~Неће је бити катастрофе. Макар и на трен пре, али ће се до ње пробудити у срцима делићи Душе, осећања, знања, развејана по пространству девојчицом Анастом. И жене многе и мушкарци, својим ће помислима зауставити катастрофу коју свет још не види.И људи, у димензији антиразума,прогледаће изненада. ПОЧЕЋЕ СВЕТ НОВИ ДА СТВАРАЈУ, НЕВИЂЕН НИ ОД KОГА ДО САДА.
Они, стекавши искуство антиразума и Разума истовремено, супротности ће у хармонично сјединити. И оваплотиће у материји и духу промисли Божанских порива. Неће их тек оваплотити. Своју визију ће допуњавати савршенствима. ~

-фотографија преузета са фб странице „Звонећи кедри“

Седам златноглавих ангелских врхова.

Седам архангела, највиших духова:

Михаил је први, мач за супостате,

Мачем он раздаје богоборним плате.

Гаврил благовесник Божијег ваплоћења

И пречудни тајник људскога спасења.

Рафаил ко сунце Тројичин је слуга,

Он је лекар људских големих недуга.

Урил је сијање светлости Божије

Он је просветитељ душе човечије.

Салатил — молитељ, молитве подноси,

И молитве људске пред Бога износи.

Јегудил славитељ Бога Свесилнога,

Он на славу бодри човека вољнога,

Варахил даватељ благослова неба,

Он од Бога даје што људима треба.

(ЈЕДНО ПЕСНИЧКО ЈАСНОВИЂЕЊЕ, 2013.ГОДИНА)

.

То није

само земља!

Ни оно

на земљи!

Нити под земљом;

нити над земљом –

 што видиш и чујеш

што можеш отети!

Не, то још није

Домаја Србија!

Далеко одавде,

иза свих обзорја;

у тишини светова уснулих,

у зелен-плаветном

 Кругу Вечерњаче;

где бели ветри

Срп Месечев њишу,

понад борова витих

 у студеној ноћи;

где вучји чопори

сетно завијају,

подно горја

у свит зорја;

где кликтај орла

буди најлепше снове,

и где нас греју

Три Сунца

Поноћна!

Е, тамо, гле!

од света скривена –

у срцима нашим,

у душама нашим,

у сновима нашим –

бива и пребива

Домаја Србија!

Коју нико

никад –

укротио није;

освојио није;

оробио није!

Откривши и упознавши се са структуром азбучног писма кроз кружну шеснаестоделну шему – својеврсни календар који Азбука чини а који сам назвао Азбучно Коло Године, видимо да су нам наши преци оставили не само писмо, већ духовни систем који носи знање о постанку и бивању света и човека.

Оно у себи крије тајну васкрса Божијег Сина – Господа (Года) који је отелотворен као Сунце – Син над синовима без чије светлости нема живота. Он се рађа на краткодневницу (А), телесно сазрева у пролеће (Е), достиже врхунац своје снаге на лето (I), постаје целовита личност на јесен (О) и бива распет на зиму када умире (У) и наново васкрсава. Ова идеја је била позната нашим прецима и пре појаве лика и дела Исуса Крста због чега је Исус као Син Божији и Син Човечији прихваћен код Срба врло рано као отелотворење лика Сунца – Крста – Крижњег.

Археолог Ђорђе Јанковић је археолошки потврдио истинитост предања из Новог Завета о присуству апостола Павла у римском Илирику где је проповедао исусово (јошуино) учење што се подудара и са живим предањем србског народа са јадранске обале о примању вере от апостола Павла. Дакле Срби, Илири су били упознати са делом и ликом Исуса Крста врло рано, два до три века пре него што је хришћанство постало званична вера Римског Царства.

Након озваничења хришћанства у 4.веку, владајуће политичке елите Рима успостављају језички, верски и културолошки монопол тако што проглашавају за свете језике (језике на којима је дозвољено вршење верске службе) искључиво грчки, латински и јеврејски. Наравно ово се чини на велику штету Срба, Словена који су морали у потоњим вековима да се боре за своју „писменост“ относно црквену независност и самосталност.

