У првобитном писму („алфабету“) са којим нас упознаје Херман Вирт постоји свега 8 слова: 4 која се могу читати на три начина (т, п, к, с) и 4 непроменљива (м, н, р, л) што даје укупно 16 гласова. Код слова која се читају на три начина имамо безвучни облик (т, п, к, с), облик са придисањем (тх, ф, х, ш) и звучни (д, б, к, з). Ово напомињем јер сам управо на Виртов (северноатлантски) шеснаестоструки систем писма/календара уклопио старословенску Азбуку што говори да је она састављена по древном моделу писма што иде у прилог древности наслеђа културе Срба, Словена. Стога сматрам да азбучна слова која се налазе изван шеснаестоделне шеме, након акростиха који се завршава са словом Ук, потичу от гласова који су некада представљали различито читање већ постојећих слова. То су слова Ферт (В, П), Хер (Г), Ци (К), Черв (К) и Ша (С). Више о првобитном писму/календару можете видети у књизи Хиперборејска теорија Александра Дугина.

Да су Аз и Ук заиста Алфа и Омега Азбуке сведочи то што су у њиховим називима садржана слова која стоје на супротним крајевима Азбучног Кола. Аз садржи А и З (А, б, в, г, д, е, ж, ѕ, З), десни полукруг Кола а Ук садржи У и К (К, л, м, н, о, п, р, с, т, У) леви полулруг Кола. На врху Кола остаје I относно И.

ФЕРТ

Слово Ф изгледа да није изворно словенско слово, јер старословенски речник не познаје ни једну реч са словом Ф (осим страних углавном грчких речи). Ипак када размотримо симболику слова Ферт видећемо да она јесте словенска па онда можемо предпоставити да се глас Ф загубио код Словена а да он потиче из прасловенског времена, онда када су Словени били једно са другим индоевропским народима, рецимо Германима који имају доста речи са гласом Ф.

Реч ФЕРТ долази от речи ВЕРТ или ВРТ. Речи ВРТЕТИ (ВЕРТЕТИ) и ВРТ (сад, башта, воћњак) су у блиској вези не случајно. Словолик Ф састављен је от вертикалне линије у чијем средишту је уписана кружница – сфера. Могли бисмо да замислимо да се кружница – сфера заправо ВРТИ око вертикале относно да исцртана вертикала представља осу око која се сфера окреће, ротира. Истовремено словолик Ф представља плод – поврћку и то највероватније парадајз, рајчицу (парадес на хебрејском значи врт, воћњак и та реч која има староиранско порекло је преко библије и грчког и латинског ушла у енглески језик у значењу рајског врта – Едена)

Поврће је ПО ВРТИЈЕ – оно што долази из ВРТА али и оно што настаје ВРТЕЊЕМ. У плоду јабуке или парадајза – наводно плодова Дрвета познања Добра и Зла, крије се опис свих небеских тела – планета. Човеково тело, тело парадајза, јабуке и тело планете Земље саздани су по истим принципима. У средишту свих поменутих тела налази се енергетска ВЕРТИКАЛА относно ВЕРТИКОЛА. У средишту човековог тела налази се енергетска ВЕРТИКОЛА коју чини систем чакри – енергетских духовних (условно речено нематеријалних) кола која се обрћу и обликују човеково материјално тело. Човекова вртикола је енергетски ВИР, ВРТЛОГ из кога извире његово тело. То колање из средишта бића се геометријски испољава као торус. Исто тако настаје и плод попут јабуке или парадајза – из енергетске вертиколе коју напаја животна сила стабла обликује се обло и сочно тело воћке относно поврћке. У свом средишту носи семе, као што мајка у свом стомаку носи нови живот.

Божији Зрак стварања плоди твар – Материју и тако настају тела. Зрак стварања је шупљина у ТОРУСУ – има облик ТРНА или ТОРНАДА – ВРТЛОГА што је оличено словом ТВЕРД. Торус, материја се кружно, вртећи се саображава свом средишту и стога се сва тела обликују овално (ваљају се око осе) относно обло. То је оличено словом WM (ом).

Тако да ВРТ – ФЕРТ не означава само башту, сад, већ вертиколу Божијег Зрака стварања. Зато у старословенским рукописима вертикала слова Ф прелази и горњу и доњу линију писма – што говори да везује и Небо и Земљу. Зато је и рајски врт представа савршеног божанственог места от ког смо сви потекли и то је тачно – сви смо потекли из Божије Вертиколе која се налази у средишту нашег бића. То је Рајски Врт или у старословенској традицији Врт Ирија. Отуда латинско FERTILIS и француско, енглеско FERTILE (ВРАТИЛО) означавају ПЛОДНОСТ. Земља која се ВРТИ око своје осе – покренута нематеријалном силом Духа, бива оплођена а њени плодови су природа – органски свет планета земље и тела житеља који је настањују

–-Песма посвећена србском цару Душану Силном,  

први пут објављена  у Америчком Србобрану,

30. децембра 1942. године-

.

