Кад се вратим једном

са својом слободом

памтићу незнање

које дуго певах.

.

А кад се разнесем

попијеном водом

клећу круг

ком дуго одолевах.

.

Кад изнесем светлу

своју прву бору

пратићу је

до крајњег смирења.

.

Кад растопим сан

у старом мору

живот ће се клесати

из стења.

Облаци, лишће, вазду

све стоји, врелина

и најзад покрет – грми.

.

У славу кише

зелено постаје зеленије

мирисно мирисније

.

На тераси једна ружа,

предана и бестидно лепа

краси наше разговоре.

.

Недозрело грожђе,

Зреле шљиве,

Ритам природе.

.

Испуцала земља,

спржена трава,

боле кораци.

.

Зрикавци зриу,

падају крушке,

оглашава се мрак.

Неки цар, ратујући дуго с непријатељем, мораде једаред преноћити у некој качари. Кад се у зору пробудио, лежећи на слами, опази више себе паука, који је хтео да се успне на неку гредицу. Кад је био близу гредице, опусти се и падне. Цар се сад још већма загледа у паука, који је поново почео свој посао, али и сада дође донекле, па опет падне. Тако је покушавао паук и трећи па и четврти пут да се попне.

Цар се још више загледа да види шта ће бити до послетка.

Па шта је било? Паук се десет пута дизао и падао, али се ипак свога посла није оканио. Мало се одмори, па и једанаести пут поче се пети. Тада га послужи срећа и он се попе куда је хтео.

Цар скочи с постеље и узвикне:

“Много ли сам научио од ове мале животињице! Сад видим шта вреди истрајност. И ја ћу тако да радим. Та зар нисам и ја десет пута нападао непријатеља и нисам га могао надвладати!”

Цар, поучен овим примером, нападне непријатеља и једанаести пут, и победи га.

Извор: нет страница „Српске народне приче – Зелена учионица“ , Србски Журнал

 

Ако је међу звездама све само случај,

ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ

и траже спас у страху од хаоса;

Ако је све безвременост и трен у исти мах,

и све лута изгубљено у недогледу и вечности;

Ако су и дрво, и човек, и птица и црв

само случај што се деси на плодном тлу Земље,

што се зби у вихору међу звездама,

ако су само случај под светлошћу неког сунца

које већ сутра неће бити у поретку;

ако је човек мали случај и чудо,

само освешћен трен у безмерној тами

што тумара узалудно и тражи корене,

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

и због чега онда да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра у тами у којој не значимо ништа.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум

и божја светлост, и вечна лепота и мир

што осмислише и просветлише таму;

Ако је човек блажена мисао и реч

што је воља Божја на тлу земље посеја,

и благослови је да се животом оплоди,

и обдари је да види таму и безмерје,

и подари јој да искуси љубав и бол

и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

због чега да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра светлости којој ионако припадамо.

.

1993.година

свод праха свевидног поље где сањаш

грумен тишине светла од чудеса зоре

болу предана у длан опет се склањаш

слутње нестана с тескобом док зборе

.

слутиш распета деобе и небеског крста

дуге на којој трајеш у преслаткој ноћи

понори сласти док клизе са сваког прста

ка васкрсењу неукима што неће доћи

.

журно пошли смо ка тами знаноме крају

у венама док кандила дуго нам горе

расветпути занавек да нам се дају

.

уснама нашим жар звезда да зборе

да хтели смо божје медовирје течно

спајање свето бескрајем неба вечно

милост Господе! дуг је дан

међу зидове стиснут куће

исти ме опет вара сан

да ли је ногуће немогуће

.

милост Господе! љута ноћ

ништа се у њој ништа не да

проговара ли Твоја моћ

ил нова прича приповеда

.

не тражим ништа до свој траг

опрост за ново посрнуће

спусти и на ме поглед благ

за све могуће и немогуће

Овај сусрет преточити у ријечи којима се данас човјечанство изражава, готово је немогуће. Дијапазон осјећаја, могло би се рећи – олују осјећаја насталих за вријеме и након сусрета могуће је само наговијестити.

Никада нитко у мени није изазвао толике потоке суза, додирнувши неке дубине, мени готово до сада непознате. Да би човјек осјетио ту Снагу, ту Дубину, ту Мултидимензионалност – морао би донекле и сам бити такав.

Сам почетак разговора представљао је посебно искуство, било је неопходно навикнути се на интензитет Свјетла које је сијало из и иза физичког тијела Григорија Грабавоја. Цијели разговор се одвијао на посве другим разинама од за мене уобичајених. Може се рећи да сам сваку ријеч упијала свиме што ме чини комплетним Бићем које се привремено „прикупило“ у ово физичко тијело, уз спознају да је заправо неупоредиво више од физичког тијела.