Елите Рима су се отувек трудиле да наметну комплекс ниже вредности народима чије су земље и културе тлачили – народе о чијој раној историји знамо врло мало и то углавном из пера Римљана – Словенима, Германима, Келтима. Германи су можда у највећој мери прихватили такву подређеност због чега су се увек изнова доказивали Риму и папи који су их радо хушкали на Словене због чега се (у захвалност послушницима) историја Европе у средњем веку лажно приписује Германима (Готи, Вандали..) а на штету Словена. Име Срба је ушло у латински језик у значењу роба док је име Словен (склав) то значење попримило нешто касније у грчком језику.

Срби и Словени су морали да се боре за црквену службу на словенском језику а за то је био повољан моменат у другој половини 9.века. Курило и Методије нису били Грци који су описменили Словене. Једноставно није могуће да два Грка саставе Словенима писмо савршеније за словенски језик него што је то грчко писмо икада било за грчки језик.Курило и Методије су били Ромеји – грађани Ромејског Царства, грчких имена али словенске народности.Курило и Методије и њихови ученици су се изборили за словенско богослужење – црквену службу на словенском језику.Политичка независност је значила црквену независност а она је подразумевала домаће свештенство и словенско богослужење.Захваљујући делатности солунске браће и њихових ученика са Климентом и Наумом на челу (Охридска и Преславска школа) али и моћи тадашње Бугарске државе, Словени су најзад изборили признање своје црквене писмености от стране Рима и Цариграда што је касније злоупотребљено у наратив о примању писмености от Грка – Ромеја.

Након пада Самуиловог царства (почетком 11. века), долази до хеленизације охридске архиепископије када се словенски текстови преводе на грчки при чему долази до мењања словенских имена у грчка али и до других ствари.Управо у овим преписима могло је доћи до извртања отређених чињеница у житијима Курила и Методија. Овде је могло бити уметнуто грчко порекло браће као и бајковита прича о чудесном јављању слова Константину Курилу.

Вишевековна политичка (и црквена) моћ Ромеја је довела до тога да се неки грчки верски изрази код Срба ипак одомаће и потисну србске, изворне.То најпре видимо по светим именима (монашким или крштеним именима) која су от Немањића па на овамо углавном грчка и јеврејска.Из старословенских споменика из 10.и 11. века сазнајемо да је у основи речи хришћанство заправо КРСТ а не погрчено ХРИСТОС и да се Срби и други Словени нису називали хришћанима већ КРСТЈАНИМА као што се и данас Хрвати називају кршћанима. Грчко Христос је превод јеврејског машијах – помазаник што има значење титуле а која је заправо близка србском глаголу МАЗАТИ.Помазаник је обожени или богом изабрани владар или првосвештеник који се у сврху обожења и посвећења светој мисији обредно помазује миром – светим мирисним уљем.У ишчекивању новог владара Израела – помазаника – месије, јевреји су овом појму дали значење и спасиоца (јеврејске државе) која је припала и Исусу (Иси, Јошуи).Обичај помазања потиче из Египта где оно носи назив КАРАС и относи се на помазање, мумифицирање, балзамовање. От израза карас је потекло и грчко хрисма /χρισμα/(помазање), хрио /χριω/ (помазати) и хрисис /χρησις/ (употреба, коришћење) које је једнако србској речи КОРИСТ. Ту је и сродно грчко креас – месо, от чега потиче латинско carnes (месо) и corpus – трупло, леш (мумије).

Све ове речи крију своје порекло у изворном облику КРСТ.Крст је симбол Сунца и календара – ГОРст или КУРст – КоРиСТ – египатски Хорус (персијски Кур, словенски Хорс) је помазани син Озириса који је приказиван као дете у наручју мајке Изиде попут младог Исуса у наручју Деве Марије. Крст осим што симболизује кретање Сунца (четири кардиналне тачке) он је и облик људског тела.Помазањем помазујемо тело – крст који је уписан како у лицу човечијем (које се при крштењу најчешће помазује) тако и у целој фигури.Мртвим мумифицираним фараонима би се руке пологале прекрштене на груди као што се то ради и данас са телима покојника – руке положене на груди обликују крст. Као што се обредно поливање водом или потапање у воду назива крштењем – јер се потапа тело – крст – чиме се постиже ћелијски преопород и стога свежа присутност у телу, у сада и овде што је крст свести (укрштање хоризонтале – времена и вертикале – простора у садашњност или вечност)- иста је ствар са помазањем, карастом – кризмом по којој крстјани носе име. Божији Син је разапет на крст а то је крст који описује кретање Сина, Сунца током године – његове четири тачке излазка и залазка от краткодневнице до краткодвневнице.