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

.

–На слици застава србског цара Душана Силног-

Тијањска децо,
палите лојанице!
Данас вам показујем х о д м о ћ и;
потом ћемо проверити
где спавају
звездице – ројанице.

,

Узимам из Моћњака ч е т и р и Корака.

.

Увуците ваздух све до стомака!
Покрет:
Рудник,
Ртањ,
Радан…
Кљок код Владичиног Хана.

,,…

Преко планина и пустиња,
јаруга, вијуга и хилунт плажа,
пешке хитајући за Тијање,
отапах са ногу плетиво-ледник
ч е т и р и Божија дана.

Одлетеше ласте из снова и јаве;
Све лагано вене на стази живота;
Само вране гракћу, круже изнад главе,
А душу притиска тишина ћивота.
.
Све што некад беше као да и није;
У трептају ока тек јави се слика,
Као сан без боје што страхове крије
Сећањем се вуче чежња превелика.
.
И зашто ме буде сред ноћне тишине,
Авети већ давно минулог чезнућа;
Кад не знам да нађем путе из маглине,
Ни где се сакрише умилна пренућа.

Извор: Поезија суштине

Не тражи границу ума

У знојном јастуку,

Док свемир беспослено на

Прозору сједи-

У њедрима ноћи

Куца страшљиво срце док

Скупљам опале звијезде

Сву ноћ кишну и стављам их

У твоје очи.

Подиже се дивља хајка

Против једног српског рода

Да му не да да осети

Шта је срећа и слобода.

Иде хајка преко села,

Преко села и градова.

Иде хајка преко река,

Преко река и брегова,

Где год стигне, где год стане

Јадна раја гине, страда.

Заслепила сила турска

Од рајине страшне претње,

Па се дигла да уклони

Српске дике, своје сметње.

Заслепила турска сила

Од негдашње српске славе,

Па се дигла да поскида

Све јуначке српске главе.

Ненадовић храбри паде

И Бирчанин с њим погину.

Али Јанко, Гагић Јанко,

Он умаче у планину.

Залуд хајка за њим јури,

Без одмора и без станка,

Нигде нема горског сина,

Нигде нема Гагић Јанка.

Ал’ кад хајка не могаше

У планину да га нађе,

Она ману горске кланце

Те у Болеч село зађе,

Па Јанкову кућу тражи,...

,

(одломак песме)

.

До сада сам описао пун круг слова азбучног низа  који сам назвао Азбучно Коло Године. Тај круг се састоји от 16 поља – 16 сугласника и 5 самогласника који ако их ређамо по азбучном низу, стоје над сваком от четвртина Кола  (последњи самогласник У увире у први А – крај Кола је почетак новог Кола). Дакле: А – б, в, г, д – Е – ж, ѕ, з, и – I – к, л, м, н – О – п, р, с, т – У. Ако самогласнике гледамо засебно они извиру из тишине као А, Е, I, O, У и опет увиру у тишину пре новог А и стога описани у кружници дају облик петокраке – човеколике фигуре раширених удова где свака четвртина слова чини шаку относно стопало Бога Господа (Года) са по пет прстију (4 сугласника плус пети самoгласник).Самогласник I представља кичму са главом. Тишина отговара краткодневници, А је рођење (Божић – Коледо, Богојављење, Сретење), Е је раст и испољавање, ширење (пролећна равнодневница – Младенци, Благовести, Васкрс, Ђурђевдан – Јарило), I је врхунац, узнесење (дугодневница – Видовдан, Ивањдан, Петровдан), О је испуњење, обликована, целовита личност (Илиндан – Перун, Преображење, Велика и Мала госпојина – Макош – јесења равнодневница) и У је смрт (Митровдан – Бабиндан – Морана, Николдан –  Смрхат или Воден који чамцем отводи душе на онај свет).

 .

Правило азбучног низа да се након сваког самогласника ређа по 4 сугласника наизглед отступа на једном месту а то је у другој четвртини која садржи самогласник широко И – Иже. Иако је самогласник, И у старословенском језику често означава глас Ј или ЈИ. Стога у савременом руском и бугарском језику глас Ј обележава управо И са надредним знаком – Й. Стога И може да се сврста у сугласнике кao глас Ј који понекад поприма за разлику от искључиво самогласничког I.

 .

От Аз до Ук описан је један животни круг, удах и издах, рођење, живот и смрт Године – Господа. То су Алфа и Омега словенске Азбуке – Аз и Ук. Они су представа божанских супротности као духовна (небеска) сила и телесна (земаљска) сила оличени као правилан (А) и обрнути троугао (У) који у свом сједињењу чине Живот.

 .

На слици је приказан геометријски облик налик укрштеним АЗ и УК уписан у кружницу. Кружница је подељена на 24 делова а делови су обележени бројевима фибоначијевог низа с тим да би се сваки двоцифрени број сабирао до једноцифреног (дакле није 13 већ 1+3 = 4). Повлачењем линија између бројева 3, 6, 9, 3, 6, 9 добијамо шестокраки геометријски облик који подсећа на укрштене троуглове попут АЗ и УК.

