Међ’ брдима од змајскога стана

а у граду наше Госпе свете.

Арији се рађаху без мана.

Зачело се најумније дете.

.

Место лоптом науком се игр’о.

Опседала њега чуда света.

Снагом воде бродиће навиг’о.

Машту пушт’о да Космосом лута.

.

Снагу мисли рано је спознао.

Вежбали га и отац и мајка.

Мудрост библијску наизуст је знао.

За бројеве био рачунаљка.

.

Маштао је муње да упрегне

сила неба да осија земљу.

Нијагару успео да стегне

да му моћну обрће турбину.

.

Једносмерју смере укрстио.

Пут далеки струји омоћао.

Науку је целу собом окрстио.

До знања Свеума он пут је знао.

.

Читав век је пред науком био.

Још увек је велика енигма.

Тајну Космоса једини схватио.

Игре светлом дарив’о људима.

Не могу волети од бескраја мање,

о срце моје се уплело грање.

Младица дивних, ветра ћутање,

испод ребра снажно куцање.

.

Трепери небо, дан нови сване,

са јутром дивним и Сунце гране.

Од неба веће, од њега мање…

Волим га, волим… Свет нека стане!

.

У сусрет лету пролеће дрхти,

љубав је ова јача од смрти.

Планета наша у круг се врти,

судбина стазе живота прти.

.

Згасни се звездо ноћ нека буде,

не желим данас друге људе.

Пусти свице нека ми суде,

сањам га, често… Залуд се труде!

.

Kажу: „Љубав је пролазно стање,

речи из душе – само тепање.“

Ал’ поглед његов лицу сунчање,

мисао о њему, руку дрхтање.

Прихватам, с’ поносом вена трептање.

И чежњу вечну, кроз постојање!

Тешко је описати

незаборавну

јунску ноћ

кад си ми поклонила вечност

која се без корака

шуњала нашим сокаком

док су деца спавала

у забрањеној ноћи.

.

А ми као два света

ћутали са звездама

и чекали да отпочну

своју игру жмурке

а ми тајне немире чежње

и благи месечев поклон

који је дрско и страсно

виркао кроз наш прозор.

.

Ти полумоја

лутала си тамом уснама

тражећи вреле изворе стасти

…волео сам да гледам

како се беласају твоја бедра

на месечини

док су се груди јуриле

као немирни јагањци

испод свилене кошуље

овлаш кријући

античку лепоту

женскога тела

…ноћ је одмицала

а ти си ми оставила

тренутак вечног трајања

и заувек остала у мени.

Долете

Разуздани ветар

Који улети

У очи моје

.

Кад тугујем

Да ми сузе брише

Штити од таме

Која мреже плете

.

Сваки трзај

Срца отима

Стресам осаму

И бежим од ње

.

Жудим

Да ми он дође

Душу моју

Огрне својом

.

Да трчимо

И лежимо у трави

Цртамо сунце

Јездимо са птицама

.

То су моје жеље

.

Зато

Кад дан малакса

Пустићу ноћас

У снове све сањаре

.

Ко уме да сања

Тај воли

Бујном маштом

.

Тек тада ћу

Бити целовита

Кише неће

Више шуштати

.

У срцу мом

Тихи лептири

Заувек ће

Бити закључани

исчезло је што живи и дише

теби и то као није ништа

разум цури тек да те зањише

да те макне даље од згаришта

.

ти би ипак прилика је згодна

да проџараш по тој бившој ватри

теби јесте ватра душа сродна

пусти друге себе сама сатри

.
по пепелу црташ бивше ствари

сто и орман кашику и кревет

сланик шерпу жпорет наочари

.

нигде оних оловака девет

ни пепела и то спраше кише

ћакнут плајваз престаје да пише

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Е ако е уведена струја, одма е напуштено ручно стругање грађе кое се вршило тако што се трупац наваља на дрвену рампу, па се ондак уздужним

тестеретом с разбојом струже. Најпрво се узме вунен канап и умочи у оварбану воду. Она се обично варбала истуцаном циглом. И ондак се окончи тако што један држи они канап на једном а други на другом крају трупца, куда треба да бидне рјез. Ондак се канава, која е била умочена у ону оварбану воду, затегне увис и пушти, те пљесне по трупцу. И тако остане данга по којој се потље управља тестере. То ти је уздужно тестере са разбојом.

