Поштенима Памет Померају,

Памет Потцењују, Прогоне,

Понижавају, Пљују, Пропасте

.

Породице, Пљачкају, Призводе

Пролетере, Покорне Поданике

, Први Председник, Па После

.

Председникови Подрепаши,

Припузи, Пропалице, Пиони,

Присталице Проклетог

.

Планетарног Поретка, Петоколонаши,

Плаћеници, Протуве, Пузавци,

Подгузњаци. Педери, Педеруше,

.

Пропали Политичари, Прелетачи,

Подлаци, Правда Потонула,

Парама Поткупљено Право!

Румију

.

И на мојјој застави пише Његово име.

И платно је све од Њега саздано,

невидљиво.

.

Мрежама свога срца ловим

тајни ветар Љубави,

дижем руке и плешем,

и певам.

.

“Једино Љубав.

Једино држало поресно за барјак,

и ветар Никакав барјак.“

.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

Када одемо из овог света,

Све ће мирније бити.

.

Када одемо из овог света,

Завичај ће

Дисати делима.

.

Када одемо из овог света,

Завичај ће

Пландовати

Ријека истина…

.

Када одемо из овог света,

Завичај ће памтити

Последњи осмех чеда.

.

Када одемо из овог света,

Свемиром ће шетати наше душе

Препознавајући животе

Својих речи…

Све ће бити другачије…

И наше ће

одело душе

Миром почивати,

Поред белега, уз радоснице.

Док садим семенчице у бајковитој башти

И док градимо кров на ведској дрвеној кући

Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе

Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће

И стави везени прекривач на астал за руштук

.
И пецни у рерни црвене папричице љутице

У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога

Повремено нас похвали да смо врло вредни

Од твојих милоречи светиљка се пали и њише

И послужи нам по три срка сока стваралајка

.
Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!

Она живи у К… и има многоватрене обавезе

Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи

Једног велечесног набујалог дана после кише

То ми потврђује једно од многобројних чула

. . .

.
Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног

Витез Мансанман је мој врли предак и потомак

Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја

Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана

Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

ћакнут плајваз престаје да пише

све одлете са писаћег стола

ни папира ни слова што дише

не обави послова ни пола

.

опет неко страшну игру игра

не оставља памћење на миру

окренеш ли побеснелу чигру

заплесаће живот на папиру

.
покрени се не затварај очи

снови чисти умивају лице

реч се не да час на језик скочи

.

окани се луде бесмислице

кад размислиш нема изузетка

целој причи крај је пре почетка

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

„Извор је знања негде у арци живота –

ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.“

Једном би, да Один ћутећ’ сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 

.

Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 

.

Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 

.

Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме… 

Да.

.

Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 

.

Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 

.

Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 

.

Ко га види тај сан на јави живи. 

.

Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 

.

Светлу – дан.

Тами – мрак.

Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал’ су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 

.

Сунцу – сјај 

Песми – сне.

На одмору у Татранској Ломњици

питали су ме

о новим стиховима Лоренца,

Кравжа и Брјезана.

И причах што сам знао.

Идући с одмора

на Будиској аутобуској станици

сретох младу девојку.

Учи два језика, погађа

шта сам, Пољак, Чех

или шта знам ко?

Можда сам Србин?

„Ja, kann man denn vendisch aush shreiben?“

Мени се оловка сломи.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

У мени стално вихори и олује,

муње које се јаве блеском само,

рика громова коју нико не чује,

ал ћутим да остане неказано.

.

Дилема триста и стаза разних,

правце да бирам тамо ил овамо,

снови којима саму себе казних,

али ћутим да остане неказано.

.

Мале среће под руку са страхом,

да ће потрајати који трен само,

жеља што се помешаше с прахом,

ћутим, да остане неказано.

.

Ти што си ми једино сидро и лука,

шта нас веже само ми знамо,

без гласа је довољна у руци рука,

остало ће заувек бити неказано.

.

Ништа о нама нећу рећи на глас,

да си ми брига и разлог срећи,

Од света моје склониште и спас,

ћутим..најважније не може се рећи.

Ослушкујем чаробну тишину таме,

да ми је да ме собом стопи.

Удишем светлоноше небеске,

да ми је да ме пригрле

сестрица би да сам.

.

Молитвом земљу блажим

да ме пусти да се

винем,

капима тихе лепоте

расплинем.

.

Бих да се поново родим

умивена тобом,

зоро моја

незнана.

.

Поклањам ти ову ноћ освештану

даљином, без препрека; учини ноћас да

те осетим близу, без речи, без додира,

помилуј ме собом, уби ме

туга нека!

.

С.Ђ: Збирка – “Дар употпуњења“

И кад уистину јесење дође, запали тикве,

загрли ме љуто и у мрклини њеној

гласом запевуши

како ме она још воли

и да ми се у својој души

као сванућу нада,

ида враче моли

да јој се над срушеним временом

у споменик скаменим

за два камена,

два степеника града

на путу заљубљених ка исходишту свом

у коме ћу да је одменим

овим ужасом.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“