Јутрос је моја душа – чистуница поносница

Изашла на реку која се дообро оштипала

Обасјавам свесност где сам на своме Путу

Осећам кроз себе моћно живљење живота

.

Срдито је и тврдо ово место идем на Извор

Гледаћу у њега помно да му угледам Срце

Високо изнад планине кроз плаветно небо

Сто орлова клизи по силницама невидним

.

Из неутро вертикале нечворујем осећања

Рашчињујем прошлост и правим збирове

Миран сам одавно немам згуснуте болове

Збирови су исправни а болови разређени

.

Ослушкујем – меки ритам је пришао мени

Осећам Присуство и осећам Његову снагу

Правим многе изборе и одлуке бирам путеве

Живот је безброј начина наших испољавања

.

Долазимо на овај свет изнова много пута

Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде

Да прозремо кроз демоне богиње и богове

Враћамо се да досањавамо недосањани сан

И кроз Истину дођемо до коначног буђења

Србски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје време. Тако је подигао пре 1310. године, три нове цркве – Св. Тројице, Св. Николе „Орфана“ (у 17. веку постала капела манастира Влатадон) и Св. Ђурђа, а „обдарио даровима“ постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је изградио и „царски двор“ – своје палате где је много боравио.

Српски народ је опевао средњовековног витеза српског „боланог“ Дојчила (Дојчина) из Солуна: „Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина…“ То је био војвода Војин Дојчиновић.

По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Солун (град у Турској царевини): „језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 Хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина Хришћани.“

Солунски трговац Димитрије Алексијевић (Грк и Арнаутин Москопољски) бавио се 1725. године у Будиму. Претплатник српске књиге у Београду 1827. године је трговац Тома Ласкаревић родом из Солуна. Купио је 1831. године у Београду српску књигу Никола Местане, трговац родом из Солуна (исто и 1827). Он се јавља и 1827. године у истом својству. Басне старе, од разних аутора сабране у једној књизи и објављене 1833. године у Београду, купио је Анастас Христодуловић, трговац и житар. Вуков речник српски-немачки-латински речник прибавио је 1852. године у Одеси, Ставра Д. Давидовић из Солуна. Претплату на новопокренути српски лист „Цариградски гласник“, скупљали су 1895. године у Солуну: Петар Костић управитељ српске школе „Дом науке“ и Риста Протић књижар.

У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу „Велика Источна гостионица“ у којој се Срби пређивали друштвене забаве. Он је Отворио још једну гостионицу на булевару Хамидије, под називом „Код Београда“. Српски календар „Голуб“ који је излазио у Цариграду, могао се добити 1899. године у српској књижарници у Солуну, за један грош.

.

На слици Србкиње из Солунског поља

Србска народна ношња из солунског села Дремиглаве које је 1926. преименовано у Σιδηροκέφαλον (Сидирокефалон), а следеће године у Δρυμός (Дримос)

Извор: фб страница Б, Николић –  „Дух старих Срба“

Оне ноћи кад сам је будан пун снова љубио

Бесно су у мени режали пси луталице

Зар путник сам само што се у јави изгубио

Зар пијанство свако је бол обичног пијанице

.

И не хтедох поћи – изаћи из утробе своје

Јер чему корак ако све стазе у трептај су стале

Чему зоре кад сва јутра у једној ноћи стоје

Кад жеље су с једне а наде крај друге обале

.

Јер како чедност прљавим длановима дотаћи

Како детету у жени узети душе наготу

И на голим грудима похоту и чедност наћи

А сачувати на лицу осмеха сву лепоту

.

Спознах да блуд је љубав исто кô и срца дрхтај

Похота и жудња у љубави су невиност чиста

Намера искрена иста кô и стидљиви нехај

Тек кад усред тмине нечије око ти заблиста

Сваки дан чим ловац оде у походе,

шаманка бела сузама колибу залива.

Зна, не може да роди женско дете.

А није то само њен жал!

Нестаће живи родослов прамајки!

Но шаманка зна,

да не може нестати скроз.

Дубоко у језгру ћелије

чува се К о д.

Сећање ће прецветати

и призвати Грал.

Само да је ловац из будућности

довољно заволи

.

С.Ђ: “Бела шаманка“

Доћи ће време, и већ је дошло, када ће свако од нас морати, жестоко и свим силама, да се бори за своју властиту, сопствену и сушту слободу.

За слободу свог бића и суштаства, за слободу своје душе и свести, за слободу свог стваралачког духа и својега погледа на свет, свог становишта, виђења, схватања и мишљења.

Тамни су свуда око нас!

