У будућем времену – времену сада

Ми мушкарци нећемо уходити жене

И нећемо читати њихове мале трагове

Неће ни оне издајно наводити мушке

Да се исповедају у опуштеној сласти

.

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати

Ка Једном у чврстој подршци и свести

Користећи моћ промишљене намере

И ширењем мирисне енергије врлине

А на језике ставити или мед или узде

.

У будућем времену – времену сада

Ми мушки градићемо мандалу Склада

Од цветних венчића из њихових руку

Мандалу ведских предака и потомака

У нововедској стварности која нараста

.

Поново ћемо у врло врло високој свести

Тражити другу полу јабуке – свога себе

Роњењем у дубоко језеро – огледало духа

Као некада на Лири или светој Даарији

Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Док сам искрено

пјевао,

сањао ,

у небо гледао,

и обалом својом ходио –

неко ми је

безобзирно и крадом

из груди ишчупао птицу.

.

И боли празнина

као ћутња

или неказана ријеч

и јутро залудно свануло,

и суза неискапана.

.

Не знам

коме је требала

моја успавана птица

скривена дубоко у мени

шћућурена и уплашена

кришом сузом неискапаном појена

и мојом мишљу храњена

.

И боли празнина и

сазнање да

морам престати да сањам,

пјевам,

сањам,

гледам у небо,

да ходим обалом својом —

Морам пронаћи птицу

од даха звезда твоја је жеља

низ небо пада у слатке воде

извор распрсни гужвана постеља

када нас нестани пијане роде

.

удвојен спојем распрснут вриском

у талас стоти дрхтај ме баца

собом се преметнем Богу блиском

јабуком греха змија палаце

.

одвајам руке тонем у снове

јава је била одвише врела

јутро ће стварати усхите нове

.

сенкама обриса у плахти тела

разбуд петлови одавно ћуте

незнан маглине име нам слуте

Најсевернија република Срба (за коју скоро да се не зна) – Барањско-Бајска.

Пре 98 година у Мађарској је постојала Барањско-Бајска република, чији је председник био спрски сликар Петар Добровић. Седиште те републике било је у Печују, граду кога су 14. новембра 1918. године ослободили српски војници.

Три године након тога Срби су у Печују имали цивилну и војну власт. Срби, Буњевци, Шокци, Хрвати и део Мађара желели су да се прикључе новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и на великој народној скупштини одржаној августа 1921. године прогласили су Барањско-Бајску републику. Велике силе нису желеле да сачувају ту републику, а ни влада Краљевине СХС није била заинтересована за њен опстанак, тако да је та република угашена после седам дана постојања.

Тријанонским споразумом, којим су, после Првог светског рата, дефинисане границе Мађарске, националним мањинама пружена је могућност да остану у тој земљи или да се селе у матицу. Више од половине Срба који су до тада живели у Мађарској напустило је ову државу и преселило се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Срби су, након тога, дуго били невидљиви у Печују, Мохачу и другим градовима Барање. После више од једног века Срби су поново добили своју цркву у Печују, граду у коме трају још од средњег века.

После војног пораза Аустроугарске у октобру 1918, територија Барање и Бачке је била под контролом војске Краљевине Србије и под административном управом војвођанских Срба, који су 25. новембра 1918. прогласили присаједињење ових подручја Краљевини Србији и формирали аутономни регион под називом Банат, Бачка и Барања. 1. децембра 1918. овај регион (као део Краљевине Србије) улази у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

текст “ Најсевернија српска република-за коју већина Срба данас не зна“, у целини,  на нет страници „Наука и култура“

Истину знам! Бивше истине – на страну!

Нека човек човека на земљи не глође!

Гледајте – вече! Гле – скоро и ноћ бану!

О чему – песници, љубавници и вође?

.

Већ ветар леже и земља у роси бди.

Скоро ће мећава звезда у небу стати.

Под земљом ћемо скоро уснити и ми

Што по њој не дадосмо једно другом спати.