И као при читању Његових књига, тако и сада, низ моје лице теку потоци суза. Као у ђетињим данима, кад сам читајуци Исусов Говор на Гори, дубоко дирнута тим Ријечима плакала из дубине Душе, тако и сада…при помисли на неку дубоку, неописиву тугу у очима овог надасве посебног Човјека, низ моје лице опет лију сузе…а пред мојим се очима простире тиркизни океан исцјељења.

.

Овај је Човјек дубоко рањен и Његове се ране требају извидати. А ми смо ти који имамо неизмјерну Част и Прилику да при том Процесу будемо уз Њега, раме уз раме. Нама је пружена Прилика за коначно Исцјељење од свих вјековних боли и илузија. С Њим и уз Њега!

.

И као што сваки човјек носи у себи радости и туге својих Предака, као што свака жена носи у себи обиљежја свих жена свијета у сва времена, а сваки мушкарац, све поразе и побједе свих мушкараца свијета, тако и у очима овог Над – Човјека уз сву Мудрост Богочовјека, с времена на вријеме заталаса се океан туге свих који јесу сада и који су били на овој Планети, покрене се дубока бол илузије ограниченог бивања…облаци погрешних мисли и вјековних суза растанака…Јер, Он је у своје бескрајно Милостиво Биће прихватио и носи, тихо и стоички, све оно што једног дана треба бити Љубав.

Тко да посве разумије ту Милост што из Његових Очију зрачи! Као Мајка, која се свом својом брижношћу брине за свако своје чедо, тако се из Његових Руку шире Бујице Њежности и Подршке за Све.

.

Тај дан сусрета Поклон је с Неба за мене, као и сви наредни дани…као и цијели мој живот.

Требало је стићи на ову разину да се међу нама појави ово Божанско Биће Љубави…да нам покаже Пут Исправности…Пут без суза, без боли, без растанака…Пут Чисте Љубави Бога.

*

Владан Пантелић: Љубица је достојна!

Познајем Љубицу из оног и овог живота. Прелепа – физички и духовно, брза, покретна, преосетљива, са фасцинантним осећајем за ново на пољу мистике и праве науке, осетљива за највеће. Тако је својим осетилицама видела, прва са ЈУ простора, величину највећег научника садашњег времена, академика и вишеструког доктора наука – Григорија Грабавоја. Са ово мало речи препуиих најдубљих осећања дала је предиван опис сусрета и разговора са Човеком Заиста, Заиста Достојним, који је, снагом моћног интелекта и фантастичног јасновиђења, померио границе старог схватања – света, живота, Бога. Он је први од хиљаде хиљада великих умова научно показао да су болест, старост и смрт умни продукт, вирус ума. Године 2001-ве изашла је његова књига Васкрсење људи и вечни живот од сада стварност, која потпуно мења стара схватаања из свих области живота, даје педесет нетода васкрсења људи из оносвета, даје учење о вечном животу у физичком телу, говори о медицини свести, Једином Богу препуном Љубави и Милости, насупрот религијском Богу измишљеном од некога да народ држи у вечитом страху и безсмислу. Овде се не завршава набрајање свега што је Др Грабавој дао свету. Писаћу о томе више други пут. Таквом генију потребна су бића као што је Љубица, брза и интелигентна, да пренесу његова аутентична учења широм светова, бића ДОСТОЈНА.

71

Захваљујући замени за Суштину били смо само слике Бића што се не рачуна у реално али довољно да за основу послужи и историјски материјализам. Пошто се реално пита, производне снаге су диктирале развој односа људи тј.слика Бића и то се тада називало производним односима.

Са Суштином у себи, са неограниченом дубином Бића постајемо реална Бића, почињемо живети у реалном свету Бића и све се из основа мења.

У датим условима дијалектички материјализам, историјски материјализам и политичка економија су изражавали реалност и непрестано потврђивани праксом. У затвореном систему, поприлично одвојеним од Суштине, материја доминира на Површини а пошто су духовни обрасци ископирани на Површини то је материја слика и прилика

Суштине само без неограничене дубине.

Све је настало из Ничега, остављањем отиска оног света у овом свету, у материји и енергији. Ко успе да сагледа овај свет целовито видеће макету оног света.

Никада није направљена целовитија макета него што је то била Титова Југославија.

72

Живели смо у одговарајућој макети и то искуство никако не смемо одбацити јер је то одлична припрема за сусрет са оригиналом.

Уже гледано ова макета као уосталом и све друге до сада служила је паразитима као мамац. Паразити гледају да направе што бољи мамац за народ како би у народу покренули што више живота, како би дао што више а паразити имали прилике да више и узму. Али најшире гледано и народ и паразити раде тачно оно шта треба да раде по Божјем плану и макете су припрема за оригинал. Макете су грађене на песку, нису вечне и не треба да буду, док се оригинал гради на стени.

