Наш господар је постао Цар

слепе очи Глас му дале на дар

тад цар постаде Великодушан

поклони народу Царски клан

.

ми Цару сашисмо ново одело

на главу стависмо Златну круну

а себи ископасмо Гробове хладне

да у њима наше Кости труну

.

Цар и Свита му стоје у реду

стрпљиво чекају карту до Раја

Гласачке очи слепо гледе

лутају беспућем свог тужног Бескраја

.

нико неће чути Глас покољења

јер на пут Цару не сме се стати

и преживеће само Уста нема

Реч ће свака главом да се Плати

.

доведосмо голог Цара на Трон

а он нам чита с подсмехом Опело

из ведра неба нек убије нас Гром

„Рашијте цару царево ново одело”

Сневајући дуси ватре

Рођени пре светова и векова

Из срца праогња живодајна

Певуше у ноћи тајносаној гле!

Умилну песму језицима пламеним

.

Сневајући дуси ватре

Певачи и свирачи праискони

Душе огања Васељене

Лепршају луком обзорја

У праскозорје рођено пре сна

Онда станем и гледам тај ход лаки

И руке што земљу воле, како сипају милост

И љубављу заливају биљке што тихо

Стоје и мирно на свој ред чекају!

. Хеј, ти, корака лаког и руку милосних

Пусти да с тобом гајим биље твоје!

Спустила сам крчаг воде што носим

Ево ту је, поред ограде твоје!

Уз ружу, свећу и ноћну таму

заискри око ко жишка пламен.

Само ми ноге клецаве беху

када спусти на колено руку.

.

С друге стране очи копља сеју,

свако ме у стомак гађа.

Док чекам свећу да догори,

пламен се поново рађа.

.

Разигра пламичак сенке по зиду.

Вијори соко и шири крила,

летим са њим до самих звезда.

Падам и устајем док ме снага не изда.

.

Било је вече,

Ти, Ја и Дунав тихо, тихо тече.

.

Из књиге – „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Од тог привида стене ми се померише

у недрима – тишину да одморе

и замакну.

После с пејзажима опустелим све тише

о судбинама понором ћутње разговарам.

Помињемо пупољке и пољупце,

даљине и изворе,

а у ствари опевам бољке

кад зјап у мени дотакну,

њене беле рупце;

док се киван

безнадом за нож обарам

гаром ко јаром

подриван.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

На тврдом лотосу

Сплео сам ноге и исправио кичму

Са три затворена ока и уз дубоко дисање

Повезао сам се са Мајком Земљом

Кроз кичму до врха главе

Уз све могуће тешке радове

Надковао сам седам обојених степеника

Потом још три до врха Неба

.

Индиго Ноћ са миријадом свитаца

Сваки свитац је нечији сан

Раздвојио сам своје биће

И у висине упутио једно зрнце себе

Прелазећи преко клисурица и планина

На раскрсници спојило се зрнце са сном

Препознати кренуше смело и без речи

Стрмом узаном и кривудавом стазом

Пратећи светлост – водича

У крову од зграде

на старом тавану

живео је гавран

заљубљен у врану

.

Живели су срећно

док је било хране

ал’ се гавран тихо

одвоји од вране

.

Док га брижно чека

кљуцка неку травку

у згради преко пута

гледа једну чавку

.

Вратио се гавран

ал’ врана је љута

јер је целог јутра

била забринута

.

Објашњава гавран

љубоморној врани

да су им без хране

одбројани дани

.

Попустила врана

раширила крила

и свога је гавру

чврсто загрлила

Међ’ брдима од змајскога стана

а у граду наше Госпе свете.

Арији се рађаху без мана.

Зачело се најумније дете.

.

Место лоптом науком се игр’о.

Опседала њега чуда света.

Снагом воде бродиће навиг’о.

Машту пушт’о да Космосом лута.

.

Снагу мисли рано је спознао.

Вежбали га и отац и мајка.

Мудрост библијску наизуст је знао.

За бројеве био рачунаљка.

.

Маштао је муње да упрегне

сила неба да осија земљу.

Нијагару успео да стегне

да му моћну обрће турбину.

.

Једносмерју смере укрстио.

Пут далеки струји омоћао.

Науку је целу собом окрстио.

До знања Свеума он пут је знао.

.

Читав век је пред науком био.

Још увек је велика енигма.

Тајну Космоса једини схватио.

Игре светлом дарив’о људима.

Не могу волети од бескраја мање,

о срце моје се уплело грање.

Младица дивних, ветра ћутање,

испод ребра снажно куцање.

.

Трепери небо, дан нови сване,

са јутром дивним и Сунце гране.

Од неба веће, од њега мање…

Волим га, волим… Свет нека стане!

.

У сусрет лету пролеће дрхти,

љубав је ова јача од смрти.

Планета наша у круг се врти,

судбина стазе живота прти.

.

Згасни се звездо ноћ нека буде,

не желим данас друге људе.

Пусти свице нека ми суде,

сањам га, често… Залуд се труде!

.

Kажу: „Љубав је пролазно стање,

речи из душе – само тепање.“

Ал’ поглед његов лицу сунчање,

мисао о њему, руку дрхтање.

Прихватам, с’ поносом вена трептање.

И чежњу вечну, кроз постојање!

Тешко је описати

незаборавну

јунску ноћ

кад си ми поклонила вечност

која се без корака

шуњала нашим сокаком

док су деца спавала

у забрањеној ноћи.

.

А ми као два света

ћутали са звездама

и чекали да отпочну

своју игру жмурке

а ми тајне немире чежње

и благи месечев поклон

који је дрско и страсно

виркао кроз наш прозор.

.

Ти полумоја

лутала си тамом уснама

тражећи вреле изворе стасти

…волео сам да гледам

како се беласају твоја бедра

на месечини

док су се груди јуриле

као немирни јагањци

испод свилене кошуље

овлаш кријући

античку лепоту

женскога тела

…ноћ је одмицала

а ти си ми оставила

тренутак вечног трајања

и заувек остала у мени.