Владиславу Петковићу Дису

Склупчано умором тело
спуштам на постељу ледну
и покривам руком лице
питам своју судбину јадну

Да л’ певају плаве птице
да л’ постоје топле сузе
мртве гране не говоре
жеље хладна рака узе

Зашто око не заплаче
зашто суза не прелије
и све јаде и све жеље
у гробницу да сабије

Сипи кишо, сипи тихо
нек божија звона звоне
само уздах имао сам
празне речи и болове

Фото: Богородичине сузе; Википедија

У малој сиротињској колиби на рубу шуме становао је сакупљач грања. Прехрањивао се тако што је свакодневно обилазио шуму и оштром секиром кресао суве гране с дрвећа. Гране би скупљао на гомилу и продавао их мештанима у селу. Није за то добијао нарочите новце, али он беше скроман и није се јадао на судбину.

Једаред, док је линдрао суварке са храста, зачу нечији престрављени узвик. Недалеко одатле антилопа је бежала испред вука. Дрвосеча јурну са секиром у помоћ прогоњеној животињи. Ошину вука бритком штрицом и обали га на тло.

Рањена антилопа погледа захвално свог спасиоца. Млади сакупљач грања примети да она храмље, подера парче своје убоге кошуље и замота јој повређену ногу. Антилопа му се обрати човечијим гласом:

– Одужићу ти се за то што си ме спасао.

Младић се најпре изненади, а затим одговори:

– Не мораш ми захваљивати, нити тражим било шта.

– Добро. Ипак, ако ти икада затребам, на источном ободу шуме уздиже се дрво хео; три пута куцни о стабло тог дрвета са жутим цветовима буде ли ти неопходна помоћ.

Антилопа убрзо оде својим путем, а младић настави да креше суварке.

Неколико седмица касније дрвосеча наиђе на дрво хео о коме му је говорила антилопа. Он је присети животиње и пожели да је види. Куцну три пута о стабло и у њему се отворише врата. Он се нађе у велелепној палати са раскошним мозаицима на зидовима и мноштвом златних и срмених предмета размештених по одајама. У једној од просторија дочека га седи старац и позва да се услужи с богате трпезе.

Дрвосеча примамљен мирисом укусних јела прионе на обедовање. Служећи га, старац га упита:

– Добри човече, шта желиш?

– Ја имам сасвим довољно за живот, захваљујући суварцима које продам. Нисам дошао да бих ишта тражио, него да видим антилопу – рече младић.

Тада у просторију ступи антилопа. Она и дрвосеча потом кренуше у шетњу и отидоше до његове скромне колибице.

Сваки дан на повратку из шуме дрвосеча је доносио свеже дателине антилопи и тако се она све брже и брже опорављала. Једне вечери, кувајући пиринач, младић рече антилопи у шали:

– Драга моја антилопо, када би ме бар једном дочекао скувани пиринач на повратку из шуме, после напорног дана. Животиња не одговори, но добро упамти шта је сакупљач грања рекао. Следећег дана дрвосеча се силно изненадио када је на асталу у колибици затекао чанак зготовљене риже. Уморан и гладан заседе и отпоче са јелом. Јело је било веома укусно. Ово се поновило и наредних дана. Младић се чудио и питао ко ли то спрема вечеру док је он у шуми.

Једног јутра он дохвати секиру окачену о кљуни крај улазних врата и упути се, као и сваког дана, на посао, али не отпешачи далеко, него се сакрије иза великог јавора, како би открио ко то кува у његовој брвнарици.

Јасно спази где антилопа прилази кухињском столу у удара копитом о њега. После трећег удара кожа јој спаде и она се преобрази у девојку ванредне красоте. Она узе да поспрема по брвнари и готови пиринач. Дрвосеча утрча унутра, зграби антилопину кожурину и зафрљачи је у ватру. Кожа изгоре а девојка стаде горко грцати.

– Сагорео си моју кожу. Сада ми нема повратка у моју палату.

Младић се покаја и отпоче је тешити:

– Ако не можеш назад у свој дом, остани код мене. Овде ћеш уживати потпуну слободу, као и раније.

Девојка му захвали на доброти и рече:

– Сада сам се уверила да си ти одиста ваљан и редак човек. Остаћу да живим код тебе.