Има их у свим државним и друштвеним установама; има их од дна до врха лажне србске власти: у култури, уметности, школству, образовању, здравству, законодавству, судству, војсци, полицији а у медијима понајвише.

Има их и видиљивих и невидљивих, има их свакојаких, али су за нас, Беле Србе, најопаснији и најподмуклији они који имају србска имена и говоре србски.

Бунт је одлика пробуђених, самосвојних и самобитних личности.

Само здраве, јаке, снажне и самосвесне личности могу да се побуне против задатог живота.

Персоне се никада ни против чега и ни против кога не буне; персоне су бело робље за једнократну употребу; персоне су успаване и бесловесне особе без икакве свести о својему бићу и суштаству, о својој бити и сушти, о личној  самосвојности и самобитности.

Личности никада не припадају стадима, чопорима и крдима; личности су очовечена божанства, лучноноше белих богова на Земљи.

Мислите, осећајте и дејствујте својим бићем и суштаством, својим умом и духом, својом душом, својим срцем, али никада не прихватајте ништа од онога што вам се из спољнога света намеће.

Борите се за слободу мисли, осећања, говора и делања; борите се по цену најжешће борбе, борбе на живот и смрт!

Не будите млаки, већ жестоки, и што жешћи, свуда и у сваком трену!

Ово вам пишем зато што јасно видим у горњим световима – а то што тренутно видим у горњим световима, знајте,  спустиће се, убрзо, и на раван овога света – шта се све Беломе Србству спрема, само уколико Бело Србство не буде било будно и самосвесно, ако не буде било спремно на свети рат до коначне победе.

Надам се, и верујем, да ће Бело Србство и у овоме светом рату извојевати победу на радост свих светлих бића и суштастава.

2018.година

Мит о чистим религијама!Православље и древна вера!

Велика је заблуда сматрати како постоје тзв. “чисте религије“! Овај став се понајмање може применити на хришћанство као најмлађу религију. У свакој религији има знатних остатака ранијих веровања, о чему је већ било речи поводом дијалектике Светог и његове хијерофаније у мноштву појавних форми. “А садашња религија ни једног европског народа није никада била чисто хришћанска нити чиста у било ком смислу. Увек постоје остаци и трагови ранијих вера, мање или више апсорбованих; увек постоји тенденција ка паразитским веровањима“.

За Словене је карактеристично да је са формирањем државе повезано постепено “изумирање старе религије и прелаз на хришћанство“. Међутим, обазриви историчари религије су не једном упозорили да је “ова промена текла постепено, била је у почетку само површинска и формална, јер је погађала само владајући горњи слој, док је народ и даље живео са изворним представама и дуго времена их се тврдоглаво чврсто држао и под плаштом хришћанске вере, делом, разуме се, под различитим метаморфозама народних обичаја све до данас. Већ та чињеница сведочи о томе, колико су дубоко укорењени елементи духовне културе, који су се развили несумњиво за време словенске етногенезе, у току диференцирања, цепања и запоседања земље (…). У компликованој структури словенског паганизма не одсликава се само етногенетски процес, већ и језички развој и посебно социјална промена у словенском друштву“.

Шта се догодило када су Срби прешли на хришћанство? Све оно што је постојало у паганизму, у древној српској религији, по природи ствари, није ишчезло, а и оно што је постало ствар прошлости, споро је нестајало из званичног веровања. У томе су, уверава нас Чајкановић, “нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило је све ово да живи и даље, само је сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везани за старинске богове, пренесени сада (…) на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце. Према томе, у нашим настојањима да о тим старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције о њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ“.

Када је реч о крају словенскога паганства Лубор Нидерле се слаже са оним митолозима који тврде да је хришћанска црква тешко излазила на крај са демонолошким представама, које су, као “нижи слој представа, тј. демонологија и магија“ наставиле у народу да и даље живе и то у непатвореном облику, док је “свест о вишим слојевима божанског света готово безтрага ишчезао у народној култури и био замењен хришћанском религијом“. Дакле, многа су древна, паганска бижанства преосмишљена за потребе нове религиозности. Добро су познати примери да је у “хришћанском фолклору Перун замењен светим Илијом, који (…) прелази преко неба у огњеним кочијама“. На простору Балтичких Словена, који су најжилавије бранили древну праотачку религију, Световидов храм је срушен 1168. г.н.е. Остала светилишта на острву Рујану, данашњем немачком Ригену, као и храм подигнут на брду у Радгосту у Ретри, такође су били порушени у 12. и 13. веку током ратова за принудно преобраћење у хришћанство…“.

