Чувам овце крај великог вира,

прође миле у тамбуру свира.

А и ја сам ђаволица била,

па тражила тамбуру од мила.

“Чобанице, не дам тамбурицу

да прекинеш њену танку жицу.

Ја ћу теби дати тамбурице

кад ти мени твоје бело лице.“

.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Не можеш бити велики човек доклр себе не сматраш умрлим.

Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни уједном положају у друштву;

прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога: друго, докле год имаш љубав ма према чему мањем од Бога;, и треће, докле год се не привикнеш сматрати своју смрт неим бившим а не нечим будућим.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Док садим семенчице у бајковитој башти
И док градимо кров на ведској дрвеној кући
Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе
Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће
И стави везени прекривач на астал за руштук
.
И пецни у рерни црвене папричице љутице
У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога
Повремено нас похвали да смо врло вредни
Од твојих милоречи светиљка се пали и њише
И послужи нам по три срка сока стваралајка
.
Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!
Она живи у К… и има многоватрене обавезе
Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи
Једног велечесног набујалог дана после кише
То ми потврђује једно од многобројних чула
.
* * *
Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног
Витез Мансанман је мој врли предак и потомак
Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја
Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана
Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

Песма дође на папир
Кад је пустимо да слети из кавеза
Који у глави и око главе носимо
Глава је оловка а графит је срце света
.
Песма је увек ту у нама и око нас
Ми смо увек око песме – око песме гледа нас
Уместо љубавника загрлите песме
Будите блудни у тој лепоти
Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите
Певајте их… певајте им… певајте
.
Грцајте их док вас крцкају
Док вас не скрцкају на најситније умове
Што ће беспомоћно пливати у лепоти
У коју сте растопили овај свет – свој свет
Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет
.
Свет светли – светли свет са друге стране
Певајте плешите кроз светове!

Каже се да тело зна а да ми не знамо, да наше ћелије знају, да наши органи знају а да ми тога нисмо свесни.

На атомском нивоу је могуће стварање у материји само уз помоћ мисли.

Квантни физичари се осећају као Богови када усредсреде своју пажњу на кванте, јер се на овом нивоу преклапају свет честица и свет таласа, материје и енергије.

Библијски гледано и материја и енергија представљају „прах“.

Замислимо сада место где се преклапају прах и дах, место које је у Библији названо „Нојева барка“.

Не можемо ни замислити како се тек осећа онај који се нађе на овом месту.

Играмо Јована.

Ако за љубитеље тврде беседе ово до сада није било довољно тврдо нема сумње да ће оно што следи то свакако бити.

Мудри избегавају кад год је то могуће да користе реч „ја“ јер знају за склоност и способност ега да све што сматра вредним преузме и претвори у егоизам и тако себе упропасти.

Ја знам да конце овог процеса не држи его и не плашим се да кажем „ја“ јер мене чува друго „ја“, „ја“ Суштине.

55

Его је угљеник који може бити угаљ али и дијамант.

Мудрији раде на себи и претварају угаљ у дијамант али егоизам остаје само са дијамантом постаје духовни.

Просветљенима изгледа да више немају его али то није тачно.

Они излазе из једног затвора, света материје где је его угаљ, да би се нашли у другом, много већем затвору, света енергије где је его дијамант.

Свезнање поставља его на своје место, он више не може истрчавати на животну сцену кад год му се прохте и не може бити злоупотребљен а сваки егоизам нестаје као дим.

Его је у предности у односу на мушки принцип могућношћу да од њега све преузме, као када у партији шаха од противника можете узети шта год хоћете.

Зато Свезнање прво износи жена а после ње то ради мушкарац јер без виђења са становишта мушког принципа ово знање није целовито.

Женски принцип напредује смањивањем за шта его нема решења.

Играмо Јована.

Узмимо мене за пример. Зашто не бисмо узели мене за пример? Ево ја на пример. (мала шала)

56

Замислимо човека који зна да има рак али и зна да има бар једну ћелију која никада неће постати малигна. Он зна да док је те једне ћелије за њега има наде јер је ова ћелија носилац неограниченог које немогуће претвара у могуће. У њему је огромна захвалност према овој ћелији.

Ја сам таква једна ћелија у организму космичког Адама. Он је срећан због мене.

Видим онако како јесте и никада ме нико више не може завести нити преварити да радим сам против себе.

Као ћелија која више не може постати малигна, као онај који зна, на располагању имам само један једини начин деловања, савршен начин и управо на тај начин, управо сада, делујем.

Онај који гледа кроз Свезнање и када велича себе не може бити егоиста чак и када би се поред свезнања его нешто и питао јер је ово знање целовито и уз ово величање он зна да ли је истинито и зна да не прелази границе истине.

