Тијанија мразна ињевита сунчана лековита

Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице

Небо прошарано сребром кумове сламе

Јасно знам да је то небеска вајтманострада

.

Радио Каролина песма Странац у ноћи

И ја се осећам као странац на Мидгарду

Иако сам из далека радосно својима дошао

Роду отрованом повесницом – пакосницом

.

Тијанија је бистрилица санума и разума

Враћалица моћи снова знања и правиђења

Напајалица силом – тела срца мозгалица

Обневиделим невиде гаси свевиде пали

.

Милена – сањач стисла телепатско дугме

Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног

Упире у пуни над Овчаром обешени Месец

Који ме љуља као плима пророчке воде

.

Напољу вене тиквин цвет – какав звук!!!

Узимам лиру гусле свиралу и двојенице

Дајем их пој-златоусташима богиње Карне

Промишљам дуго из памтила песме бирам

Веселице радоснице узносице стваралице

Сећаш се…

Кренуо си сам ,

пољубио ме и отишао…

Мислио си да спавам!

Неееее,

вриштала је душа у мени,

нећу овде у спокоју бити

и неееее

нећу те оставити!

Пратих те по мислима које си оставио

дођох у шуму пуну тешке таме

светлим једино ја,

сенке се склањају саме!

Знам где си се запутио директно

и кроз какве пролазе идеш

под стрмом стеном дубоко у језгро

испевах песму да те срећно прати

и послах светло да ми те врати

кад завршиш оно што си обећао!

Кад наједном сене прекрише мене

окренух дланове горе

да муње их из руке изгоре

Не знам колико је прошло времена…

Кад угледах те како ка мени трчиш

Нећу никада заборавити израз лица

све те звуке

када пала сам у твоје руке!

Пред нечим бежали смо!

Само до реке да стигнемо, сене приступ немају ван круга!

Не воле воду !

Да, кишаааа, шапутах,

па све јаче и јаче гласом који ми је враћао снагу,

кад проломи се звук,

толико снажан из небеса да је све цичало што људско било није,

померала се утроба земље која неће зло да сакрије!

Донео си из језгра знамење

благословено свето камење!

 Дух је једина истина 

.

Волим ветар.

Волим тај надстварни додир без додира.

Звук еона у шушту лишћа

песму која речи нема а каже ти све. 

.

Ти не знаш одакле иде и камо ће.

Зашто је топао у касно пролеће 

где да помази а где да поломи.

Не знаш, не. 

.

Ветар је дух у материји.

Он је она и она је оно и Бог.

Отац и Мати…

Свемоћно. 

.

Ко од духа је саздан 

први зна шта значи бити слободан.

Шта значи бит и бити и шта јесте стићи и утећи 

и на страшном месту постојати.

Дух је једина истина,

ако га имаш ти си све у свима.

Дух је све у миру. 

Тајац и првостих у свемиру. 

.

Буди и бићеш.

Воли и живећеш.

И знаћеш шта је суштина 

Јер Дух је једина истина.

.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

ТИ ШТО ВЕЧНО ДОЛАЗИШ И ОДЛАЗИШ

И кад све дође и прође; и кад све нестане и престане; и кад мину времена и светови, Ти ћеш тада, слутим, доћи изненада, Однекуд или Ниоткуд, свеједно;

али, доћи ћеш, верујем, као што си, одувек и свагда, долазио без најаве!

Доћи ћеш, уистини, знам, да ћеш доћи!

Јер Смисао Свега у свим световима – Смисао који умом својим ни докучити не можемо – јесте Твој вечни изненадни долазак, Однекуд или Ниоткуд, свеједно; као и Твој тајанствени одлазак, Некамо или Никамо,заиста,свеједно!

Ти што вечно долазиш и одлазиш, и снова се враћаш, зацело, мораш доћи!

Јер Ти Јеси и Биваш, свуда и у свему!

.

СВИ СЕ МИ ОДНЕКУД ЗНАМО…

Сви се ми однекуд знамо, а уопште не знамо да се знамо.

Не знамо да се знамо, зато што су многи овоји таме заборава прекрили наша сећања.

Кроз колико су животних токова путовале наше душе, да би се,после силних звезданих кругова, препознале негда и некамо на даљину, кроз многе мрене и

копрене непрозира.

Сви смо ми једни другима одавно знани, из неких минулих живота што сежу у дубине векова и светова, а да се тога ни сетити не можемо.

Сви давнашњи сусрети наши у језгру су наше душе белим божанским зраком записани, а на нама је да се свих тих сусрета давнашњих у сновима својим присетимо.

У сновима својим, које будни снијемо, у праскозрје неких будућих животних токова.

Заиста, сви смо ми једни другима својта и род, те, ако ми не знамо, онда то наши снови, зацело, знају још пре рођења нашега.

.