Више о поменутој теми се може прочитати на страници “Свевлад“

Гледам у слику на мом зиду

у њу су стале две вазе мале

једна је медна, стоји још дупке

а друга је пала, просула мед

од кристала.

Поред њих коцкоца нека

Изгледа складно, пријатно и мека,

Све то на столњаку сивом

А иза завеса у колориту живом.

.

Једна је боја жута

Са браон резом

Намено, лепршаво

Са ћилимарским везом.

Средња је Христова црвена боја

доминирасликом, уноси спокоја,

трећа је склад са прве две

и све то ритмом употпуњује.

.

Ту је слику радила рука

мајстора смелога духа и ума

желећи да надменост разума

распламса у колориту

јер уметност боја даје прилику

да се раскош духа

у њима огледа

и тако малене вазе

напуни кристалима меда

и остави потомству

до недогледа.

.

Та је рука недужно усахла.

.

Додирнула небо, наставила слике

у небеском врту,

тамо је на платну

са звезданог трона

поруке послала иза сваког лика

да је живот вечан

са његових слика.

.

Д.П: Небеска звона

У најцрњим данима има увек један трачак наде о

бољем свету што унутра што споља.

Када се изгуби смисао, онда влада црна мисао.

Зато и ова стихореч. Да дирне тамо где се анђели боје

ходити.

Шта је љубав – чује се ехо

пита се сваки човек и онај који то није, јер чуо је о њој.

.

Можда је само привид јаре Сунца

или тихи спокој…

..

Ко ће га знати – кажу летње врућине у људима.

Нико не зна где је то нешто у грудима.

.

Али како ће слеп видети светло?

Како ће глув чути глас?

.

Љубав је ватра света.

Љубав је Створитељ што дела.

.

А ко смо ми но деца ватре живе?

Рођени сред свега а ни из чега…

Сред врела живота што врило вазда

Кап у којој је васцели океан.

.

Чуј, говорим теби.

.

Ако не знаш ко си и где срце ти бије

ако све јесте и када ништа није

тад чуј душом и духом најбоље вести,

што брује ти суштином у пуној свести.

Љубав је оно што јеси,

зато воли, воли и види шта ће да се деси.

ГЛАВЕНИЦА (алб.Gjanicë) тече кроз области Берат (Белград) и Фјер, притока реке Семен. Двоумили смо се да ли да уписујемо ову реку у српске хидрониме пошто су му Арбанаси потпуно изменили облик. Ипак смо одлучили да га упишемо јер га је и Роберт Елси убројао у словенске хидрониме пошто је сакупио све податке о старим записима облика. Наиме, он каже да је у византијским документима река уписана као Glavenitza, а касније као Glenitza 1805. на мапи  Франциса Пукевила  и  као Glaniza i 1916 ((Leo Freundlich). Тако је од последње Гланице доспела до данашње албанске Ђанице. На аустријској мапи са почетка 20. века уписана је као Janicа, а у загради Glenicaса упитником, што значи да су познавали Пукевилову мапу и питали се да ли је то та река. Сматрамо веродостојним грчке записе јер они нису могли измислити српски топоним. Кад је у Главеници нестало Срба, Арбанаси су временом скратили хидроним и на крају га потпуно изобличили. Хидроним је вероватно настао по неком рељефном облику, можда брду које је носило име Глава или Главица. Главица је чест назив брда у српској ономастици.

Замисли, ти се створиш на почетку спирале

И погледаш у небеса горе,

Шта те чека на твом путу одуховљења

И за шта твоја свест треба да се боре­?

 .

Кренеш путем, живиш полако

Из прикрајка смрт те чека.

Али умире само тело, а душа наставља

Свој развој, да себи нађе лека.

 .

После неког времена, дају ти ново тело

Ти погледаш горе завојницу опет,

И видиш да си се померио одскочио,

Кренуо на горе у нови заплет.

 .

Онда те опет смрт изненади и одузме тело,

Ти опет идеш у нови свет и делаш.

А онда ти наново нађу ново живо одело,

Па опет растеш и растеш.

 .

И тако, спирала је вечна и стално расте,

Ти по њој корачаш смело,

Јер знаш да твој развој иде кроз живот

И зато чувај и негуј свако своје тело. САДА

.

Где је доброта побегла од људи,

Правда се сакрила испод седам мора,

Слобода лебди негде високо.

Може ли реалност бити још гора?

 .

Човеци тумарају у мрклом мраку,

Духовници ни свећу да упале,

Здухаћи дигли руке од свега,

Само греси, ко звери, на сваког навале.

 .

Задаци и обавезе су претешки,

Копрцамо се у сопственом незнању,

Ноћу бежимо у лепе снове,

Посрћемо у греху, дању.