 .

Oвај облик ме је такође подсетио на Стеванчевићев графикон годишњег кретања нематеријалних енергија јужне и северне земљине полулопте који обликују годишња доба а са њиме и празнике унутар србског календара. На слици је рекреирано метеоролошко календарско откриће Милана Стеванчевића. Сусрет супротних енергија падају око Ђурђевдана (почетак лета) и Митровдана (почетак зиме). Ивањдан је најтоплији дан у години док је Богојављење (Јовањдан) најхладнији – оба посвећени Јовану Крститељу. Када енергија почиње да опада дешава се Преображење относно када креће да расте долази до Сретења. Ове енергије варирају из године у годину што ће рећи да ови празници у прошлости нису били фиксни већ би њихов датум израчунавао сваке године – којим параметрима још увек не знамо.

 .

Након Ук у Азбуци имамо и слова Ф, Х, Ц, Ч, Ш која ћу обрадити у следећим објавама. Разлог зашто она нису унутар Кола Године је највероватније тај да су она настала као варијанта читања отређених већ постојећих сугласника унутар Кола.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 25-ти наставак)

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.

Никад у сан зашли.

Откуд хук и гибање низина,

а виле на изворима чарале,

љубиле га витке усамљене воде.

И бивао мирис свих брдских трава,

бивао камен и плави облак,

с Монт Еверестом се надрастао.

Под скутом чувао дарове милости,

сањао себе мртвог на бодежу светлости,

расутог у гласу моћне песме.

Откуд се скобише морске пучине.

 .

Луди снивач досањао врхове

на опасној литици, ивичној хриди.

Граница континента, међа свих снова,

иза модра пустош, црна утроба.

И тоне брод. Бели брод.

Небески снивач,

снолика птица на последњем гребену.

Зар наниже до Божјег лица.

Још миришу траве с копна,

вода и камен у нежности,

у белутку сребрнање.

Још једном фатаморгана неутољене жеђи

и – решава се мистерија светлих вода.

Све су само одштета унапред

моћних, дубоких мора

за потопљене бродове.

 .

Снивача не уписивати у књигу жалости.

Дозволити говорење лудости.

Време пада у обрнутом смеру тече.

Часовници су обмана, коначно,

главна артерија уназад одбројава,

и дуги век је могућ у три откуцаја.

Суновраћени летач успеће можда

да одсања музику беле светлости

са крова света.

.

Збирка  „Преображавање светлости“

Слетеше ласте на прозор.

Цвркут птица црта ми осмех.

Затварам очи и удишем најлепши простор.

(Трже ме прасак)

О радости, роди се дете!

Ватрометом неко на бандери жице сасек`о (помислих).

.

Одједном метеж мрава, грабе све живо.

Хитају, не знам шта се збило!?

Потрчим и ја, дограбим два пера лака

стављам их под мишке да будем јака.

Ноге ми  муња огањем пржи,

трчим, а осећам гром је све бржи.

Гледом у Небо, стоји дечак прозеб`о.

Патент му закопчавам  и песму о „Плавој птици“ певам.

Сиве птице креште, наш мравињак им смета,

плаво небо од њих посивело,

а на облаку црним ногама немилосрдни анђео шета.

Збирка: „Разговор са наслеђем“

Истинита повесница о нама, није у школским уџбеницима из историје, већ у народној поезији, бајкама и причама.

Уџбенике из историје писали су и пишу ватикански ђаци из бечке и берлинске школе.

Германи су столећима уништавали наше староставне књиге, како би могли да смишљају и пишу лажну историју о нама.

Потуљена азијатско-германска раса је све време сарађивала са хазаро-рептилима из Ватикана у свим вековним ратовима против Белих Срба.

.

Што имаде у Срба јунака,

свакога је вила породила,

породила, али подојила.

У ова три десетерачка стиха све је речено.

(Десетерац је ведсрбски песнички метар, и на њему су настале све древне ведсрбске књиге.)

Паметном је ово више него довољно.

Јунаштво је животна поетика Белог Србина.

Јунаштво није оно што неосвешћени и бесловесни мисле, већ је то светоназор, поглед на свет, поетика живљења и умирања.

Јунаци нису некакве будалетине и рмпалије, но вилењаци ратничког духа и високе самосвести.

Само Бели Србин Вилењак, који је упућен у тајне живота и смрти, може бити јунак.

Нема јунаштва међу обичним људима!

Јунаштво је исто што и поезија.

Између поезије и јунаштва може да стоји знак једнакости.

У древних ведских Белих Срба јунак-ратник је морао бити упућен и у тајне песништва.

Јунаштво и поезија иду једно уз друго.

Сви велики и посвећени јунаци-ратници у Белих Срба, кроз еоне, бејаху, истовремено, вилењаци и песници.

•