама да се обликују по вољи ствараоца. 

Ствараоц је свако ко зна ово. 

Намера је све. 

У људском смислу први ниво је језик и он покреће силе. Чист језик је неопходан због чистог организовања и поретка малих звукова који потом образују реч а затим и реченицу која је у ствари продужени код израза – свакога.

Постоје две разине језика, свакодневни људски и ванвременски Човек-Творац-Живот језик. Тај други захтева изузетну прецизност у појави у облику звука. Прецизност је једноставно незаменљива јер се њом постиже правилан код који покреће све. 

Човек – то значи да су Магови били они који знају тај језик? 

Бог – да али не зна га сваки Маг потпуно а и оно што знају су изузетно мале количине правих Човек-Творац-Живот језичких вредности или још боље речено, звучних вредности вишег реда. 

И то већином користе да праве „чуда“ док стварност је да тек знају мало више од обичног човека. Некада на Земљи се чувао след свега и закономерност звука тачних резонанци. Такозвани Жреци, Волхови, Магови и Алхемичари су имали виша знања.

Могли су научити друге тим звуковним редоследима, да их изговарају, могли су такође да помоћу специјалних фрула одсвирају посебне низове звука који би отварали просторно временске пролазе и који би стварали свет по њиховој вољи. Да би се путовало кроз Свемир или кроз временске капије, мора се знати језик Човек-Творац-Живот нивоа а он је све само не људски језик.

 Некада сама музика прича ономе ко разуме. 

Свака команда или код је одређени низ звучних записа који покрећу све. Изузетно је било важно да се звучни низ или звучна нит, секвенца правилно изговоре уколико се било на највећем нивоу. Није деловало кад није био изворни човечији глас. Само боја и дух онога ко изговара низ дају моћ коду да покрене живот. 

Када се путује свемиром на овај начин, особе које покрећу звуком бродове, су у потпуној хармонији. Сви производе исти звуковни слог по слог без разлике и тиме се увећава моћ вишеструко. 

Један покрене слог звука за почетак путовања и даје координате, други стабилизује првог на дуже стазе, трећи даје сигурност у простору да се не судари са небеским телима, четврти даје пуноћу да снага не слаби предходним звучним секвенцама, пети отвара просторно временску капију и омогућава да она траје колико је потребно, шести одређује општу разину и фреквенцију брода који треба да стигне на одредиште, седми попуњава слогове ради кретања кроз Свемир а да при покрету скупља се енергија из целог стварања око њих. Осми се брине о здрављу свих, девети одређује дубину тона којом се пролази кроз разне материјалне елементе Свемира јер ако је тон у неслагању са простором око себе, може се десити да се брод истопи у трену јер нема праве услове да постоји.

Као што видиш, звук је увек прецизна ствар. 

Човек – ко би онда могао и како учити тај виши звук? 

Бог – они који имају слуха за то. То се унапред не открива свима због заштите самог процеса. 

Они који су донели ово знање на Земљу пре много векова су га усавршили на другим звездано планетарним системима. На Земљи су увидели да је потребно седам генерација тачног преноса звука од Жреца до Жреца и Волха до Волха. 

Седам генерација је било потребно да би се прецизна секвенца како се прави звук вишег реда – пренела. Кроз процес од седам генерација преноса звука се урезивао у свест чист и тачан звук који покреће све. 

Зато је чистоћа језика важна. Не због људске културе већ због ове узвишене технологије. Говор је технологија. Ако би се изговор тог вишег језика променио у једној речи 0.1% то онда не би била иста реч или звук.

Говор вишег реда је Говор Бога који ствара јер свака реч је звук који има правилне слогове који покрећу живот. 

Ако је рецимо један језик овакав или онакав, скоро је немогуће наћи државу на свету која има један стандардизовани језик којим сви апсолутно причају. Углавном су то дијалекти локалних језика. 

То значи да нико не може чак ни основни људски језик тачно звуковно говорити. Камоли живи језик Бога. 

Ако север државе неке каже рецимо реч хлеб а југ каже леба, већ нема редоследа звукова те стога иако се север и југ разумеју, не могу да стварају вишим језиком јер немају исти звук јер иако се зна да је хлеб и леба исто, звук тих речи у изговору није исти. 

Човек- сад ми није јасно где идемо у овоме… 

Бог – истина ослобађа. 

Дакле Жреци и остали који имаху задатак преноса знања су пали. Неки од њих. Нису желели да се преноси тачна звучна секвенца те стога су почели да касапе изворни древни језик Човека. 

Стварањем нових језика и нових изговора се сакрио смисао звучних моћи. Онда када су жреци били на страни светла, они су до најситнијих детаља преносили језик и сваки жрец или маг је потпуно истоветно говорио као и они пре њега сем боје гласа. Знали су чак и боју да усагласе у једну по потреби. 

После седам генерација потпуно тачних резонанци сваке речи или низа свиране музике, памћење је било тачно и потпуно и знање је било заокружена ствар ове технологије звука. 

Када су тамни магови и жреци одлучили да то крију за себе и нетачно преносили знања, изгубљен је редослед. Више се није путовало свемиром на тај начин нити више стварало тако. 

Себични магови су тиме себе уздизали како они знају да чине „чуда“ а други не. Јер су изговарањем одређених фраза стварали чуда или једноставно манипулисали свет око њих, свет енергија.

Жеља за моћи квари знање јер знање је моћ. 

