Чија црна рука тера облак доле
и на младе груди плаву кишу слива
пред мојим погледом заклања сунце
пукотину сваку на земљи подрива.

Прођоше сви часи удављени чежњом
чујем ударају звона у даљини
и светло се гаси, гаси се и нада
моја душа чами у дубокој тмини.

Слути срце тренутке сопствене немоћи
удављене чежње у очима сјаје
лепоте залазе а пропаст их носи
светлост мога бића у горке бескраје.

Пред ким да клечим за спасење душе
док уздаси тешке вапаје доје
и на земљи нигде нема рујне зоре
кад небеса падоше на молитве моје.

Размакох завесу

Па у тајном претинцу

Што се срце зове

.

Убацих једно име

Коме сам

Тихом песмом ветра

Небо из очију украла

.

Док пољем

Шареним газим

Задигнувши скуте

Цветне хаљине

.

И плава пучина

И снови ме покривају

.

Испраћам реку

Коју погледом

Несташно таласам.

Са рашћупаним осмехом

.

Ја из праха ничем

И започињем нови лет

Због чега и птици

Почињу цветати очи

.

Чујем му глас

У тоновима љубави

.

Који се провлачећи

Кроз ливаду

Хвата у коло

Са капљицама росе

.

И нестаје ми

У ушним шкољкама,

Сакривеним испод

Свилене косе

Живот је чудан. Он је непредвидив. Живот пише романе и открива своје тајне на величанствен начин свима који држе отворене очи у дубокој жељи за спознајом свих његових лепота.

Једна од његових најлепших израза, је свакако ЖЕНА – девојчица, девојка, мајка, бака, старица.

Речено је и Бог створи жену од ребра једног мушкарца  Мушкарац има велике муке да види, препозна, осети, доживи и спозна жену на прави начин.

Да је настала од његовог срца било би лако.

Овако ребро. Који још мушкарац размишља о ребру као важном и озбиљном делу тела. То је само једна обична мртва коска и зато жена постаде неозбиљна и небитна у мушкој реалности.

Жена постаде предмет, ствар која служи само да задовољи његове егоистичне потребе.

Мушкарац је први. Он је важан. Око њега се све врти.

Жена је настала од њега, да би била око њега и да би му служила.

Имао сам 33 године када је роман живота почео да ми открива свој тајне.

До тада сам углавном био у друштву са мушкарцима.

Кроз спорт, дворане, мушке свлачионице, мушка дружења, мушке приче, мушка планирања, договоре, преговоре, мушке будућности, мушке енергије и све мушко около мене.

Женско је било присутно онолико колико бих обавио кратак разговор са мајком или покушавао да освојим неко женско тело или срце и то наравно да бих се показао и доказао као успешан мужијак у том истом мушком друштву. Мушко, мушко, мушко

Али као што рекох, живот пише романе, нуди чуда и открива тајне.

На необичан начин ,корак по корак жене су почеле да се заиста појављују и показују на мом путу.

Праве и искрене другарице, супруга, ћерке, ташта, по други пут мајка, тетке, баке, предкиње.

Хтео то или не њихове приче, судбине, ситуације почеле су да улазе у мој живот неприметно.

Наметале су се саме од себе.

Почео сам да схватам  као наговештај да осим мушког – такмичења, зноја, доказивања, потребе за још – постоји и нешто друго, иако наизглед присутно и даље скривено од мог мушког „ока“. Осим мушкараца на овом свету постоји и жена.

Само наизглед очигледан, али далеко од тога да стварно јесте.

У друштву и захваљујући женама схватио сам да је потребно много тога да се деси, да би се видело и било заиста очигледно мушком оку да осим мушког постоји и женско.

Потребно је много тога да се доживи да би се разумело да осим мушког живи и женско.

Требало би много тога да се сруши да би се изградило сазнање да мушком да би био целовит, душевно испуњен и дубински срећан нису потребна ни такмичења, ни доказивања, ни кола, ни богатство, ни велики послови, већ једино и само жена – једна једина жена – други поцепани део њега самога.

Потребно је много тога да се искуси на својој кожи да би се преузела свест да ребро није жена, већ тачка иза које је њена супстанца – суштина њеног израза – тачка где треба закрпити, залепити, поново саставити ова два раздвојена дела.

Неком ће бити потребан један живот.

Неком можда много више од тога, а неко нажалост никада неће схватити.

Било како било из стотине и стотине отворених разговора са женама широм света примећујем да се жена буди. Заузима своје право место које јој припада.