Уз то ја знам да све велико које видим у себи већ јесте или ће бити у сваком другом.

Играмо Јована.

Постојећа наука јесте парцијална, змијска, али када је откривен Сунчев систем одмах су оповргли веровање

57

Хришћана да је Земља центар Свемира и да се све врти око ње. Научници су тада тврдили да се све врти око Сунца.

А када су видели мало шире закључили су да се све па и Сунце окреће око центра галаксије. Ширећи слику мењали су закључке и то би могло ићи у недоглед а да никада не нађу осовину свега.

Али, гле чуда, једина тачка без покрета, тачка апсолутног мира у целом универзуму у коме се све креће, налази се у мом срцу.

Ја могу да тврдим и то је тврдо као град Варадин да је у мени осовина свега и да све постоји због мене.

Али гле чуда, то би и ти могао тврдити за себе када постанеш свестан Суштине у себи и присуства Творца у њој.

Играмо Јована.

Сада када су нас напустили тврдоглави који би упорно и поред упозорења хтели да кусају чорбу виљушком, који би да разумеју сумњајући мање више у све и они који су у међувремену заспали а то се дешава ако не пре а оно после „ја па ја“ приче, можемо кренути још мало дубље.

(мала шала)

Створени смо „на слику и прилику“ Бога, без сумњи, јер Отац није предвидео да се вечно сналазимо а ми смо управо на

58

путу сналажења, змијском путу и за тај пут смо додатно опремљени сумњом.

„Блудни син се враћа кући“ и наравно да оставља за собом овај и све друге додатке потребне за сакупљање негативних искустава.

Мало дете, од рођења, свима и у све верује све док не буде „опремљено“

Када кренемо на „онај свет“ смрт скида сву додатну опрему.

Дошло је време да се два пола нађу на једном месту, да их више не одвајају смрт и сан.

Свезнањем се срећемо са оним светом и пошто до њега не долазимо кроз смрт или сан, потребно је да сами одбацимо додатке, наравно без одбацивања.

Јасно је зашто многи који одбаце додатке у сусрету са Свезнањем, знањем са онога света, упадну у сан.

Сада када смо сами, када смо као један, јединствени, можемо све.

Ма ја, мало се шалим и по мало драмим док још има места за шалу и драму.

Драматизација чини причу занимљивијом а са шалом се тежак живот лакше подноси али играјући се Свезнањем утицај Суштине је све већи а у њеној близини се не дешава

59

ништа а занимљиво је да занимљивије не може бити док тежина просто нестаје, топи се као сладолед на сунцу.

Док се сналазимо у мраку сумња има свој пуни смисао а тада је врло жива и незаобилазна. Сумњу као сијамски близанци прате брига и страх.

Са Свезнањем се пали светло али не било које већ савршено светло апсолутног Знања са којим свиће вечни дан. На овом светлу се види све, без сумње.

Живот у мраку крњи нашу природу у којој је вера доминантна.

Само у нашем животу је Вера свеприсутна док је у животу кукоља свеприсутна сумња.

Кукољ наука полази од сумње, дакле почиње и завршава у затвору.

Играмо Јована

Постоји Ништа и Ништа које постоји гради унутрашњи свет.

Суштина је унутрашњи свет којег за сада нико није свестан.

Површина је спољашњи свет али и она има свој унутрашњи свет којег су сви свесни али где је Ништа ограничено.

Био он унутрашњи или спољашњи, унутрашњи свет не прима све и сваког. Жена је израз унутрашњег света па и код ње постији тај образац да јој не може свако прићи и да не прихвата свакога а када некога прихвати онда га и промени а

60

ту нема лабаво.

Играмо Јована.

Од сада пут постаје прилично тврд и одолети сумњи неће бити нимало лако.

Петар је ходао по води а онда је нагло потонуо на шта је Христ рекао: „Маловерни зашто си посумњао?“

Ко жели да не потоне, да настави путем немогућег, не сме да крене пречицом и не сме да анализира и тумачи већ само да гледа.

Јов је одолео сумњи под притиском и највећих невоља које људе може снаћи а сада се поставља питање да ли неко може одолети сумњи приликом изласка из парцијале слике света у којој смо наркомани у целовиту слику у којој смо слободна Бића.

Онај који прође овим путем до краја може се назвати Јов а она се може назвати Јована.

Играмо Јована.

Људи углавном не знају шта раде а то се односи и на све у вези цивилизације.

Људи су цивилизацију изнајмили а да још увек не знају да су то урадили.

Ниједна цивилизација у којој су људи живели није била од нас

61

нити за нас. То одмах види онај који има очи да види.

Ниједна цивилизација нема природу човека већ кукоља.