Знаш, има бичкија, којом стружеш усамо неку даску ил мањи трупчић. Ручно тестеранце да не рачуњамо. Вамо, јопет, имаш попрјеко тестере кое вучу двојица. Ш њим се струже дебло у шуми и после престругуе на трупце одређене дужине. Ђе рекок попријеко тестере, то ти је посебна прича. Неко га зове кладара. Земајле смо поваздан по дојица радили с том кладаром. Мош мислити колко срце мораш д-имаш да би вуко тестере ваздан. Још ако није добро разметнуто и наоштрено има да ти присједне мајчино млјеко.

Потље смо се извештили па смо носили јеге у шуму. Кад почне да глаба ми га мено манемо, те му изоштимо зубе.

Него, почек ти причати о овом уздужном тестерету с разбојом што га вучу тројица. Двојица доље под трупцом, а један горе на трупцу. Овај што е горе води рачун да рjез иде куда е окончено, по оној обиљеженој данги. Тако ти се

трупац изталпа на брвна. Јал на греде ил рогове. Зависи шта ком треба.

Елем, кад је стигла лектрика, неки људи набаве бансеке. Једна од тиг стругара је имала сталну налогу, зато што тај стругар, Милое Јоровић, није бијо мајстор, но мајстор и по. Мајсторчина. Кад ти он иструже рогове за грађевину, стое ко пушка. Ако стружеш летву да заградиш авлију, његова буде затегнута ко тамбура. Да би могло и увече да се ради, зовне тај домаћин Нада да му спроведе каблове под надстрешицом и да постави фасунге и испривија сијалице од двеста свјећа. Вели:

– Наде, не питам шта кошта, ал оћу да се види да могу да нађем иглу, ако би испала војнак у струготину.

Крене Наде на посо. Бијаше то неђе по Прокопљу. У томе долази Ранисав. Изби оздо уз удут.

– Помоз Бог људи.

– Бог ти помого.

– Газда Милое, имо би д-истружем пешес кола трупаца, стржевијег. У талпе. Д-идемо на седмицу ал осмицу. И д-окрајчимо. Рад сам да направим грађевину од брвана, ако Бог да. Па дођок да видим с тобом кад да догнам. И

пошто ће да бидне.

– Виђи вако стоји ствар – вели њему Милое, нако сталожљиво. – Ове, оне и оне онамо неђеље нема појма. Изобећаво сам људма. Е, потље наиђи, да се здоговоримо.

М.С: Спомени дужи од живота

Чак и ја специфик, старим,

Сећањем на своје детињство рано

Увек се озарим,

А онда реалношћу,децидирано,

Све то покварим.

.

Мојим стиховима, у налете,

Скидајте лак са ноктију, старлете,

Можда само тако успете,

Моју поезију да осетите.

.

Ех,какво сам ја и даље дете…

Но ,доста сете!

Ставићу тугу у епрувете

И направићу невиђене штете!

То ми бар редовно, депресију омете.

Па још више облаци јој изграђују лик

да све убија белином:

бела коса, а изгледа ветар да је,

беле усне, а чини се дуга

испливала пржином.

Читав један крик – дављеник,

за грло се хвата ка изрђала туга

да неми врисак сруши

небо, призор и разбојене шаре,

и остане да траје

у ваздуху тровном и у души

чија сванућа

сва од изгинућа

већ заласцима крваре.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Не дира ми срце музика свих речи

Ни гајде, ни добош туђих осећања

Тек гудало што ми дертом дерт излечи

Може да ме врати у туђа сећања

.

Не такне ме свако слово ма о чему

Ни слике што муте сузу ми у оку

Тек јасна белина недогледна свему

Што висини хрли кроз слутњу дубоку

.

Не осећам никад тежину празнине

Ни умне глупости уво ми не чује

Тек искрене мисли и боје суштине

У мени зазвоне док стих песму кује

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу

Који својим стаблом сварожницом – усправницом

Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину

А са многим гранама лишћем цветовима и жиром

Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију

Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

.

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице

Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије

Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним

А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока

Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу

Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

.

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији

Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће

Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста

Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу стрпљењу

Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби

Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

.

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела

Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом

Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток

Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем

И које је распрострто као истост у свему видном и невидном

И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте