Поред мене река трабуни и спава

Уљуљана позним тичијим цвркутом.

Ноћ уза ме ступа и свиленим скутом

Сјајне капље руни са процвалих трава.

.

Како топло шуми њен краљевски вео

Пун свитаљка јасних, чезнућа и сетâ,

И запиње лако за гране дрветâ

И мак црвен што се по стазама сплео.

.

Како ли ме грли и целује мило!

Кô на дажди класје, кô различак плави,

Ја дршћем уз њеног срца топло било.

.

Све тако, крај реке, греје ме и крепи,

А кад бела зора с песмама се јави,

Кући носим пуну прегршт звезда лепи’.

Од срца срцу реч је потекла

немуштим језиком емоције.

Таласом светлосног невидела.

Нечујним оречењем Астралије.

..

Слаткопојно осијање речи

пецкави трепет зажацка у мени

па пламно букну у слике речи

којим свест моју својом замени.

.

Молих се некад Оцу светлосном

да моја мисао даром потекне:

Да читам мисао брату вољеном

и моја у братску да се прометне.

.

Умом се слио дар љубави

будећи разум срца мога.

Од једносмерја дух се избави

и видех мишљу што тече кроз Бога.

.

Оваплотило се неразделно.

У бајци живота немогуће.

Стварност Истине осија будно.

У Духу светом нарастајуће.

Могао си остати заштићен грбом,
што сажима непомрачну славу племства,
уживати вечност над књижарским гробом
митова и вера, уз научна јемства…

.

Ти пак јуриш пустињом зла што се шири,
насупрот стихија доба пропадања.
Гоне у теби демона, кажу  жбири,
а нишане твоје  сунце усправљања.

.

Ти доносиш свом народу животни дах    
од искона, да га снажи под опсадом
сила незаситих и нанесе им крах,
наоружан божанском  вољом и надом. 

.

Кажу да си  близу,  све су краћи дани,
достојна претка бори се твоја раса,
опет Крајишници, борци изабрани
у бој ступају пут европског спаса…

Љубав не може да се зна.

Љубав може само да се живи!

Никакво знање о љубави,

не може да роди љубав.

Једино осећање и живљење љубави –

рађа све љубави!

Разлика између живљења љубави,

и знања о љубави,

већа је него

између Неба и Земље.

Ки-ја ноћу преде
Месечеве нити,
а дању Сунчеве.
Онда прави прелепе
Невидљиве огртаче
ткајући их
са по два клупка одједном –
једно је Oснова,
друго Потка.

.

У Тииијању . . .

.

Ки-ја и дању и ноћу

склапа мозаик Божје Смислице

развезујући васељенске чворове

Велике Осмице

преко исткане ћилимице.

Из петних жила

црпи се мед.

Из сржних сила

долази вед.

.

Само тихо и скоро нечујно…као када Ладине стопе пређу преко маховине спокојно. И видиш само одсјај светла где она хода, обрисе њених босих ногу а прилику не…не, не виде очи Богињу јер оне су неопране. 

.

Трк! 

.

Воде живе донеси 

рукама пуним воље захвати.

Очи отвори 

полако испери. 

.

Е сад,

нигде се неће звати незвани гост.

Нигде се неће наћи ватрени круг сред белога језера где понекад, понекад плови утва златокрила.

Ма једно перце да ти је њено!

Ал мора дано бити искрено, тихо, намењено. 

.

Из прса бије светло

кад чује се хум живота.

Из духа иде знање,

из душе лепота.

.

Ево ти камен. Од њега биће грумен кремен. Не питај како. Жива у злато и сребро у живо светло. Равијојлин златни прах бисера.

Мало воље, љубави и осмеха…

И стиха… 

.

Чек да Сунце сине!

Месецу речи не даруј

нек се око сада вине,

нек пева Миљанин Славуј.

.

И шта би са златопрахом у ово доба тмине? Да ли ти стопа путем златоправа ходи? Можда дух сред свег мрака те води?

Волиш ли живот и воли ли он тебе? 

Да ли за лет користиш ћилим или ћебе?

Или можда облацима владаш јер тако је то… 

.

Где спава зло?

Где му је корен а где траг?

Ко је твоме срцу драг? 

Сунца зрак?

Поглед благ? 

.

Да, да. 

Да, даааа 

.

Бит по бит док не постане битно.