Језик Човек-Творац-Живот је језик стварања и свака му реч јесте искра светла која даје живот. Песмом једног који зна овај језик се обликоваше брда и долине а песмом многих у јединству – планете. 

Најприближније нешто чистоти овога да би схватио су класична музичка дела која имају ригорозна правила како се свирају без одступања и једне ноте. После неколико векова због тачности записа се може одсвирати композиција.

Тиме се може тек заголицати потенцијал звука језика Човек-Творац-Живот -а. 

Човек – … 

Бог – … 

Бог- иди кажи вољеном бићу да га волиш. Кажи са чистим мислима и срцем и јасно језиком који имаш. И ту ћеш видети и назрети како изгледа виши језик Свемира, шта тај звук изазове у теби и другоме и како одмах и директно мења свет у теби и другом а потом и около. 

Ту видиш прве мале кораке ка учењу живог језика Творца. 

Човек – слава! 

Бог – права.

Извор: Звезда Род

Прича се да је град на Ћави, у Лису, градила Проклета Јерина..  Град је био утврђен: чувала га војска да нико у његга не уђе..

.

Град је био пуст. У њему се, поред војника, налазила још једино златна девојка. Она је за деспотицу Јерину на златном разбоју златне ћилиме ткала. Ткала је само ноћу, па је цео град од њеног рукорада и месечине бљештао.

.

Један од чувара,случајно, једне ноћи, у сенци пуног месеца, виде лице златне девојке и би просто опчињен невиђеном лепотом. Зажеле да је обљуби.

–

Би опет ноћ кад уграби прилику за то. Цело је брдо пламтело, те ноћи, од златнога сјаја.

.

Пришао је девојци. Она је цикнула, ухватила га за перчин и бацила низ литицу. Затим је извадила златан нож испод скута и поклала све чуваре града.. Са златним разбојем повукла се , иза тога, у једну пећину, где, и данас тка златне ћилиме.

.

Из те пећие, само поекад, и то ноћу, излази да се напије воде са Белице и да златно лице умије.

.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Презрело је и опало још једно пролеће

У Лепотанији – благословеној Тијанији…

Време лети но не може прерасти Вечност

Нити свет може бити већи од Безкраја

.

У Тијанији заливамо и Вечност и Безкрај

Негујемо белутке биљке а и дивље зверке

Људе подсећамо да су пра-праслика Бога

Сваку грку – љуту бољку пећином лечимо

.

До јуче је живот таворио у утроби смрти

Сада се измигољава дубље дише издужује

Умирања бледе и брзо постају прошлице

Вечно растући живот постаје Норма Творца

.

Еонима су учења туђина утезала универзум

Па се чинило да наличи на уснула човека

Кога су женили прастаринским одабиром…

Онда засија Лепота – семе и плод Стварања

.

Љуљкам се између две реченице – бистрице

И тихујем да задовољим Душу Дух и Небо

И да у земљопис сложим четири стране света

–

Јасночујем како Звук наставља да траје у тишини

И јаснознам да немост много што шта скрива

Гледам у унутарње светове и заслађујем осмех

–

О мој чојко чојко! Кривице се и омаје мани!

Уз нас у нам – свуда стоје и Вечност и Безкрај

А то је уистину једина наша неумитна судба

Месец се просуо долинама греха

У вучјим урлицима ноћ се сакрила

Јаук загрливши сред најлуђег смеха

Пред ђаволом стали анђели без крила

.

Бивају све тиша манастирска звона

Бедеми простоте у поглед су стали

Нејасна и себи дрхти васиона

Јер велике душе разапеше мали

.

Очи је склопила пред страхом истина

Небеса и Земља више не говоре

Јер сад лаж борави у капима вина

Сопствену пучину прогутало море

Ој Косово срце у грудима,

Песмо тужна црних птица риме,

Светињама окићена поља,

Тамјаном окађене њиве.

 .

Јунаци тамо васкрсавају

Да мрачњаке у земљу сатерају.

Да злехуду судбину  промене,

Да оставе и они знамење.

 .

Свака груда крвава и болна,

Свака травка памти неку битку,

И данас се чује топот коња

Као фијук памтиш сабљу бритку.

 .

Нек се Небо на земљицу спусти,

Ја л да целу земљу тамо дигне,

Јер се чемер и јад накупио,

Да одрасте нико ни да стигне.

 .

Ту се бију највећи бојеви,

Ту се позна јунак од нељуда,

Ту се душа надогради хитро

И вазнесе до Божијег суда.

 .

Ко на Космет крочио још није,

Тај Србином не мож да се зове,

Јер се тамо бије битка света.

Тамо звона најтужније звоне.

Стотине листића шимшира

поред мене чине оазу мира

и све беспрекорно пулсира

са нарцисом охолим у баштици,

за столом, уз ветрић ветропира.

.

Раскалашно подиже свежину срца

које питко пулсира окићено дамарима.

Наспрам овог жироскопа пролећа

нижу се сећања премалећа,

доносе мирисе далеких јоргована.

.

Али вихоре смисла ништа не квари

осим што су пожутели календари.

.

Њих нема у запећку века,

место им је у ковчегу са златом,

а ми ћемо натруњени временом

испирати прошлост да остане

чистота искрена, непатворена

са рузмарином мирисним

у нашој садашњој оази оваплоћења.

.

Д.П: “Сузе старог кестена“