ПЕСМА ДАРОВНИЦА

Све што сам имао теби сам предао, невесто моја – љубави моја!

И ништа моје више није моје, већ твоје – заувек твоје!

Путник сам тајносани на путу љубави што вечно путује кроз срце твоје, лепојко моја – богињо моја!

(Ова песма је испевана у једно далеко пролеће, када не имадох више од двадесет и три лета.

До сада је – а да не знам што! – још нигде, никада, објавио нисам.)

.

ЗАКОПАНО БЛАГО

Чувши чудновату и мистчну причу, један је млад човек кренуо у далек свет, у потрази за закопаним благом, будући да је данима пре тога слушао невероватне приче од непознатих људи.

Путовао је од града до града, од земље до земље; пролазили су дани, пролазили месеци, пролазиле године…

Свуда је ослушкивао, свуда је прислушкивао шапате тајанствених странаца, свуда је помно испитивао свим чулима, не би ли некако, пре свих, а на лукав начин, дошао до закопаног блага.

Прошла су многа лета, и он је већ био стар и уморан од дугог лутања земљама и градовима, али о закопаном благу још ништа поуздано не бејаше сазнао.

Једне ноћи, у некој далекој земљи, у неком далеком граду, у некој мрачној и прљавој крчми, док је испрпљен и уморан од пута, прашњав, очајан и разочаран у све, тонуо у сладак сан, од неких сумњивих и тајанствених путника, сазна да је благо, за којим је целога свог живота трагао, закопано управо у његовом родном селу, под кућним прагом његовог родитељског дома.

Када сам, још у раној младости, први пут чуо ову древну ведску причу (а коју су пре стотину векова од песничких нити изаткали Бели Ури), она је, признајем, из корена

променила свеколику моју поетику и мој свеколики поглед на свет.

Већ сам у двадесет и првој години схватио, да све за чим трагам, лутам, жудим и чезнем, јесте закопано дубоко у мени унутра, јесте скривено у срцу моме.

Све оно што мислите да вас чека у некој далекој земљи, у неком далеком граду, наћи ћете, али тек пошто се пробудите из хипнотичког сна, у својему селу, у својој улици, у својем сокаку.

Ако то што тражите, свим бићем својим и свом душом својом, не нађете у својему селу, у својој улици, у својему сокаку, знајте и верујте, да нигде другде, и нигда, наћи нећете!

Ове своје лирске записе заокружићу дивотним стихом

једног вилинског песника: Љубав је моја све што се јутрос пробудило…

.

ЧАСТ И ХРАБРОСТ

Част и храброст иду упоредо.

Частан човек  јесте, истовремено, и храбар човек.

Не може бити храбар онај ко није частан.

Зато што храброст и снага исијавају из части.

А част није ништа друго до Живи Бог у срцу.

Ко не носи Живог Бога у срцу своме, тај ни частан не може бити!

Сви ратнички народи држе веома до части, јер и част држи њих!

Кад неки ратнички народ напусти част, убрзо ће од ратничког народа

постати кукавички народ.

Част је за духовно биће оно што је кичма за физичко тело.

Срби су били храбар, неустрашив и непобедив ратнички народ све донде док су држали до части.

Када су изгубили част, изгубили су и све врлине ратничког народа.

Највеће кукавице и највећи страшљивци – то су данашњи Срби без части!

Част се дуго стиче, али за кратко губи.

Све што живи нечасно, то брзо изумире.

Један нечастан народ може да нестане за мање од стотину лета.

Прича се да ће бити глади.

Усеве уништавају, воду загађују,

Ваздух прљају отровима.

Сунчеву светлост затамњују.

.

Чега да се плашимо?

Па ми смо свега гладни-

Пре свега истине и правде,

Милосрђа и мудрости.

.

Гладни смо љубави Божије

И љубави земаљске,

Гладни погледа светлих,

Да људи скину маске.

.

Гладни смо дружења

И играња кола виловитих,

Песама јуначких, епских

И лирских у срцу скритих.

.

Па што да се онда плашимо

Што ће нам храну одузети?

Духовна храна нам треба,

Без ње се нећемо на Небо узнети.

( уочи Свете Петке)

.

Бесједа

пред зору.

.

Једниствен пут,

стаза немира и

стаза умирења.

.

Стаза

животворења.

.

Пред зору,

очи блистају,

у помирењу.

О ЗВЕЗДАНИМ КЊИГАМА СУНЧЕВИХ РАТНИКА__

Сунчев ратник зна, да је незнање, необразовање, неузрастање у Духу и Свести највећи грех и злочин.

Онај који не ради посвећенички на себи, у стицању духовних и божанских знања, чини велик злочин, како према потомцима тако и према прецима.

Незнање је грех и злочин!

То су од Праискони знали Бели Срби.