Игра ми срце. Броји ситно.

Док воз издалека бруји

пролази старом пругом

јуре ко пчеле пахуље

хитро једна за другом

.

Чује се како лети

док замиче за брег

ветар хуче и струји

и доноси нам снег

.

Лагано иде ка мени

воз у који гледам

чујем у себи крени

и у вагон седам

..

Није ми битно куда

нити путеве пратим

недостају ми возови

да старе слике вратим

Је ли туга, Боже,

без пријатеља бити а волети,

без људи блиских да самоћу ублаже?

Или је дар тишина та

у којој Љубав наћи треба

и спознати Тебе 

у души својој

од тебе дарованој?

Упозно Надомир једног постаријег нежењу. Ал он бијо стварно мено искочијо из винкле. Ђед и отац му добри људи. И домаћини. А он се потревио некако тупаљ. И ђе гој га одведу да праве питање за ђевојку, он упропасти кад нешто рекне. Јампут му сопште, кад су пошли да праве питање с оне стране планине, ђе иг нико не познае да само шути. И кад ђед рекне: Да видимо шта вели момак? – он да рекне само кратко неку нако крупну и озбиљну рјеч. Кад су се старији све здоговорили и око свадбе и око рува, каже ђед будућег младожење:

– Е па драги пријатељи, све се лјепо и згодно здоговорисмо. Да видимо шта кажу ђевојка и момак. Шта велишти ћери? – пита ђед будућу снајку за унуком.

Она, обали очи к земљи, зацрвење се у образима ко булка и вели:

.

– Како кажу тата и мама, тако нек и бидне.

– Алал ти вера – вели ђед.

.

Ђеду се од милине неке раширише груди. Чини му се да ће срце д-искочи. Види да су ђевојачки родитељи и сва родбина класа људи. Нема рјеч да се каже. Наочити, карактерни, кућевници. Види да е ђевојка честита. Здрава ко дрјењ. Смерна. Кроз главу му пролјећу слике како ће да му издоди пуну кућу унучади, да му се настави лоза. Да му се не угаси свјећа славска. Јес унук мено нако дошо шепртљас, ал шта ћеш. Јединац. Из ове се коже у другу не може. Родијо се па нека га. Каки је таки је. Наш је. Пречег од њега немамо. Он нам је нада. Узданица. Даће Бог да се унучад туре на мајку. Еј, вала да ми је то дочекати, не би зажалијо д-умрем они час. Неколко година протраћисмо питајући за једну по једну ђевојку, и свукуђ унук бапне, ко с неба па у ребра, по неку глупоштињу и упрска ствар. Ко ћурак мотку. Ал, сад ће да бидне ваљатно. Сопштили смо му да шути. И да рекне кратко јасно рјеч двије. Ови људи су пристали. Ђевојка, и она. Нисмо им мираз ни тражили. Сами људи понудили. И то нако баш домаћински. Не могу ласно ишчекати да се у мојој авлији развије барјак. Да се оките сватови. Да загрми пјесма сватовска. Да гађамо кроз прстен јабуку. Да пијемо и да се веселимо. Да чуем ону:

.

Весели се у дом домаћине,

Кад си вако лјепо дочекао,

И унука свога оженијо.

.

Окрете се ђед унуку: – Дедер соколе, шта ти кажеш? У том часу е будући младожења, кроз нецану вирангу на прозору, угледно величку качару у авлији. И пошто су му рекли да кратко рекне неку нако крупну рјеч, он вели: – Јој људи, кад би се ова качара запалила, колика би то жишка била. Ко вели, нема ништа крупније од качаре. И тако он упрска ствар. Ђевојчини родитељи се погледнуше и узврћеше. Миц по миц, они ти се попишманише.А ови, с момкове стране, умал не поцркаше.

Девојчица драга и мила на јутарњој роси

пева „Тамо далеко“ и осмех проси.

Пољубих је у косе, осмех јој пружих

узврати веселије, за трен неправду одужих.

.

Не показах кнедлу у грлу

већ подршку стиском руке, за девојчицу врлу.

Саградисмо свет велик као кућа

окачисмо и сат, да за њу куца.

.

У Врњачкој Бањи кад ме пут нанесе

стајаћеш преда мном али не, на улици дете.

Већ девојка, дугачке косе, вила на сцени

певаћеш „Тамо далеко“ опет, мени.