Близкост србског КРСТ са значењем исусове титуле проналазимо и у србском ХРАСТ који је (био?) код Срба свето дрво и храм – црква из предхришћанског доба.Дрво се грана тако што мање гране израстају из већих што им даје крстасти облик.Све гране се укрштају у стаблу (из којег извиру), у вертикали које се пружа равно ка небу.

У 11.веку се појављује христова (крстова) икона са уписаним крстом у ореолу над исусовом главом у којем су уписана грчка слова ОѠN. То значи „ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ“ што долази от пуне реченице: εγω ειμι όων (его еими оон) – „ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ“ што је превод јеврејског ехјех ашер ехјех /אהיה אשר אהיה/ (ја јесам онај који јесте) што је опис којим Бог – код јевреја именован ЈХВХ /יְהֹוָה/ (Јахве) а код Грка преведен са Куриос – Господ, описује себе Мојсију (Излазак 3.14). Ове се речи приписују и опису Исуса на два места у Новом Завету (Јов. 8.58, Отк. 1.17).

Дакле, хришћанство нас учи да је Божије име, као и име Сина Божијег ЈА ЈЕСАМ, старословенски АЗЪ ЕСМЬ. Иако се ова реченица (ја сам онај који јесте) у старословенским текстовима преводи са АЗЪ ЕСМЬ СЫЙ, у Азбучном Колу Године читајући самогласнике управо видимо ову поруку: АЗЪ ЕСТЬ I (ИЖЕ) ОНЪ УКЪ, относно када се чита са лева на десно без доњег крака крста – онако како се уписује и чита грчко ОѠN, добијамо поруку ОНЪ ИЖЕ ЕСТЬ или ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ.

У руској традицији иконописања се јавила потреба да се грчко ОѠN прилагоди смислу словенксог језика па је грчко Ѡ (Омега) замењено са словенским Ѿ (От) и постављено на почетак речи као ѾОН што би дало поруку ОТ ОН или ОТ (Ѿ) ОН (О) НАШ (Н).Овакав запис можемо срести и на иконама у србским црквама.Из овога видимо да је постојала потреба словенског народа да изнова преведе свете поруке на свој језик, относно да поврати своју изворну реч па и на силу преко грчких речи.Све ово говори да су у давнини Словени и имали своје изворне речи за веру а те су речи заправо предходиле каснијим грчким преводима који су превладали путем политичке моћи.Они су на срећу очувани у Азбуци, али за то изгледа да не зна савремено словенско свештенство које се користи црквенословенским језиком и писмом.Када Азбуку сместимо у шеснасетоделно Азбучно Коло Године, ствари се саме откривају.

ОН ИЖЕ ЕСТ

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 27-ти наставак)

Рачунао сам своје године

и открио да ми је остало мање времена за живот

од оног који сам проживео досад.

.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша,

прве је појело са задовољством,

али кад је видело да их је остало још мало,

почело их је јести са посебном пажњом

и уживати у сваком залогају.

.

Немам више времена

за бесконачне конференције у којима се говори

о статутима, правилима, процедурама

и унутрашњим одредбама,

знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

.

Немам више времена

да подносим апсурдне људе који,

упркос поодмаклим годинама,

још нису одрасли.

.

Немам више времена

да се борим са неоствареним.

Не желим да будем на скуповима

где се его надувава.

.

Не могу да трпим манипулаторе

и опортунисте.

Нервирају ме завидни људи

који покушавају да дискредитују способне

да би освојили њихове позиције,

таленте и достигнућа.

.

Моје време је прекратко

да бих расправљао о насловима.

Желим садржај, супстанцу,

мојој души се жури.

.

Није остало

још пуно слаткиша у кутији.

.

Желим да проведем живот

са људима које краси истинска човечност.

Људима, који умеју да се смеју

властитим грешкама.