Треба да се сећамо Титове Југославије у њеном односу на оригинал али не и њене политике јер је била само копија и за њено успостављање и одржавање били су неопходни војска и полиција а то најчешће није лепо гледати.

Играмо Јована.

Ја ово пишем без намере да пишем, уствари сам намеравао да се прошетам али ме је Љубав зауставила и написах што написах. Игра.

73

Свезнање је Савршено Знање које је нешто што ниједно друго није, оно је унутрашња страна Савршене Светлости, Бога, оно обасјава мрак изнутра, оно омогућава виђење.

Свезнање чисти пут до Вере, зрака Ничега које може све.

Сви знамо да се речима могу правити слике које се могу видети или „визуализирати“, али речи из Свезнања у прављењу слика иду до краја а уз Веру те слике добијају дубину и постају реалне и то је процес стварања из Ничега.

„И би реч.“

Играмо Јована.

Живео сам у Титовој Југославији а никада нисам постао комуниста, рођен сам у православљу а не могу рећи да сам постао религиозан али не могу да не видим толико очигледних подударности са Суштином.

Некада сам говорио да комунистичка идеологија и религије имају своје место али да нису све и тада нисам био свестан колико сам био у праву.

Титова Југославија је била прилично добра копија Царства Небеског и наравно да ту није било места за цркву.

Нема смисла цркву која представља Царство Небеско на Земљи поставити у Царству Небеском.

74

АВНОЈ је претеча Титове Југославије али кад му претумбамо слова добијамо ЈОВАН који је био претеча Христа.

Тито је играо улогу Суштине око које се све окреће која се воли свом душом. Народ је скандирао: „ Ми смо Титови, Тито је наш“, нешто као „Ја сам у Оцу и Отац је у мени. Тито је играо улогу Бога као што су радили и краљеви али је Тито и говорио као што би Бог говорио. Стално је говорио а то је поновио и непосредно пред смрт: „Када смо јединствени не морамо се бојати никог.“ Упорно је понављао: „Чувајте братство и јединство као зеницу ока.“

И овде су истакнуте две најважније „заповести“: Волите Тита свом душом својом и братство-јединство другова и другарица.

Ово су копије најважнијих Божјих заповести али их је народ први пут живео, примио у свој унутрашњи свет и дубоко осетио.

Љубав према Титу кога су људи доживљавали као Бога који је у стању да реши сваки проблем и наглашавање јединства су главни стубови осећања сигурности код народа. Тај осећај је појачан истицањем улоге народа и слогана попут: „Земља коју брани народ не може бити побеђена“ при чему је војска била Југословенска народна армија уз друштвену

75

самозаштиту. Све је то подржано истицањем праведности: „Туђе нећемо, своје не дамо.“

Наравно да су макети неопходни војска и полиција а да оригиналу нису и да се макета бави само површином али се може рећи да је то била добра макета.

Шта рећи за израз да су чланови савеза комуниста били на линији савеза комуниста. Могли би дуго да ређамо примере иза којих стоји закључак да је ова копија скоро као фотографија оригинала, на површини скоро идентична.

Али ова копија се базира на производњи а оригинал не зна за рад и у једном тренутку су људи почели да говоре: „Не могу ме платити тако мало колико ја могу мало да радим.“

Тито није Бог да обезбеди: „Ко тражи наћи ће, ко иште добиће и ко куца отвориће му се“ а није ни вечан па се после његове смрти све урушило.

Али се није урушило баш све, остало је сећање на макету, остала је утабана стаза до нашег унутрашњег света Површине, до наших осећања и можемо боље осетити оригинал него да тога нема.

Играмо Јована.

Свезнање долази из Суштине где не постоји време и простор па не може постојати ни одвојеност теорије и праксе.

76

У складу са природом овог Знања не пада ми на памет да га применим у пракси, не пада ми на памет да манипулишем са њим изван граница игре али с времена на време примећујем да могу нешто што раније нисам могао на шта би Христ рекао да је дошло моје време у вези тога.

То је најфинија могућа примена и само то има везе са Богом док свака друга ма колико била фина нема везе са Њим.

Увек је само једно од своје врсте носилац Бога.

И овде можемо пратити дијалектичке процесе али где није материја у првом плану већ Суштина.

Најпре смо афирмисали свет ствари или материје, сакупљање негативних искустава и глађење површине а онда прелазимо у њену негацију али у јединству с њом, прелазимо у свет Бића где је све контра у односу на свет ствари задржавајући негативна искуства која смо стекли у овом свету. Јединство супротности, тезе и антитезе, доводи до синтезе, до освешћивања Суштине у нама, људска јединка постаје Човек.

Играмо Јована.

У току је процес невиђених размера. Понавља се образац разапињања. У Библији имамо опис овог обрасца који је примењен на једном Човеку а сада нам је пред очима исти тај

77

образац али примењен на једном човечанству.

