Category: All
Мира Видовић Ракановић: Пролеће
Пробудих се
Лепршавог осмеха
А мисао снена заплеса
И одмах размрси дан
Са стабла времена
Откинут
.
Дуга која то већ добро зна
Дотаче пучину плаву
А ветар се као дете
Око мене разигра
.
Капља кише
Искраде се из облака
Паде ми на длан
И поче да блиста
Па се поново врати
Одакле је дошла
.
Птице се размахале
У свом лету
Према сунцу
.
Пролеће се у мени
Расцветало
Сликам стих до стиха
.
Украла сам шапат
Његовог срца
Да га уденем
У бела јутра
И срећна сам.

Драгош Павић: Сенка
Спотакао сам се о сенку
издужену на подневном сунчанику,
погледао сам зачуђено
и видео импресију златокосу.
.
Ни звездана устрепталост
није могла да се упореди
са сјајем њеног погледа
који није био намењен мени.
.
Ја сам игнорисао сенку,
газио је преко главе,
прелазио преко орбиталног сазвежђа
њених дражи,
свеважно је било маловажно,
мени је кружни ток моје осе
наговестио сумрак у који сам
суморно разапео духовне сфере
и намучио се да из себе изагнам
омађијаност неотуђену
и останем на присојној страни освешћења.
.
Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

Драган Симовић: Н од Слова Срб

Сви снови се остварују.
Ако верујеш у њих!
Од твојих снова зависи
какав ћеш, уистини,
бити.
Душица Милосављевић: Вилин запис

Ставих у косу машталице,
развише благосјај твари прастаре,
окренух реку једним потезом огња кроз прсте,
плам је онај који у себи имаш,
машталице увек из душе пусти
чуда стварај
и биће ти увек огњени прсти!
Милорад Максимовић: Бели Орао
Ах...
Како тече река времена а у њој острво заборава.
.
Купају се виле поморкиње ал’ ни једна тло то стопом не дотаче.
.
Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна.
.
Чим видела ту и остала.
.
Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности.
.
Све је тихо тамо где је она.
Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују.
.
Бруј је многих гласова све јачи,
многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,
да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане.
.
Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити…њене као струне мире.
.
Ко ли може дјеву пробудити?
Да ли она вечним санком спава
ил’ је једна што веда у мору тишине?
.
Ах!
Како тече река заборава…
У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.
Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал’ крила ошине…
.
Тада неће неба бити доста.
Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!
Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели…
.
Како не би?
.
Кад се види сјајни Оро Бели.

Извор: Звезда Род
Словенка Марић и Александар Сења Парпура: : Српски трагови у Албанији ( извод из књиге -6 )
КОСОВО (алб.Kosovë) је село у области и округу Елбасан. О овом Косову у Албанији нема много података на интернет страницама, сем што се помиње у оквиру општине Белеш у којој се налази, те тако немамо ни податак о географском положају. Етимологија је иста као и српског Косова: од имена птице кос, помоћу суфикса –ово, изведен је и поименичен присвијни придев Косово.
КОСОВО (алб.Kosovë) је село у области Премет, округ Ђирокастра, положај 40° 18′ 14″ N, 20° 23′ 40″ E.
У Србији је једно Косово, отето, а у данашњој Албанији их има више и сва су давно отета од стране једног истог соја као и ово у Србији. И за разлику од других албанских села, ово Косово има православну цркву.
КОСОВО Мало (Kosovë e Vogël) је село у области Лужње, округу Фјер, положај 40.9 N, 19.79 E.
Сам арбанашки придевVogël (мало) уз српски топоним Косово, указује на то да је постојало и Косово Велико, али њега нема на албанској табели насеља. То нас наводи на закључак да је топоним замењен.
Ово је још један топоним Косово У Албанији (види претходно КОСОВО)
КОСОВИЦА (алб.Koshovicë, грч.Κοσοβίτσα – Косовица) је село у области Премет, округ Ђирокастра, положај 39.82°N, 20.41°E. Налази се на самом југу Албаније, до границе са Грчком.
Топоним је настао као и топоними Косово, како се верује, по птици косу, мада је могући настанак по глаголу косити, чиме би се именовао крај са ливадама, погодан за косидбу. Но, прилочно велики број српских топонима настао је по именима птица. Настанак више топонима по птици кос може значити и то да је ова птица била посебно поштована у старом словенском култу, што је сасвим могуће. Кос је птица певачица, живи у близини људских станишта, храни се бубама, глистама и зрневљем. Време кошења ливада му је погодно за исхрану на кошевинама. Можда је по томе и добио име кос, те су тако повезана ова два појма.
Косовица у Албанији није једина Косовица. У општини Ивањица налази се истоимено село Косовица. Топоним Косовица је настао преко придева косово, помоћу суфикса –ица, што је типична српска творба.
Становништво Косовице чине искључиво Грци. За Албанце је ово село Кошовица, а за Грке у непреличеном српском облику Косовица.

Мирослав Цера Михаиловић: Лом X
лаж и стид те сатиру и гуше
језичина добрано натекла
мисао би сад да ти оњуше
истина те изнова затекла
.
све и ништа! ти си пука тачка
или само празне речи вире
на реверу туђем као значка
за пандуре мамац си и жбире
.
рушевно ти штпо мислиш да није
ко да прати траг тајне постања
прљавштину ко ће пре да смије
.
бела глава кружи око пања
благослов би да сачува прси
опрост љубав каквој служе сврси

.
М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“
Стеван С. Лакатош: Потоп
Прашину је усковитлао ветар,
муње прскају Небом,
узбуркана мора и таласи пусти,
земаљско царство у ватрама гори.
Спојише се и небо и земља,
крв се у венама леди.
Јауци побеснелих паса
и цвркут и лет изгубљених птица.
ПОТОП!
Појави се Творац у свој својој слави.
и муњом Вулкана вечних
разби таму и Лондонске магле.
Прогледајте слепи.
Устаните грешни.
Јер казна са небеских висина
пред вама се ближи.
.
С.С.Л: “Изгубљено царство“

Ханка Миканова: Грешка
Пред прозором у ноћи
на небу
стоје Велика кола.
Упрегнем
замишљене коње
и гоним к теби
само
пред вратима твојим
полако окренем
нећу да ти реметим
сан.
.
Поезија Лужичких Срба
Приредио Предраг Пипер

Велика Томић: Ја знам
Ја знам да умрем од љубави,
да ми било застане кад полудим.
Да ми се похотом надимају груди,
знам и у ватру да паднем.
Теби ратниче, ваздух да не дадем.
Због тебе, стопало је мало
по танкој жици ходало.
Скривен, пратиш ми корак.
Дахом зањишеш жицу
у амбис да стрмоглавиш играчицу.
Она је, и пре тако ходала,
на танкој жици босих стопала.
Рушена, ноншалантно падала,
уз наклон публици осмехом се
на ногама дочекивала.