Тако се они привенчаше, а како обоје беху марљиви и пожртвовани, убрзо стекоше знатно имање и уживаху многе радости.

Вијетнамска бајка

Извор: нет страница „Керефеке“;  фотографија: нет страница Телеграф РС

– Анастасија, зар теби ,са твојим поимањем света, није болно

да посматраш данашњу збиљу?

Веома болно, Владимире – прошапута Анастасија.

Како издржаваш такав бол?

Стварајући слике прекрасне будућности ,

уживајући у њима и усхићујући се.

Радост од њиховог посматрања,  побеђује бол.

Уз то,  корист је већа од посматрања оваквог –

каквом замислиш  будућност,  таква ће се и збити

Тренутак истине

–

Ко је икада видео пахуљицу у свој својој слави, видео је свету геометрију живота. Њена тежина је незнатна али ипак једна таква може слетети детету на нос и својим својствима му променити свест на трен.

.

Тас правде и истине је увек у равнотежи. Али чак и незнатна тежина једне пахуљице може превагнути на страну истине у случају да лаж и обмана жестоко притискају тас правде.

.

Довољна је једна мала истина и све је решено. Довољна је скоро потпуно небитна мала истина, лака као пахуља зимске ноћи под светлом месеца. Довољна је да промени све.

.

Тренутак истине је лични преображај. Тада свет и све застане на трен, безвремени час истине када унутрашњи вид постане све. Када се бива између светова јаве и снова. Између прав-а и нав-а, између свега. Неки могу назвати то средњим светом или средњом земљом (да, да) а неки могу назвати полугом свемира.

.

Тесла је рекао „дајте ме ослонац и померићу Земљу“.

.

То је безвременост. То је вечност. То је безсмртност (не и бес смртност за оне које знају). То је бит и то је бити. То је трен када си додирнуо лице Бога. То је трен кад ниси више мушкарац или жена. То је час када јеси, када осетиш да си све што јесте. Да си дух и тело и земља и вода и ваздух и ватра и етар…

.

То је сушт.

.

У том тренутку истине ти одлучујеш и према тој одлуци се свемир што у теби што напољу – саобразује са твојом одлуком и вољом.

.

Тренутак истине је најчистији јер он доноси светло.

Као у оној причи о Царевом новом оделу.

Кројачи судбине су омађијали Цара. Потом Цар, дубоко под магијом других а имајући моћ владања, преноси програм на све око њега и под страхом од Цара, сви слушају.

.

Сада је Цар главни црни маг. Он господари свима и сви немо и послушно игноришу своје очи из страха, игноришу своја чула и савест. Чак иду то тога у смишљању нових слојева илузије и омаје како му је то ново одело прелепо.

Прича се наставља до неслућених размера а Кројачи судбине се смеју и односе вреће злата. Лудило достиже врхунац када је главна парада. Сви гледају Цара, ћуте и „диве“ се новом оделу, самокритикују и самоцензуришу сваки покушај свести да им каже истину.

.

Шта се онда дешава?

.

Истина видећи да су сви под магијом и контролом из далека, одлучује да пронађе најчистије срце.

Проналази га у дечаку који седи на раменима свог оца (који и даље послушно као и сви ћути) и дечак викне из душе:

.

„ЦАР ЈЕ ГО!“

.

У том часу је тренутак истине. У том безвременом биту, енергијом маленом и лаком као пахуља и бело перо, истина нежно пробуди све. Преко детета коме је чисто срце.

.

Она је тада све.

Дечак се мали шахом играо.

Фигуре му биле две ратне стране.

До велике моћи он је стигао

да из маште јава му настане.

.

Црнога војска на поток стигла

но машта творбена набујала ток.

Из пепела се бела војска дигла

спремна да крене у јуришни трк.

.

А дечак к’о Бог пуно се не меша.

До пропасти довео светлу страну.

Онда поново „карте замеша“

па бела војска порази црну.

.

Свака му игра моћи снажила

па маштом својом градио свет.

Игрена жеља се не угасила

кад убрао позне старости цвет.

.

Тако заигран засија жарко

па се заврти ко дечија чигра.

Ка Богу га поведе Светло јарко.

Небеска свита с њим би да се игра.