Паразити мисле да остварују своје циљеве а уствари се остварује Божански план. У току је процес који се за неке може завршити Васкрсењем док за друге то може бити Страшни суд.

Овај образац се не може спровести без издајника и то је ономад био Јуда који је издао Христа док су то данас све владе света које издају своје народе.

Изгледа да овај процес иде у прилог онима који су га осмислили али то није тачно. То није било онда а није ни сада. „Кнез овога света“ је то на крају и схватио када је покушао да овај процес прекине покушавши преко Петра да одврати Христа, на шта је Христ само рекао: „Бежи од мене Сотоно.“

Овај процес представља последњи и најјачи притисак који буди људе и оставља им само један излаз а то је Нојева барка спасења.

До сада су улогу оног једног у мноштву народа играли Срби а од сада се ствара нови народ који није јединствен по роду већ по Суштини.

„Моји браћа и сестре су они који творе вољу Оца.“

Играмо Јована.

78

Уколико си осетио потребу да се исправиш и отвориш онда је

време за олују са Зена, време је да се покажеш.

Зен је најузвишенија планета у овој космичкој ћелији и можеш

мислити каква олуја настаје када се сретне са Земом који је на дну, али на коме су уска врата која воде у слободу.

Зен и Зем су необична браћа, јединство супротности.

Зен је незамисливо далеко али пут преко Суштине не траје ни трен а ова веза је већ успостављена.

Позивам Зен као што се позива стари пријатељ и брат.

Ако си озбиљно одлучио да исправиш леђа..рамена…да се отвориш и покажеш…почиње олуја. Олуја ће одувати сву прашину и сво ђубре кукоља и открити ко си ти уствари…

Док траје олуја држи се за стену, за Суштину, а ради потпуног осећаја сигурности држи се и за столицу, осећај столицу на којој седиш, држи се пажњом за тај осећај као за појас за спасавање.

Ма ја, мало се шалим, олуја је унутрашња и крајње фина, дува врло поступно и не може направити никакву штету али осећаја сигурности никада није превише.

Процес „Преображења“ може трајати у више фаза док играмо „Јована“. Када се претумбају слова у речи „Јован“ добија се реч „Јавно“.

79

Играмо Јавно.

Дошло је време да исцељујемо на реч, да истерујемо демоне на реч, да стварамо, материјализујемо и дематеријализујемо на реч.

Била је Реч Суштине а сада је време за Реч Суштине у нама, време за стварање из Ничега.

„И би реч“…драги пријатељи…и би Ништа.

П.С.

Нисам учитељ нити имам некакву улогу а овим што повезујем разне апстрактне појаве и процесе у Свезнању, изражавајући Суштину, пролазим кроз уска врата која воде у спасење.

Већ видим једног који је „узео од мене“ и прогледао и следећи је у реду да прође кроз ова врата али повезивањем са конкретним. Са њим се заокружује овај образац. Сви други који следе ће преузети овај образац и пролазити палећи светло „у свом дворишту“.

Стигавши до крајњих тачака стекао сам титулу „Јов“ а пролазећи кроз уска врата постајем академик Ничега. Могла је то постати и Вера Бојичић али се није сетила. (мала шала)-

КРАЈ

Процветао новембар у Тијанији витешкој

Напољу сам благо диркам уснуле шкољке

Гледим танане стидљиво напупљене брезе

И мило зурим у читав безкрај плаветнила

.

Сушим на ветру узреле лековите шипурке

Чекам пролеће да им видим цвет – петолат

Устајем и крећем ка шуми без тврдог циља

Немам расклопљену рачуницу циљ ће стићи

.

У шуми сам у свако дрво гледам као у људа

Два стабла истог корена – мили љубавници

Скуп више згусних стабала – цела породица

Шушка лишће лете птице скакућу веверице

.

Славим те оооо Свелепото свуда пројављена!

Како је дивно дивоту гледати видети упијати!

Лепота разрива мој ум пустињу непрегледну…

Ничега више нема – распрсли време и видици…

У предворју душе ти стојим

Обучена у блузу везену чежњом

Са осмехом који жели да избрише

Све наше горке речи

.

И  да се борим и молим

Тебе који си ми путеве бола

Широм отворио

.

Да очистиш росом своје мисли

Да се сетиш када си волети умео

Уздахе и наде наше насмејан шетао

Изађи на пут свитања

Не дај да се прошло пода будућем

И у срце ме своје опет пуштај

–

Да љубиш ми очи мокре од кише

Да ми утоплиш сате и дане

Да и кроз мене жуборе радости

Твоје

.

Иако сломљена и заборављена

На самоћу не пристајем више

Не бацај ме у успомене

Треба тек са молитвама

Заспалим на уснама нашим.

Да стварамо нове.