Срби који остају у незнању, у необразовању и у духовном неузрастању, сами себе, свесно или несвесно, исписују из Србске Божанске Књиге Живота.

Бели Србин није Бели Србин само по крви, већ, пре свега, по Божанском Духу, по Свесности и Свести.

Залуд некоме србски ген, ако изабере да живи и преживљава у тамници незнања!

После кратког времена, избледеће у њему и посве ишчилети србски ген и, он ће убрзо бити никоји и ничији и свачији – више туђи него свој!

Необразовани, непросвећени и неосвешћени живе попут скотова у грабежи и отимачини.

Што је неко на нижем ступњу духовног и божанског развоја, он је све алавији, све грамзивији, све више везан за материју; он само граби, пљачка, отима и краде до бесвести, до лудила, до самоуништења.

Људи ниског духовног и божанског развоја, гле! бивају највећи паразити, готовани, дембели.

Зато су древни Бели Ури рекли и у звезданим књигама записали: незнање је највећи грех и злочин!

.

ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА

Сунчев ратник вечно путује кроз властито срце, водећи – без престанка и предаха, и, из трена у трен – свети рат за љубав, светлост и живот са сврхом и смислом.

Љубављу побеђује мржњу; светлошћу побеђује таму; животом побеђује смрт!

Своје непријатеље нити прогони, нити мучи, нити убија, већ их чаролијом сунчевог ратника, чаролијом свога Оца Сварога: из мржње уводи у љубав, из таме у светлост, из смрти у живот – у живот са сврхом и смислом, у живот без почетка и свршетка!

.

СВЕТИ СРБСКИ РАТНИЦИ СА КОШАРА

Само видовити посвећеници знају, да се у пролеће 1999. године, на Кошарама, водио свети рат.

Свети рат је, истовремено, вођен и на Земљи и на Небу, како у Вишњим тако и у Њижњим световима.

Кошаре су свето место космичког светог рата, космичке драме која се дешава једном у тисућу година.

Сви србски ратници са Кошара били су опасани и вођени Творчевим енергијама, и ниједан од њих није осећао ни најмањи страх од смрти.

Сви су они до једнога, скоро у трену, били посвећени из Вишњих светова, а да тога нису бивали ни свесни.

Сваки је од тих светих србских ратника са Кошара био кадар да брани и одбрани Бело Србство, и сваки је од њих изабран од Творца да се до краја жртвује за Бело Србство.

Свети рат на Кошарама није вођен само у одбрану Белога Србства, већ и у одбрану Васељенског Поретка.

Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда.

И ово још да освестимо.

Све свете ратове на Мидгарду, кроз тисућлећа и еоне, водили су искључиво Бели Срби, изабрани и посвећени ратници Белих Срба.

Само србски свети ратници бране и чувају космички и божански Поредак на Мидгарду.

Због светог рата на Кошарама – и ово је важно да знате! – Срби су све ове минуле године били прогоњени и сурово кажњавани од свих мрачних сила што ће још мало да владају овим светом.

На Кошарама су, за многе будуће векове, поражени црни владари са својим зверињим и гмазовским војскама.

Бела Србска Мајка у сваком столећу, упркос свим еонским погромима над Србима, породи довољан број изабраних светих ратника који су у сваком трену спремни и кадри да се посвете, да се безусловно жртвују за Бело Србство.

Они су скоро невидљиви у свету, и нико од нас не зна ни ко су ни где су они, иако су они ту негде око нас, али их ми не видимо, јер нам и није дано да их видимо и препознамо.

Невидљиви остају у свету како их свет не би прогонио!

И тако они све време свог боравка на Мидгарду остају невидљиви и неоткривени међу људима, и, само се, у једном трену – а ми знамо у којему трену – ниоткуда, и изненада, појаве и построје на Бранику Белога Србства.

На Кошарама је вођен тако жесток свети рат, да то обични људи никада неће моћи ни да схвате ни да замисле, нити се, пак, то може и описати обичним

људским језиком.

Само видовити може да види и разјасни.

На Кошарама, и понад Кошара, тада је све горело.

Горело је и Небо и Земља, без престанка.

По светим србским ратницима, у свакоме часу, ватра је отварана и са земље и из ваздуха.

Уз то, наспрам сваког србског светог ратника на Кошарама било је више од тридесет црних зверова у окружењу који су само чекали тренутак када ће да попусти, да се пробије и отвори, линија србских светих ратника, па да у чопорима и помрачена ума кидишу на њих.

Иако је данима и недељема, двадесет и четири часа, без предаха и престанка горело и Небо и Земља, србски свети ратници су, упркос свим мрачним силама овога света, били и остали стамен-бедем на Кошарама, на Бранику

Белога Србства.

Да србски свети ратници нису одбранили Кошаре, питање је свих питања, шта би после тога остало и од Србства и од Србије!