Људима који разумеју своје предодређење

и не крију се од својих дужности.

.

Онима који бране људско достојанство

и желе само да буду на страни истине,

правде и праведности.

.

То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима

који знају како да додирну срце других људи.

Људима које су тешки ударци у животу

научили да одрасту

и сачувају нежне додире душе.

.

Да, жури ми се.

Жури ми се да живим тим интензитетом

коју само зрелост може дати.

.

Не желим узалуд да потрошим

више ни један слаткиш који ми је преостао.

Сигуран сам да су још слађи

од оних које сам већ појео.

.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом,

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота

и онај други почиње у тренутку

кад схватиш да је живот само један.

Избор: Новица Стокић – Извор: Поезија векова

Ах…

Средотоком реке вечне плови једна барка,

носи ковчег прошлости снене.

Самар калпак и сабљу димискију,

пехар сребра дијамантом крашен. 

.

Небо пева песму од векова 

кад се коло стаде под Гором играти

све су виле сишле са брегова 

заиграле коло са дјевама. 

.

Незна с’ која лепше гласе има

да ли бела вила облакиња, 

да ли сјајна дјева чар србкиња 

а сва чељад мирно стала и у срцу запевала. 

.

Мисли нижу славу сад до славе.

Негде у долини све су срећне главе

што су мудрост мудру мудро мудровале.

што језиком ватре поведале. 

.

Мал’ је Бреза до обале река

које могу напојит’ јунака 

водом својом ретком као сузе

које душе сјајне пред Творцем сад лију. 

.

Ах…

Средотоком барка плови брже.

Рог говори гласно, коњ у долу рже,

у ковчегу јоште једно благо.

Живот кристал сјакти срцу драго.

Облутак…

Емоција, смисао, магија.

Даљина, небо, близина.

Ријека вирове диже, и дише …

Објаснити воду,

лет без пута, а путовање,

зарез за зарезом,

тачка, три тачке – рез,

вртуљак мисли,

облутак-пјесму,

немогућ је вез.

Принцеза Васељене

Пирни и отерај

праменкосесасвогалица,

прстимаисправилокне,

забациглаву

ипустипоглед

далети у висине.

Изујципеле,

осетидрхтајземљиногшара

доксрамежљивоупија

сјајкоже

којиукрашава

твојебосеноге.

Прошетајмислима

посвомеживоту,

спознајмирбића

које у себиносиш,

предајветрусвојнемир

збогнадолазећегсутра,

некамуонутолиглад

затвојенежнеснове

имирнајутра.

Немењајосмехзаборе,

њимеулепшајсвет,

незаборављај,

тисипринцезаВасељене,

дошласидабудишљуде.

Лепотомсвојомосвајашпростор,

правишместозаљубав.

Загрлиме,

хоћудабудемтвој,

улепшај и мени

мојесутра.

Детејељудскобићекојенезависноодстања и изгледасвогтела,

и у највећимнесрећамапунимбола и туге, пронађеситницукојага

обрадује и вратиосмехналицесеби и другима.

Заштолажносамољубљегајиш у себи, синемој?Заштоузбуђеносвојуспретност и снагувеличаш?Убеђенсидаизмеђутвогаликапреи твогаликапослепостојиразлика, а дативреме и простордајузаправодаверујешкакосипостаодругачији.Времесинаучиодарачунаш, а простордамериш.Покушавашдасеускладишсањима инадашседаћешдобримпрорачунимаодсебеизградитивеличину.Грешиш, детемоје.Светокотебенествараживот, а тонераденипросторнивреме.Онисусамоиграчкетвоганесавршеногума и тусудабисетвојасвестиграласањима.Усклађивањемсиизгубиосвојујединственост, а онајетемељтвојевеличине, алинеонезакојомтитрагаш.Вечностјеоноштојетебипотребнодабиосетиовеличину

јединства, а онасескрива утренутку и никаданеможебитиузбудљива. Одбаципогрешнеиграчке,синемој.Утишајбуку у себии знај, дајеоноштотрајемирно и тихо, и дасасобомносипотпуноблаженство, вишекаотишинанегокаозвук, а налазисеизасвести.Истрајносту искуствимајенајважнија, њихзадржикаоалаткојимћешдаградишсвојувечност, а останидете, јернематебенипренипосле, већсамоданас,и никаданисидругачији.Волисвојебићетакоснажно, такомоћно, датитоизмамиосмехекојимаћешуметидапрекријешбраздекојеостављајусузенатуђимлицима.Чинито и видећешсвојувеличину у бесмртности,јерживотстварабезусловнаљубав, а онајевечна.