Отвара се за своју природу и спрема се да је изрази.

Додуше још увек са једном дозом разочарења, огорчености, љутнине и агресивности, због свега доживљеног у својој историји.

На сву срећу прилике се мењају.

Савремена жена је спремна, изаћи ће из припреме и поĉеће да живи од оног тренутка кад се свесно ослободи од свега онога што јој се дешавало у прошлости не везујући се за већ проживљено и завршено.

Жена је спремна и почиње да живи, убирајуċи најлепше плодове свога живота од оног тренутка када је слободна да отворено, искрено и без трунке стида, самосажаљења или осећања жртве исприча своју ЖИВОТНУ ПРИĈУ, нудећи је за слободу потомкиња које долазе након ње.

Пронађи место у души

Где влада вечити мир.

Остани тамо мало,

Загрли цео свемир.

.

У свим стварима

Савршенство сагледај,

Мисли на опште добро,

Никад се не предај.

.

Слави и играј живот,

Све је већ било и биће.

Мислима разгони тмушу,

Осветли љубављу своје биће.

На површини неспретно машем

Са зидова крутих као асфалтно срце

Које улицама вучем.

„Унутра је пожар!“

Покушавам да вичем.

.

Не треба ми фасада

Љубазности и лепих речи,

Треба ми искреност

Сирова и чиста у својој нагости.

.

Ох душевљава и

Ох слобађа ме таква.

.

У праву си, и слажем се

Ум је врло прецизан и јасно је.

.

Али шта кад срце осећа толико тога

Да на коју год страну ум да крене

Оно верује и прати,

На свако Да слави

На свако Не пати?

.

Ако промишљамо и рачунамо,

Бојећи се дивљине која у срцу чека зору

Да зевне и у непознато крене,

Да ли ћемо икада живети Тренутак?

.

Тренутак слободан

Од што је било и што ће бити,

Вечност која изрони када ћутимо,

Где се душе најзад додирују

Ослобођене терета личности које их носе

Колико год он трајао?

.

Док тело стари и умире,

Осећања пролазе, мисли још брже,

Додир душа је

Све због чега нас светови држе.

.

За њим срце чезне

И за њим најлепше пише песме.

.

Ипак,

Све ме врти у круг

И то ме збуни,

Па се запитам:

.

Зашто је поезија постала тужна ?

Зашто на путу мртве птице срећем ?

Зашто своје главе затвара цвеће ?

Зар све то сањам тако романтично ?

И зашто је све то тако предивно ?

.

Зар све то измислио сам сам ?

Зар је само један поглед за то био довољан ?

Зар је могао бити било који ?

Причам ли уопште са неким

Или сам у овоме потпуно сам..

.

Толико пута се ни не чујемо

Ни не видимо а (по)стојимо Ту.

Једно до другог

И једно у другом.

.

Умиремо данас,

А живот цео,

Без додира тог,

Ни њих стотину,

Није вредно.

.

Од њих остаће прах,

Прах и пепео.

.

Али док јесам,

Нека ово буде мој завет,

За чистог неба део

Пламен носим у срцу

Да сагорим тај вео.

Великој Души Горана Чучковића,
што у небесима песника посвећених,
гле, тајинствено обитава!

Не могу ти препричати
своје снове;
и не могу ти пренети
веру у властите сне.
Бели Вилењак Сете

У ноћи пунога Месеца
Кад цвета багрем бео
Сићи ћу на воде Истера

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ветри дувају
И певају у пољу девојке

У ноћи пунога Месеца

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ждрали узлећу
И ветри словенски дувају

У ноћи пунога Месеца
Кад багрем бео цвате
Сићи ћу на воде Истера

Да слушам песме вилинске

Чувај оно што носиш у крви јер то је живот твој. То је оно што се тражи у вечној борби против Човека као наследника свега.

Искра у теби, душа, дух, ватра света. Чувај то. Више од свега, чувај себе.

Ти ниси само тело.У теби је извор живота.

Пишући о прошлости Толкин је у своју причу коју је назвао митом, уткао многе истине које живе вечно, раније сам писао о његовом пореклу и осталим везама са нама а сада бих о једном детаљу о коме се не чује баш често. Наиме, он тај детаљ стално провлачи кроз свој рад а од огромног је значаја за сваког освешћеног човека.

.