Цивилизацију развијају научници и уметници који објављују своја дела и испод сваког се потпишу а то уопште није њихово. Надахнуће за свако научно или уметничко дело долази из Суштине, из извора целовитости, а будући да је код људи Суштина скоро сасвим блокирана оно долази од неког другог и углавном не оставља леп утисак видети од кога долази. У овом свету нема ничега што је наше а оно што није наше, нас слаби и може се назвати грехом.

Сви живимо у овом свету и од овог света тако да и не трепнувши могу рећи да смо грешни.

„Ја сам победио овај свет.“

У овом свету више нико никада не мора живети.

Ни највеће вредности овога света нису за мене јер су за човека само највише вредности, крајње тачке које нису у овом свету. Ја сам доживео смак овог света у себи и више се не ослањам на њега. Још нисам сасвим излечени наркоман и од много чега из овог света још увек зависим али како се не држим чврсто за оно што ми је још увек неопходно једнако тако се ни не трудим да га одбацим јер оно само отпада, играјући се Свезнањем губи смисао а све што изгуби смисао

62

убрзо престане постојати.

Тежиште пажње се помера са света на Суштину.

Извор нашег живота и нашег света је Суштина у нама.

Играмо Јована.

Док играмо Јована све тајно постаје јавно и јавно је Јован када се слова разместе на одговарајући начин.

Јован је израз унутрашњег света и унутрашњи свет излази на површину, долази време да два пола буду на једном месту, да живот људске јединке постане целовит, да људска јединка васкрсне у Човека.

Да ти кажем две ствари а то је једна ствар.

Два живота, живот пре и живот после смрти, постају један живот а смрт губи смисао и нестаје као дим.

Играмо Јована.

Са тако ниским вибрацијама Земља је била идеална за сакупљање негативних искустава али где је највећи притисак ту су и уска врата која воде у спасење, која су излаз из затвора.

Затварањем по целом свету само испливава на површину истина, апстрактно постаје и конкретно, тајно постаје јавно.

Свака улица док корачам зауставља ме, опомиње

на траггове где горесмо доба.

на угловима, уходе,

одјекују наше изумрле стопе, ко из гроба,

што сад плаше и по којима је иње

већ попало.

И те стопе као бића

к њој ме уве кроз ноћи воде

у којој је све наше заувек остало,

а знам: пресахли су извори

и истекла пића.

Само су још

недокучиви жубори

у слуху, на трен, заблистали

па се чини да ме заводе

неке излуделе птице

сенком својом што ми избраздаше лице.

,

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

У безнађу постојања

желим да ти отворим срце

и дам грумензлата у њему.

Не знам куда, не знам где

води пут што ми упорно

нуди почетак и сан који сањам.

Сажаљевам се над судбином човека

јер попут прашине је све.

Нестаје и поново долази да узбурка

осечања попут буре.

Кишу ће спрати све мисли упућене ветру

донећу проткану тајнама жељу

и тренутак који даће звезду крилатицу.

.

Залетећу се из свеснаге и разбити простор,

да ме однесе и сломи ужурбани ветар стихије

и измаглица покрије попут кристала.

Симфонија у души ми пева

таласи Љубави ме прожимају,

јер

Господ је у срцима нашим.

Без Тебе у срцу сам нико,

јер

Ти си почетак и крај,

јер,

беше Твоја Реч

што у молитвама мојим титра.

Створио си царства

и пружио нам Љубав,

велико је милосрђе Твоје.

Не остављај ме Творче,

јер,

са Тобом у срцу ходаћу

временима дугим

и бићу један од небеских Певача.

Са песмом о Теби најавићу

зоре нове

 и са том Песмом на уснама тихим

предаћу ти грешно тело своје.

Ловци саплетених и погурених корака

Са чудним предумљем умљем и заумљем

Време им је закривљено а видици крвави

На небу многобројство прелепих шар птица

.

Уранила и урокљива комшинка превидиша

А ја из невидиша крећем сам на видиш

Опет и опет пењем се на заравњену стену

Мрак је мркли али ми је у души меко и бело

.

Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам

И циљно кривим нишане птичјих крвника

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи

Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!

.

Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!

Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!

Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци

.

Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали

Читај природу одједном и у густом сажетку

Мудрост је само оно што светиском деснице

Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

целој причи крај је пре почетка

ето то је она тајна света

разум просут до последњег ретка

амин Боже руко одузета

.

мислило се и ово ће проћи

исцелиће све без изузетка

хлебом вином и крајичком ноћи

аурицом Божијег зачетка

.

испошћено ко ће да омрси

лаж и стид те сатиру и гуше

опрост љубав каквој служе сврси

..

вид се гаси пут путују душе

исчезло је што живи и дише

ћакнут плајваз престаје да пише