Детињствојеживотнодобакојенезаустављивопролази и никадаганеможемосебивратити, алисезатосамодетевеомабрзовраћау нас, каданамсесрцеиспуниљубављу и душасветлошћу.Најсрећнијии најостваренијичовекјестеонајкојидоживида у познимгодинамао свемузрело и мудроразмишља и дасвеоноштоизговорипретходноу себидетињасто и сазадовољствомосети.Животјевечитаигра у потразизасрећом у којојсезаборављадасмомитасрећазакојомтрагамо.Животјеигратражењасамог

себе. Затоменечудиштоједецинајлепшаигражмурке.Волети, тозначи;

намигнути, понудитиобраз, добитипољубацсаосмехом, махнутируком,

окренутисе и отићисалептирићима у стомаку.

Нисамдете, алибихпоредтебеувекмогаобити.

Путујеш. Одлазиш.

Нећутемолитизапогледкаонезрелималолетникжељанпрвељубави.

Нећутеобасипатизахтевимакаогрубијанкојипростаклукомзадовољава

својепожуднежеље.Нећутесаветоватикаородитељзабринутзасвоједете.

Захтеваћуодтебе, каомушкарац, којијесаосмехомиспијаоискуства, а опетпаонаколенаочарантвојомлепотом, дапутујући иодлазећиоставишизасебесвеоноштотејеспутавалодабиће у тебиодрастеоддететадожене.

Достајебилодаселажнохвалишсвојомдечјомчедношћу иневиношћудокје у тебивулканспремандапрокључаодстрастикојасевиди у твојимочима и осећа у врелинидахамладе, чаробнежене.Достајебилодасебилокомеоправдавашилидаобјашњавашсвојеречи, дела и поступке.

Достајебилонеразумевањапостојања и путовања.Дозволисебидатебезстрахапратепогледи, уздаси и речидивљења.Дозволисебидаспознашдајесвеу животусамоједанпут и данепостојекривудаветајнестазе.

Тисаданепутујеш.Тисаданеодлазиш.Тисада у себиодрасташоддететадопрелепемагичнежене.Захтевам, каомушкарацкојизнаштамогуучинитичариједнежене,дајојдопустишдаизађеизтебе.

Хејти, малаврцо! Немамимеу својесноведабимеисмевалаподану.Не, неволимте.Тонијетачно.Алијеистинадаволимдасеизгубим у тебиодпоноћидошестујутру.Врцо, небудисебична.Продужимирадновреме.Верујми, осмехтинећесилазитисалица.Имами јаправадамамимсвојеснове.

Ноћасбиххтеонештопаметнодатикажем, алинемамшта.

Осетиме, разумећеш.

Дабимушкарацосетиоснагусвогбића, морасепробудити у снуженекојагаволи.Наслушаосамсебудалаштинаодонихкојесуљудипрогласилизамудраце,а децамеоставишебезречи.Знатешта, нисунампотребнеречидабисмообјаснилимудростживотаи његовусврху, довољнисупоглед, осмех и загрљај и знатикакоихкористити.

Е, мојдеране! ПиташсекакоНеботакоуспешносакријеЗвездеодтвогпогледа, а вештосепослужињимадатисудбинуиспише.Мислишдасуонедалеко, затебенедодирљиве.Ништатинезнаш.Зартинекријешсвојмисли?Кријеших, наравно.А ипак, онесутекојетеводепрекостраницатвојеживотнекњиге.Видиш, Звезде и мислинесамоданисудалекоједнеоддругихкакотисечини, већсу у сталномдодиру.ЗнајдагрубосттвојихмислиможедаугасиЗвезду, променикосмос, алиистотакоњихованежност и благостможедахармонијуВасељене у тебеусели.Схваташлисада, деране, снагумисли и каквозлоњимаможешучинити?Небочувасвојезвездеодтебе, скриваиходтвојихмислисведоктисеречинеускладесадубиномкосмосаизкојегћешхранитисвојум.Ето, такотијето, деранемој.Дубине

космосасу у теби, а тусескрива и твојасудбина и њунећешвидетискривајућимисли, негоускладиихсаритмомзвезда, паћетисеречи

којеизговараш у стиховимазаписивати у књизиживота. Животјепесма

самозаонекојизнајудаслушајумузикуНеба.