Има један део у коме Толкин прича о давно прошлим временима везаним за њих ту и тада из првог лица кроз Елронда на „савету Елрондовом“. У једном трену се Фродо потпуно изненади и одушеви те каже Елронду у стилу – па ви сте били тамо? Прича је наравно прича али Толкин је овде нешто заиста дивно рекао о прошлости. Наиме Елронд у причи је Вилењак који већ у тренутку радње живи много хиљада година и говори о догађајима где је и он тада био. За њега је прошлост итекако жива и директно утиче на садашњост.

.

За друге не. Они већином нису Вилењаци и не живе толико дуго или су тек неколико векова стари као неки од присутних Вилењака док је он у том трену преко 6 хиљада година стар. Једини старији од њега у причи су Кирдан и Галадријела.

Дакле за већину прошлост је отишла…сем за онога који ће постати краљ касније.

Арагорн иако човек који ће касније умрети, носи у себи и својој крви сећање на славну прошлост свог рода. То му помаже да издржи надљудске напоре те касније оствари победу упркос свему.

.

Овај пример нам говори како велики умови попут једног Толкина знају за важност сећања на прошлост и не предавања забораву, славе и свега шта је било јер то може одржати дух у времену кушње данас. Данас када се све релативизује и сматра за непотребно овакав приступ је неопходан јер Саурон као лик из књиге није тек тако настао.

.

Тај архетип је дубоко присутна сила у свету око нас, сила која би да све подјарми у службу машине. Сила која ствара машину звану прстен моћи којом би да контролише душе и бића.

.

Такве ствари су покушаване до дан данас у различитим облицима. Помињали су се прстенови неких моћи чак и у овој квази историји. Наравно доста тога је везано за три силе, Соломонов прстен, Ватикански и онај који је у поседу Енглеске круне.

Шта су ти артифакти данас, званично се не зна па се чак и сумња у веродостојност истих. Међутим једно је заједничко, да ли они имали моћ или не, око њих се стварала омаја да владају да би се могло покорити све око њих.

.

Машина…

Технологија која се ствара да буде продужена алатка у контроли човека.

Њу покреће страх као гориво.

Такође страх који се наменски баца на човека и човечанство ради покушаја да се свеобухватно зароби те буде „корисно“.

.

Какав је свет око нас већином сада?

Једна велика машина.

Али машина је ствар. Она је мртва без онога ко је покреће.

Стога битка из Толкинове визије никада није престала. Ко је покретао машину из Толкинове приче? Саурон – а он није био човек, већ биће из такозваног анђеоског реда пре пада.

Биће које није телесне природе.

.

Ко данас покреће машину?

Није битно име (а можда и јесте), машину паразита покрећу суштине или бића која нису човек.

.

Чувај оно што носиш у крви јер то је живот твој. То је оно што се тражи у вечној борби против Човека као наследника свега.

Искра у теби, душа, дух, ватра света. Чувај то. Више од свега, чувај себе.

.

Ти ниси само тело.

.

У теби је извор живота.

Натпамећењем се брецаш на мене

кад ти сјетове мудре делим.

Знај да тада ја само желим

да тегобно те искуство промине.

.

Ја сам храст који те чува

ровашима ведским омудрен.

Богом промишљен да те наткрива

и сјаји светлом којим је осјајен.

.

Мучнога наука знање моје

увек ћу теби поклонити прво.

Нек оно лако постане твоје

да и ти узрастеш у свето дрво.

.

Високе школе ти дадоше знање

које сенку неискуства има.

Тек кад га мудро просија познање

отшкрине ти се свезнање Свеума.

.

Год ти је сваки кружна искрица

што кори твог стабла роваш пуца.

Мој вед роваш ти дар је од срца

а ја сам стена твог камен темељца.

Склопи очи, мисли теку,

грли шуму, поље, реку.

Склопи очи, сан ти стиже,

љуби мило, срцу ближе.

.

Склопи очи, ветар дува…

И чувај се, да те чува!

Бог што створи сан и јаву,

небо плаво, реку Саву…

.

И планине, и висине,

сваки камен Отаџбине.

Тебе, мене, претке, знанце

и тишине, и галаму.

.

Склопи очи, воли силно…

Љубав је у постојању!

У ноћи коју смо

Силом усидрили

Испод липе

Огрнух се звијездама и

Наслоних главу на твоје груди

Узалудно тражећи

Оног маленог зеца

Који се сакрио испод

Змијске кошуљице

Затегнуте преко твог трбуха.

.

Огрнух се звијездама и

Опијен мирисом липе

Поцијепах змијску кошуљицу

На твом трбуху –

Тражећи оног уплашеног зеца…