О Кошарама се данас бојажљиво говори и још бојажљивије пише, јер је мало освешћених, видовитих и храбрих Срба који су кадри да опишу и осликају

космички свети рат са Кошара.

Чека се једно будуће поколење Белих Срба које свагда изнова рађа, скривена и невидљива, Бела Србска Мајка.

Исплачи, њиво, жита пожњевена!

Сада ме нема, а знаш да ћу доћи!

Поља су ова плишем заточена,

презрелим класјем, у његовој моћи.

.

Исплачи, земљо, бразде изоране!

Скоро ћу доћи, да им видим краја.

На Теби је Отац проводио дане,

с уморном душом, сетних уздисаја.

.

На Теби је касне чекао сутоне,

са свицима топле, славио вечери.

На откосу трава, кад у сан утоне,

лице је целив’о драгој ми матери.

.

… И дуго би тако грлили откосе,

уплитали венце дивље детелине,

плели плетенице кћери плавокосе,

и сада ме, њиво, иста жеља мине.

.

Више нема Оца, Мајке нема више.

Ни сутона топлих, ни плишаног класја.

Сваки стручак трава, на њих ми мирише,

само горка суза, у оку ми зас’ја.

.

Ноћас ћу ти доћи, Њиво моја драга

и видети бразде, куд ми Отац ходи,

долазити увек, док не изда снага,

макар у ноћима, када ме сан води.

.

 М.М: Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација – Милувој Мирић

Бијаше се раширијо глас о Наду као добром мајстору и млого добром човеку. Сви су га ценили. И сељаци, и трговци, и учитељи, и поп, и ветеринар, и канцелар (шеф месне концеларије), и они што играју билијар код Коза у кавани, и они што играју таблић у-паре. Ма сви редом. Не зна се да л је бољи, да л умиљатији, да л вреднији… Нема шта да му манишеш и готова ствар.

.

Али ту идиличну причу о Наду као смерном, честитом и добром човеку прекиде Милорад Врана једног зимског дана. Беше се Наде већ оженијо и добијо ђетенце. И пошо он са женом у њејзин род. Улази Врана, нако смлатав, у препуну Козову кавану. Тамо, насред каване, стоји велика вруна из кое сулундар иде накосо до оџака. Онај кафански џагор прекиде Врана кои још с врата, сав узрујан, започе запрепашћујућу причу .

.

– О људи љуцки, да сам јуче умро ове јаде, што виђек, не би знао.

– Шта виђе? – пита Карган.

– Виђек чудо невиђено. Сад онамо на Цогољској раскрсници стаде аутобус, разумеш ти мене.

– И?

Б– И изоди народ из аутобуса. И међу тијем народом наш Наде са женом и ђететом. Ја сам до данас мишљо да е то чоек над људима. Каки чоек, каки бакрачи. Није то чоека ни веђело.

– Немо да брстиш, живота ти, док те нисам шљепио – довикуе иза астала у ћошку, Милинко шнајдер, који играше домине с Кићом. И нако љут рину оне домине одасе.

– Нисам ја од оне сорте што брсти – приши му Врана, боз тога што Милинко има надимак Ован. – Но да вам испричам шта сам смотријо рођеним очима. Горо ко ова цигара, ако није тако било.

– Па шта е било? – пита Перо Маџар, управитељ школе.

.

– Излази ти Наде из аутобуса и носи дјете у наручу. Она његова изиђе за њим с торбицом у рукама. У стоећем капуту. Би ми зачудно: ђе иде да човек носи дјете, а жена парадира докона. Па сам себе велим, можда е узо д-изнесе дјете из аутобуса, сигурније е, да се жена не спотакне. Видим да е басамак на аутобусу залеђен и да е шљигаво. Кад оћеш, настави он да носи оно дјете, а она с оном торбицом за њим. Нијабера. Иде, нако, пртином, реко би је из Беча. Кад замакоше мимо Перове куће, решим ја да се повратим назад. Гледам од Чимбовијег вратница, до Ђоловића кућа, он и диље носи дјете. Ај што га е ижњо из аутобуса, то да разумијеш. Ајд и да узме мено да придржи дјете да она одмори руке. Ма јок, бре. Он ти носи оно дјете, а она за њим вормира с оном торбицом све доље до у доње Плазине. Па то ти није вођенак било од кад је крмача реп искривила. И зато велим да тујнак нема човека. Ни лјек. Пиши пропало.

небеска трава расплела косе

плаво тавнило звезданог стада

руке те моје у бескрај носе

и све кад прође опет је сада

.

срце би дрхтаво дуго да ћути

јутро кад збере раскриље звезда

сви наши сати увек минути

усред белине нам љубогнезда

.

пролази и то светломлечје

страст пашњаци млађањем трају

зрије у грудма надање дечје

.

када се тела смирењу дају

лутамо јавом да снове прати

том путу нашем живот да врати