Нежностоддететанаправичовека, а одчовекадете.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

-Анастасија , а оне три речи из васељенског закона, које је Тамнокоси спомињао, оне, које предодређење сваког човека понаособ и људског рода у целини установљавају, теби су познате?

-Да, Владимире,знам те три речи које означавају, постављен пред  

 човечанство,свеопшти задатак. ………………..

-УСАВРШАВАТИ  СРЕДИНУ  ЖИВЉЕЊА. ………….

-То и јесу посебне, магичне речи из васељенског закона. То су најважније речи свих божанских програма. Уз њихову помоћ се може установити степен нужности или не нужности за Васељену, како појединачног човека, тако и човечанства у целини. Уз њихову помоћ може се установити корисност или некорисност земаљских закона, осмишљених људима.

Усавршити средину постојања – означава усавршити себе. Све постојеће у Васељени и на Земљи, собом испољава једину животну средину, у нераскидивој узајамној вези, и са човеком у центру. Усавршавати средину живљења – значи рађати и одгајати децу, савршенију од нас самих. Свако покољење савршеније од претходног треба да буде .Збг тога претходно покољење треба да остави наредном покољењу још савршенију средину пребивања.

Усавршавајући средину живљења човек усавршава сопствену мисао. Савршена животна средина убрзава и оплемењује мисао људску.

Усавршавајући средину постојања, човек доживљава безсмртност.

Усавршавајући средину обитавања,човек преображава Земљу у најсавршенију планету Васељене.

Савршенство земаљско дозвољава и помаже да усавршава друге планете Васељене.

Савршенство Васељене омогућава и помаже човеку да нове ствара светове.

„Где је крај Васељене, шта ћу радити када до ње стигнем? Када испуним све собом помишљено,  створим?“

И Бог је одговорио свом сину: “Мој сине, Васељена собом испољава мисао. Из мисли се родила визија, делимично видљива материјално. Када стигнеш до краја свега, почетак нов и продужетак, твоја ће открити мисао. Ни из чега ће изнићи ново, прекрасно рођење тебе, стремљења, Душу и визију твоју собом испољавајући. Мој сине, бескрајан си! Вечан си! У теби су твоја стваралачка сновиђења. “

Анастасија заћута.

Затечен чудесним интонацијама и смислом изговорених речи,и даље сам без речи буљио у њу. И у пуној јасноћи, изненада спознадох. Она није напросто самотница из сибирске тајге. Није просто чудесно лепа жена.

Анастасија је – човек друге димензије, димензије у којој се слави Разум људски. Она осећа, проживљава ту димензију Разума. Она је достојна ње. Димензије у којој савршени, срећни човек-твотац чини планету Земљу најдивнијом у Васељени. И усхићене његовим творевинама земаљским ,позивају га планете целе Васељене да помисли и на њих. Да барем руком својом овлаш додирне њихову површину, и осмехом им будућност подари. И како мора да јој је било неиздрживо болно да посматра садашње оргије земаљске.

А она је родила двоје деце, није се уплашила да ће децу прогутати владајући данас антиразум. Значи,  уверена је, да ће се све променити само, или ће га она сама изменити.

– Анастасија, зар теби ,са твојим поимањем света, није болно да посматраш данашњу збиљу?

– Веома болно, Владимире – прошапута Анастасија. Како издржаваш такав бол?

– Стварајући слике прекрасне будућности,  уживајући у њима и усхићујући се. Радост од њиховог посматрања,  побеђује бол. Уз то,  корист је већа од посматрања оваквог – каквом замислиш будућност,  таква ће се и збити.

Вчадимир  Мегре -„АНАСТА“ (десета књига серијала „ЗВОНЕЋИ КЕДРИ РУСИЈЕ“)